Милан Ружић

Шест жртава у Београду и шест фасада у Загребу

Пре два дана избио је пожар у стамбеној згради на Новом Београду у ком је шест особа изгубило живот. Јуче је у Загребу био земљотрес у ком је оштећен велики број фасада. Први догађај прошао је у апсолутној тишини, али не у оној којом се одаје почаст, такозвани „минут ћутања“, него она тешка тишина игнорисања, док је други догађај био испраћен аплаузом подршке Загребу са београдских балкона.

На друштвеним мрежама је и више него актуелно поставити слику Загреба и уз њу натпис „Pray for Zagreb“, док се за страдале суграђане Београд и Београђани нису превише потресли, ако је судити по реакцијама људи и тишини која влада поводом пожара.

Гледао сам и ја слике Загреба, сузних очију сам гледао труднице које држе своју децу испред породилишта и молио се за њих и за тешко повређену девојчицу. Жао ми је свакога ко је повређен или угрожен на било који начин. Међутим, од тих људи који здрави и прави стоје на улицама у Загребу, жалије ми је шест људи који су погинули у својим кућама. Страдали су у пожару и очигледно нису довољно достојни жаљења српске јавности. Ништа ни од упућивања подршке Српској православној цркви чија је Саборна црква Преображења Господњег страдала у земљотресу! Никакав дан жалости, црнина, статуси на друштвеним мрежама, ништа.

Суштина овог текста није поређење несрећа, јер несреће су несреће без обзира на то коме се догађају. Суштина је у нашем безочном улагивању другима на рачун своје части. Знамо историјске чињенице, а бирамо да их игноришемо. Онда више нисмо наивни, сада смо глупи.

Ствар је људскости и православља показати солидарност према жртвама и несрећама, али подсетимо се како су Хрвати и њихова јавност показали солидарност 1999. године када су на нас и исти тај Београд који жали за загребачким фасадама падале бомбе.

Тог марта, а годишњица НАТО агресије и тог терористичког чина је сутра, 90 посто хрватске јавности је поздравило напад на Србију, како каже „Вечерњи лист“. Да не наводим даље и не говорим о никад показаном кајању за огроман број Срба убијаних на најгоре могуће начине у концентрационим логорима и бацању у јаме. 

Треба ли спомињати да Хрватска сваке године слави „Олују“, акцију етничког чишћења Срба?

Подржавам солидарност, али не подржавам је ако ће она да поништи жалост за шест невиних људи који су страдали од ватре у својим кућама.

Жалије нам је шест фасада у Загребу од шест људских живота у Београду! Или смо тешки лицемери или страствени грађевинци.

Срам нас било нас и овог одвратног југословенског рефлекса који нас је толико пута довео у позицију да испаднемо будале.

Док се сви ви молите за Загреб ком се у суштини ништа није догодило, ја ћу се молити за ону повређену девојчицу и за мајке које су са децом на улици, али и за вас који зарад тренда и ко зна чега заборављате на шест угашених живота.

И молим вас, уколико читате овај текст, немојте бити „европејски Срби“ и улагивати се људима који су се радовали нашем страдању, а неретко су били и извршитељи, него кад завршите читање овог текста, оћутите барем минут за оних шест мученика страдалих у ватри на Новом Београду, а несталих у пепелу наше срамоте.

Слава им!

Милан Ружић

12 коментара

  1. Dragomir Mirić каже:

    Muke naše,kad god da se dese,pomalo smrduckaju i dobrano su musave,dok su njihove,baš te komšijske,maltene u svili i kadifi.Pa zašto iznositi i primećivati to naše jadno i bedno,nećemo mi da budemo takvi ni da živimo sa njima,dopadljivije je to njihovo,isto tako uneređeno,samo što to više nismo mi oni isti..

  2. Lala Milosavljević каже:

    😶👍🏻

  3. Milena каже:

    Svaka cast na ovakvom tekstu!Nemam reci!Svaka ti je na mestu!Najezila sam se!Bravo!!!!!

  4. anaig каже:

    Svaka cast. Bravo.

  5. Павле каже:

    Ја мислим да смо ми народ који свако наше страдање доживљава тишином усана и грмљавином бола у души. То су наше ране, и ми их ћутке подносимо. Навикли смо тако. Вековима. А Бог наш заповеда да “љубимо непријатеље своје“. Нелицемерно. И ето, иако знамо да су злотвори, и наши душмани, и да и дан-данас смишљају зло по наш народ, ми присиљавамо наша срца да испуне заповест Божију објављујући устима саучешће у њиховом страдању. То је Господу угодно, и то је једино и важно.

  6. Anita каже:

    Bravooo👏🏻!!!tako je

  7. bice каже:

    Svaka ti je na mestu.

  8. Зоран Матијевић каже:

    Браво Милане, као и увек искрено и одмерено, Човек који не поштује себе и не саосећа туђу невољу, није достојан имена човека. Несрећа једног дела Срба јесте што не поштују себе и свој народ, мисле да су бољи и паметнији ако се улагују другима. Молим се Богу да их без страдања призове памети.

  9. Syam каже:

    Tekst je totalno na mestu. Posle Aleksandra Karadjordjevica, za kojeg se ispostavilo da je bio cist pomodar, I mi svi krenusmo njegovim stopama. Zaborav pravih I duhovnih vrednosti I opste neznanje preovladase. Sta je tu je, ali doslo je vreme da se isvestimo I stavimo cinjenice u pravu perspekciju. Stoga se ne slazem u potpunosti da komentarom „Pavla“, jeste vazno me mrzeti cak ni neprijatelja ali to ne znaci da treba zanemarivati sebe I svoje bliznje. U protivnom to se zove prosirena sebicnost I u nasem slucaju lazna samilost. OKRENIMO SE SRBI SEBI, VREME JE! U protivnom ponovicemo iste greske I prolazicemo kroz iste tragedije I patnje.

  10. Branka каже:

    Moje Je srce kameno za njih… Vidjela sam ja zene u koloni koje Su radjale, starce koji Su sahranjivani usput gdje ko ispusti dusu, vidjela sam ja komsiju koji Je na kolima vozio svog mladjanog sina ubijenog, da ga Ne ostavi u toj prokletoj zemlji zadnji dan, znam ja jako dobro da moj pokojni tata nije Nikom nista ucinio lose da bi bio ubijen na kucnom pragu jer Je ostao tamo… A oni, ONI Su slavili, kolonu tukli avionima… Nije mi zao njih, dobili Su duplu opomenu, samo sto ONI to Ne shvataju, na zalost….

  11. Драган каже:

    Милане, свака част! Али, пре свега, част Твојој породици која Те одгајила, која је између Сцила и Харидби протеклог времена, за Србе најпогубнијег у њиховој историји, провукла вертикалу српског постојања и сходно њој Тебе васпитала. Нажалост, тако се у нашим школама и јавном животу не васпитава, већ се протура наук одсебљавања и одсрбљавања, што код неких наших Срба производи самомржњу и мржњу према свему што је српско. Али, ово је велика и веома озбиљна тема, а ако би некад у овој нашој држави дошло до политичке воље за повратак из такве застрањености, прво би требало поћи од узрока које посленици овог народа већ дуго заобилазе, неки из користољубља, а неки из сопствене лудости и заслепљености. У свему се слажем са претходницима, нарочито са Павлом, и без имало злурадости због несреће која је задесила суседну државу, осврнуо бих се на Оно време…званични ХРТ: …“а пилотима Нато алијансе желимо ведро небо над Србијом“!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.