Слободан Антонић

Естетика паланачке свадбе

Негде од средине јула аутоколонијални медији почели су да нас гњаве са спомеником Стефану Немањи. А онда, негде средином августа – као да је неко притиснуо паник-тастер – гунђање и вајкање претворили су се у праву хистерију. 

Владимира Димитријевића то лудачко бешњење подсетило је на сцену из филма Истеривач ђавола, када се ђавоиманој јунакињи пред крстом лице окренуло на затиљак

Невероватно је шта је све, током августовских бјесова, речено за споменик:

Оно што је заједничко свим овим махнитањима било је отворено инсистирање на дистинкцији: 

  1. ми, носиоци укуса и културе, урбани и модерни, стручњаци и арбитри за лепо;
  2. ви, простаци, скоројевићи, паланчани, сељаци, који ружите наш град. 

Или како то каже Радина Вучетић, на једној страни је „суверена естетика“, „људи струке, од интегритета“, а на другој „башибозлук, примитивни и ратнохушкачки”, као заступници „неорадикалског кича“. 

А Горан Марковић: „Најгоре од свега је да је неко, неук и припрост, преузео на себе да суди шта је лепо а шта није“. Јер, о томе шта је лепо, јел` тако, можемо да судимо само ми – београдска елита културтрегера. 

* * *

Овај карактеристични култур-расистички став типичан је, као што сам већ писао, за секуларно свештенство и његову контролу укуса, као средства обезбеђивања, најпре, монополског положаја у социјалној хијерархији, а онда и одговарајуће системске ренте. 

У области културе, ти естетски капои негују доследни манихејски дуализам: добро-лоше, узорно-накарадно, урбано-сељачко, европско-паланачко, модерно-ретроградно, прогресивно-назадно, наше-њихово (туђе)… (в. овде 73-77).

Иако непрестано наричу над српским духом паланке (Угричић: „Дух паланке је у свом патриотизму и национализму дух потенцијалог нацизма“), заправо су они тешки паланчани.

То се лепо види по естетској позицији с које нападају споменик Стефану Немањи. Сажео ју је Срђан Милошевић у Peščaniku, објашњавајући шта је то „анахрони уметнички израз“: 

Ова припроста ликовна естетика пандан је једнако примитивној књижевној естетици која је ове године промовисана с доделом НИН-ове награде (о томе сам писао овде). Но и ту је примитивизација естетских норми само одраз губљења престижа актуелних „чувара капија“, који свој монополски положај морају да чувају све већом репресијом: идеолошком искључивошћу и моралном паником.

Тенденција репресивности ове естетике најбоље се види у њеној цензури одређених уметничких израза („фигуралност“, „реализам“, „монументалност“), као и у наметању праћења уметничке моде (инсистирање на дистинкцији „модернодемоде“). Свако ко не следи моду – а они су ти који ће да нам кажу шта данас јесте уметничка мода – аутоматски губи статус уметника (као Рукавишњиков), а публика таквих уметничких израза аутоматски постаје „примитивни башибозлук“. 

Као на некој паланачкој свадби, они седе и оцењују како се ко обукао, ко је погодио моду, а ко је демоде. „Види ону Горицу, какве су јој ципеле – па то је мода из деведесетих! Ју-ју, кринџ, брука нам фамилију, мислиће да смо сељаци…“

* * *

Али, у уметности нема моде – сви уметнички изрази су дозвољени, само ако код публике могу да произведу емоцију. Наравно, некада је дух времена такав да одређени начини боље кореспондирају с публиком. Но, хетерономна естетика, која забрањује одређене уметничке изразе јесте оно што је, почетком 21 века, заправо друштвено демоде.

Међутим, не сметају нашем секуларном свештенству неки уметнички изрази зато што су демоде, већ зато што се боје да управо они имају естеску снагу да код публике произведу емоције. То је проблем наших аутоколонијалних селебритија: страх да ће Рукавишњиковљев Немања пробудити емоцију – али, погрешну, неприхватљиву емоцију.

А то је оно што се нипошто не сме дозволити.

Која је емоција за наше секуларно свештенство најмалигнија? То је лепо демонстрирала Ана Тасић, позоришна критичарка Политике, коментаришући представу Народног позоришта „Српска трилогија“. У чланку под својственим насловом „Псеудопатриотски шунд поново напада“ („Упомоћ!“ – С. А), она је оспорила сваку вредност овој „потпуно анахроној и уметнички безвредној представи“, под оптужбом да је – пазите сад! – „друштвено опасна“ (Позоришна представа друштвено опасна? Шта је ово, 1948? – С. А).

А зашто је „друштвено опасна“? Зато што, упозорава Тасићева, „распирује острашћености којима је политички лако манипулисати – доказ за ову тезу су реакције претпремијерне публике која је уз стојеће овације поздравила хорско извођење песме `Тамо далеко`“. 

Не знам да ли сте схватили: на крају представе српски ратници, живи и мртви, излазе на позорницу и певају „Тамо далеко“ – катарзични тренутак за публику која, потресена оним што је видела, доживљава емоцију

Али, управо та емоција је ферботен. А од тог – да Рукавишњиковљев Немања случајно не произведе ту емоцију код публике – највише се и ужасава наша аутоколонијална елита.

Или, како рече наш естетичар, Срђан Милошевић, „ниједна идеолошка асоцијација у вези с овим спомеником није симпатична“, а сам споменик је „опредмећење менталног стања које је зазивало Велику Србију“, те „злокобна манифестација безнадежне националне параноје (…) о тобожњој угрожености српства у Србији“. 

Пазите логике: велики споменик аутоматски денотира Велику Србију, а оно што је недопустиво јесте и сама помисао о (нео)колонијалном положаји Србије и десуверенизацији малих земаља – не, то би била „националистичка параноја“, јер, као што знамо, у евроатлантском свету царује другарство, куће су од чоколаде, а с неба падају печене шеве.

* * *

Заправо, главни проблем је што је споменик превише српски. Највећи део запевања и проклињања наших грађанских селебритија састоји се из оптужбе да Рукавишњиков Немања није (довољно) београдски:

Наши компрадори мисле да се „српски“ и „београдски“ искључују у оба смера: оно што је српско не може бити београдско, а оно што је београдско не може бити српско.

  • Балша Божовић: „Прави градоначелник би рекао да ће Београд увек бити (обратите пажњу на редослед – С. А): и сарајевски, и босански и херцеговачки, и црногорски, и хрватски, и словеначки, и македонски, и албански, и бошњачки, и војвођански, и српски – јер, једино тако може да буде европски, космополитиски“;
  • Слободан Милосављевић: „Београд је највећи град јужнословенских народа. Сви су га заједно подизали и градили, и бранили, и ослобађали, и сви они заслужују улице и тргове, а коме то није јасно не може да води овај град“; 
  • Никола Самарџић: „И Београд је нација. Та лична приврженост је снажна“. Међутим, „у Београд се, наједном, нафукљало неколико генерација писаца, песника, мислилаца, политичара, уметника, и ратних злочинаца, чија је једина сврха да се разарање наставља.

Када, дакле, они кажу да Београд треба да буде „косполитиски“, то за њих заправо и дословце значи – несрпски. Инсистирање на „југословенском“ карактеру „правог Београда“ уистину и служи томе да се затоме елементи његовог прошлог и садашњег српског идентитета. 

Наглашавањем да су они „Југословени“, или да су „равнодушни према националном идентитеу“, наши селебритији желе да истакну свој „укус“ и дистинкцију у односу на башибозлук (који себе види као Србе). Ово је за њих веома важно, о томе непрестано осећају потребу да обавесте јавност (чак и кад их нико ништа не пита). Јер то је, очигледно, легитимација њихове супериорности, а заправо – знак  за за препознавање члана (или кандидата за члана) ове утицајне колонијалне касте.

  • Миња Богавац: „Рођена сам у СФРЈ и то ми нико не може одузети. Кад год попуњавам неки формулар, с посебним поносом као земљу рођења наводим СФР Југославију. Кад год негде упишем да је земља мог рођења: Југославија, осећам се као да сам заједно са својим дедом ослободила Београд. Кад год видим неку рку и крпу са звездама, уколико имам новца, сигурно ћу је купити. Застава Србије ми је конфузна“.
  • Миа Давид (Радини): – „Јеси ли ти Југословенка?“; Радина Вучетић: „Јесам! Ми сви имамо проблем с идентитетом. Ја сам рођена у Југославији, ја сам васпитавана у југословенском духу, ја сам особа која још увек када крене на путовање у Словенију заборави пасош, ја и даље имам свест о томе да је то један простор. (…) Ја и даље не могу баш да се до краја сродим са новом (?! – тј. српском – С. А) химном, сви смо знали Хеј Словени…“ (овде 1:45-3:18);
  • Биљана Србљановић: „Ја сам изразито и дубоко анационална, не разумем саму суштину предетерминације, да се рађате са неким идентитетом који наслеђујете по очевој линији, а да вас нико о томе ништа никада није питао. У самој суштини националног је све оно против чега се борим у свом животу“. Ипак, Србљановићева, у једном истом тексту, за Југославију каже да је „моја једина домовина“, али Србију пак назива „ова страшна земља“;
  • Владимир Арсенијевић: „За мене су национални идентитети директно опресивни. Моји родитељи су били искрени Југословени, идеолошки неоптерећени, и ја сам васпитан у том духу. Имам двојно држављанство, и српско и хрватско, али ме, најискреније, боли уво и за једно и за друго. За мене је то само згодна прилика да имам два пасоша, од којих је хрватски проходнији и, у том смислу, мени дражи“; „Идеја југословенства постала ми је ретроактивно делимично прихватљива, jeр је то ипак савременији идентитет, на известан начин сличан америчком“.
  • Огњен Главонић: „Мени тај национални идентитет не значи ама баш ништа; Југославија је била модернизацијска творевина, а ја се данас осећам као Југословен“. 
  • Слободан Тишма: „Гаде ми се патријархални стереотипи као што су отаџбина, нација, вера. Ја сам апатрид, моја земља више не постоји. Био сам Југословен и то сам и остао“. 
  • Исток Павловић: „Ја сам потпуно оперисан од патриотских емоција. Видим себе као грађанина света, а не Србије, и разумем да је то многима гнусно и несхватљиво и издајнички. Али тако је како је, не могу да се фолирам“;
  • Срђан Драгојевић: „Враћам се провереној теорији југословенства. `Ја сам Србин, ја сам Хрват, еј, Бошњак сам, ахој, ја сам поносан Словенац`… Не – ви сте курци. Јебала вас нација. Будите, ако сте људи – Југословени“. 
  • Балша Божовић: „Ја сам грађанин света“;
  • Биљана Лукић: „Од Југославије ми највише фали осећај поноса земљом у којој живим“. 

Наравно, сви смо ми (Срби) пре 1992. били Југословени. Али, ово није то – ово данас је аутоколонијално југословенство. Југославизам је сада дистинктивни знак овдашње компрадорске елите у односу на „Србе“ и неопходна улазница за више хијерархијске положаје у реалној надвласти (у НВО сектору, „независним“ медијима, култури, итд). Та надвласт има веома важну идеолошку функцију обезбеђивања интереса атлантистичких структура, тако што нормализује колонијалну управу, као и уредну трансакције профита ЕУ/САД компанија из Србије.

Међутим, ваља разумети фрустрације свих тих наших „новојугословена“ – пошто тек онда можемо да схватимо њихову помаму због споменика: они се сваки дан буде у земљи коју не воле; они се сваки дан буде у земљи коју заправо презиру

А гледајте сада – поврх свега тог, појављује се још и Немања: висок 23 метра, види се из пола града, то српско обележје у сред „југословенског“ Београда? 

Недопустиво. 

* * *

Сада би требало да нам буде јасно зашто они, када спазе Немању – макар и у нацртима, доживљавају nervous breakdown. Код њих се аутоматски рађају четири асоцијације:

  1. „Па ја се овде више не питам шта је лепо, а шта демоде? Бухаха!“
  2. „Када ови Срби виде Немању – он ће им се свидети. О, не!“
  3. „То је обележавање територије, знак да Београд више није наш, јао!“
  4. Ово се сигурно неће допасти нашим евроатлантским пријатељима, шта да им кажем?“

Наравно, критика Немање није никаква борба против Вучића. Немања свакако није Вучићева слаба тачка. Сви знамо да он опстаје или пада на Косову. Али, за „новојугословене“ нема и не може да буде Косова

Зато хистерија око Немање. Јер, шта ако се Срби сете да је управо он ослободио Косово од Ромеја? И да ће их сада, с 23 метра висине, жалостиво гледати и питати – а ви?

А ми? Можемо му само рећи: добродошао Немања, какав си да си; велики и накарадан, „руски“ и одвећ српски – наш си. И добро је што су ти крст у десној ручи заменили с мачем.

Требаће нам.

Слободан Антонић

27 коментара

  1. Neko каже:

    Katastrofa kakve Srbija ima „intelektualce“. I levicare tzv. liberale, ali i tzv. patriote ili po srpski, rodoljube!
    Ne zna se koji su gori!
    Sramota me citati sta pisu i jedni i drugi. Mene je sramota, njih nije. Oni za tu rec ne znaju.
    Izrvrcu cinjenice, lazu, botuju…
    Uzas!
    Sramota i stid me je sto sam Srbin.
    Kakve veze ima, gospodine Antonicu, sta o spomeniku govore Srdjan Dragojevic, Biljana Srbljanovic, Goran Markovic… itd.
    Kakve veze s VAMA ima to sta o spomeniku kaze BILO ko???
    STA VI MISLITE o spomeniku, to je JEDINO bitno!
    Sutra cete tako komentarisati neku turbo pesmu, turbo knjigu, turbo seriju (o Nemanjicima na primer). jer u skladu sa vasom ideologijom???
    Halo!
    Nije spomenik politicka partija, nije cak ni ideologija! To vam je kao pesma. Kao film. Kao slika. Kao knjiga.. To ste tebali nauciti barem u gimnaziji, ako vas roditelji nisu tome naucili.
    Ili vam se neko umetnicko delo svidja, ili ne!
    Nebitno je li spomenik Stefan Nemanja, Tito, Tesla, Staljin ili je Zoran Djindjic!
    Ja sam zakleti anti-titoista, ali spomenik Titu u Kumrovcu je prelep!
    Je l razumete?
    Ja sam zakleti anti-nacista, ali je zgrada Glavne Poste, koja je nacrtana po uzoru na umetnicki pravac Hitleovog najvernijeg saradnika, ministra i nacistu Alberta Spera – prelepa!
    Je li razumete???????
    Moze Mestrovic biti ustasa na kvadrat, ali je spomenik Tesli prelep!
    Moze Mestrovic biti ustasa na kvadrat, ali je spomenik Neznanom junaku KATASTROFA! Plagirana katastrofa!
    Ako jos uvek ne razumete, uzmite kramp i lupajte po zgradi Poste dok je ne srusite, lupajte po Beogradskom pobedniku ili po Tesli ispred Tehnickog fakulteta!

    • Петрашин каже:

      Мајке ти, јеси ли ти ишта схватио од написаног или те допало да мало мудрујеш (или исправније мудујеш) ?

    • Mihajlo Bulut каже:

      Reci „Sramota me sto sam Srbin“ ?!? Zbog sukoba misljenja nasih „intelektualaca“? Zasto? Sto ti je pobego autobus? Sto te ostavila zena? Sto bacaju otpatke pored kontejnera a ne u kontejner??? Kad jednom kazes da te sramota sto si Srbin evo ja obican Srbin verujem da ti to vise i nisi!

      • Neko каже:

        Kamo srece da je sukob misljenja. Nije. Da je sukob misljenja o konkretnom umetnickom delu, tako bi i raspravljali.
        Medjutim, tema su ruski umetnici, Vucic, „drugosrbijanci“, Jugosloveni, Srbi, menjanje imena ulicama… a spomenik je samo povod svadje!
        Zakopani u svoje rovove do ludila i jedni i drugi, postaju coravi pored ociju. Nece, sta god da je u pitanju, dati podrsku „drugoj“ strani ako je u pravu i nece, sta god da je u pitanju, biti protiv svojih ako su u krivu!
        Je l razumete?
        To pravi intelektualci ne rade. Nikada to ne rade, jer nisu „coravi“. Zato i jesu intelektualci, a mogu biti i cobani sa planine, bez skole.

    • Е моји Срби каже:

      Управо је највећа подвала ове криминалне организације на власти то што све важне националне ствари које се тичу културне политике изведе тако да их с правом „другосрбијанци“ могу нападати. Тако нпр. за избор сценарија за „Немањиће“ изаберу људе који немају изграђен национални идентитет, попут Горана Марковића, па серију свако нормалан мора да означи као тешку катастрофу. По истом принципу ставе Кустурицу у комисију за избор споменика, а знамо колико је он „андрићевски“ настројен (они који познају карактер Андрића разумеће на шта мислим) и слаб на Русе…а ко ће смети Кусти (великом Србину) да се супростави од „првосрбијанаца“. Држава да паре и као подржи филм о Кошарама, па онда пусти своје керове и нареди да се то уради „офрље“, јер читава суштина је у томе да се тема дискредитује и „паланачи“ обележи.

      • Neko каже:

        Mislim da je scenario za seriju o Nemanjicima radio Gordan Mihic, vrhunski scenarista. Poznat i priznat pisac i umetnik na kvadrat, ali mu scenario za Nemanjice ne valja! Sam ga je ispravljao posle prve epizode, koja je bila debakl!
        Rezim radi upravo to sto ste napisali. Snima Nemanjice, Kosare, daje pare za jarbole i spomenike od 25m, a ovamo podrzava teroristu Rustema Berisu, ratnog komandanta sa Kosara i Ramusa Haradinaja, koji sece Srbima usi (kako sami govore)
        I Kustruricu zloupotrebljavaju, jer je veliki rodoljub, umetnik i neimar.. a narod ga voli i postuje (bas kao i ja) pa cak i kad pogresi!

  2. Милован Томић каже:

    Свака част на чланку, господине Антонићу! Прцизна дијагностика психосоцијалне патологије квазимислилаца београдске двојке који свој „космополитизам“ доказују (само)унижавањем свог идентитета и историјског наслеђа. Није Вам (као што није било ни мени) сигурно било лако читање и слушање свих тих „цивилозованих“ бљувотина и простаклука изречених на рачун подизања споменика оснивачу српске државе, ех колко би били срећни да се подигне бар толики споменик Клинтону или Меркеловој. Ви рекосте истину и спасисте душу своју, али и јесте глас нас којима је у срцу Светосавски и Косовски завет.

  3. Desimir каже:

    Већ неко време ме збуњује чему овакав став , но кад прочитам овакву прецизну аналитику све ми постаје јасно. Осим дубоког поклона овом интелектуалцу овог пута и велико хвала на појашњењу.

  4. Bogdan каже:

    Svaka cast za tekst. Ovi sto kritikuju spomenik su oboljeli od Brozomore, to su ljudi koji su tzv. bratsvo-jedinstvo i komunisticki internacionalizam zamenili kosmopolitizmom i globalizmom. Nakon podizanja spomenika Nemanji i zavrsetka Hrama, u svesti mnogih ljudi Broz vise nece biti naveci sin i to njih najvise boli. Posle Tita Sv. Simeon… nekrstenoj deci koja su bila privilegovana u Brozovo vreme i ciji su ocevi bili clanovi raznih centralnih komiteta to nije lako prihvatiti i zato su tako glasni. Nema to veze sa umetnickim delom i estetikom, to je cisto politicka reakcija.

  5. Milorad Stojanović каже:

    Jedini problem je što spomenik vidi pola grada,treba da ga vidi seo grad
    i cela Stbija.

  6. Вјера каже:

    Аутор споменика Тесли испред Електротехничког факултета у Београду је Франо Кршинић

    • Neko каже:

      Ne shvatate poentu. I Frano je Hrvat, kao Mestrovic.
      Kakve veze ima sto je umetnik Hrvat ili Rus ako nesto ne valja? Kakve veze ima sto je umetnik Hrvat ili RUS ako nesto valja?

      • Марија каже:

        Па сад ћеш нам ти одредити шта ваља а шта не ваља и шта је у моди а шта не! Можда си се препознао у бритком и бриљантном Антонићевом тексту па имаш оне четири асоцијације и дилеме.

  7. Neva каже:

    Savršeno precizna dijagnoza, ali moram da prokomentarišem da će ovaj spomenik oduzeti sekularnom sveštenstvu super powers. Pomalo mi je žao.

  8. долиналима каже:

    Још један долазак компрадора на канал код мајстора Слобе. Погледао им ауто марке Колонијал, дијагностиковао квар и скроз-наскроз га рашарафио.

  9. Дана Тан каже:

    Другосрбијанац је усташа у Србији.
    Титоиста је црвени усташа.
    Тенкови Стаљина и бомбардери Рузвелта су наметнули окупациону диктатуру црвених усташа над Србијом 1944-2020.

  10. Neko каже:

    Bicu konkretan:
    Dino Merlin se nekome svidja, a nekome ne. Medjutim, niko ne moze Merlinu osporiti veliku popularnost, njegovo stvaralastvo kao umetnika.
    Ja, licno, volim da ga slusam, naravno ne svaku njegovu pesmu isto.
    To se nece promeniti, mada je Dino u ratu na svoju Magazu na Bascarsiji (prodavnicu ploca, kaseta i CD-ova) stavio natpis: „Za Srbe i pse zabranjen ulaz“
    Skinuo je on to i verujem da mu je danas zao sto je to uradio, ali natpis nema veze sa njegovim pesmama. One su iste i sa i bez natpisa! Nasa percepcija Dine kao coveka mozda nije ista. Nasa percepcija Dine, kao umetnika, mora ostati ista.
    Mnogi svetski umetnici su bili pedofili, gayevi, ubice, narcisi, nacisti, fasisti, komunisti, robovlasnici… ali to nema veze sa delima koje su stvarali.
    Bas kao sto su, isto tako, mnogi dobri zubari bili nacisti, fasisti, komunisti, gayevi i pedofili… ali to nema veze ako znaju popraviti zub.

    • Dan каже:

      Nije tacno da je Dino Merlin stavio natpis „Za Srbe i pse zabranjen ulaz“, on jeste hodza, nacionalista, mozda i malo sovinista ali nije glup da tako nesto uradi. Tacno je jedino da ga je Juka Prazina vozao na transporteru na Igmanu, da se dobrovoljno prijavio u armiju BiH i da je radio propagandne pjesme i spotove.

  11. Milutin Obradovic каже:

    Bravo Antonicu.Samo zaslepljeni mogu pricati o nekom Jugoslovenstvu.Ta zemlja,koju smo nazalost uglavnom mi,Srbi dozivljavali kao zajednicku pod tim imenom,se raspala.Ko je poslednji napustio tu ideju ? Pa Srbija,kad se i Crna Gora odvojila.Pa sta sad da kukamo sto su nas ostavili i odusevljeno pobegli u svoje nacionalizme,a cesto i sovinizme?..Neka idu…“U glavu nam pamet uceraste“……A za ove dusebriznike jugoslovenstva,imam savet : Idite i vi tamo gde vam je lepse i bolje i gde ce vas vise razumeti.

  12. Никола Марковић, каже:

    Споменик Немањи ће бити драгоцен допринос идендитету Београда и манифестацији националног поноса. Честитам Антонићу на бриљантном приказу дела наше „елите“!

  13. Радојица каже:

    У кругу
    двојке
    Најлепше су
    дојке!

    • Neko каже:

      Ma kakav crni krug dvojke, to je sve s planine, zato su najlepse dojke.
      Deda Minje Bogavac, Titov general iz jagnjecih brigada, dosao na magaretu na Senjak, isterao mog dedu iz kuce, jer mi je deda bio bogat i kao becki student, tecno govorio nemacki.
      Stavio mi general Bogavac dedu na zid da ga strelja, al nije uspeo. Komesar brigade studirao sa dedom, pa ga spasao.
      Sad ce mene Minja da uci kako se ide u Evropu i kako je lepa Nemacka?

  14. Srpko Baranac каже:

    Neshvatljiva je ljubav drugosrbijanace prema identitetu (Jugoslovenstvu) koga vise nema i koji vise niko nece (ili bar velika vecina), a odsustvo nacionalnog. Naravno da su ljudi sa nacionalnim osecajem superiorni u odnosu na Jugoslovene jer svoj identitet vuku iz mnogo duze istorije.A sto se tice Dina Merlina, pogledajte malo njegove diskografske uspehe koji su bazirani na 90% plagijata, ali nije on kriv sto smo mi muzicki nepismeni i dovoljno nam je sto peva na razumljivom jeziku. Sve pohvale G-dinu Antonicu sto nam svakim clankom razlaze zabokrecinu i razvija iluzije oko nekih tzv. celebritija, umislejnih da mogu da prodaju zvaku svima van kruga dvojke.

  15. Neko каже:

    „Krug dvojke“ je streljan posle rata. Ako je krug, moze biti samo „krug petokrake“, jer su oslobodioci sa petokrakom na celu, naseljavajuci ukradene kuce i stanove, preskakali tramvajske sine linije br.2, da ih struja ne udari!
    „Drugosrbijanci“ ne postoje, kao sto ne postoje drugokroacijanci, drugoaustrijanci, drugogrci, drugoslovenci, drugopoljaci…
    Tu rec je izmislila hrvatska udba.
    Sto se plagijata tice, Dzoni Stulic je davno rekao da su u Jugoslaviji komponovane samo dve pesme. Jednu je napisao Arsen Dedic, drugu on – Dzoni Stulic! Sve ostalo su plagijati.

  16. niko znacajan каже:

    Jugoslovenstvo, i Aleksandrovo, i Brozovo, i ovo novokomponovano, predstavlja ideoloski otrov serviran samo Srbima. Zato je i zamisljeno, takva mu je svrha, i takvi su mu istorijski rezultati. Shodno tome, novokomponovane Jugoslovene, „drugosrbijance“, treba tretirati kao i Jugoslaviju – poslati na smetliste opasnog otpada istorije. I povremeno proucavati, da nam se takve glupe zablude sa katastrofalnim posledicama vise nikada ne ponove.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.