Милан Ружић

Сађење корова

12.11.2020.

Јуче, на Дан примирја у Првом светском рату, а што се мене тиче пре је у питању дан победе, на телевизији Н1 чули смо од водитељке следеће речи: „Због чега се данас, више него раније, присећамо великог глобалног крвопролића у чијем смо покретању имали значајну улогу?“

Искрен да будем, није ми јасно до када ће ова држава трпети дизање руке на себе?

Могу да схватим да се некоме не свиђа Србија и да не воли овде да живи, али зашто се онда не одсели? Зашто не покуша да је промени нечим што није сејање мржње? До када ће наши славни преци бити поштовани свуда, само не у земљи коју су својим животима одбранили? Схватам ја да је морал нешто што је ипак остала тековина прошлог века, али мора ли све да буде подређено чеку који они који мрзе своју земљу примају крајем месеца?

Борите се за слободу тако што понижавате оне који су се изборили за слободу! Неки би у овоме тражили логику, али нема је. Ви једноставно немате довољно велико срце да волите или бар поштујете сами себе, а камоли целу државу у којој живите. Али, за то нисте криви ви, крива је ова држава која је можда и једина, ако не једина онда једна од ретких, која дозвољава да буде толико понижена од стране сопственог народа.

И рећи ћу вам нешто. Ако ви Гаврила Принципа називати терористом, људе који бране своју земљу називати кољачима, оне који не желе геј параду карактерисати као заостале, оне који бране светиње називати багром, оне који верују проглашавати кочничарима, онда сам ја све то.

Ево отворено признајем да је Гаврило Принцип херој над херојима, да је косовски завет више од мита, да је СПЦ једина грана на којој седи овај напаћени народ који понижавате несвесни да му припадате и да седите на истој тој грани. Јесам против геј параде, јесам против истополних бракова, јесам против глумаца који тумаче Србе као злочинце за цркавицу и плакету, јесам против ЕУ, јесам против медија који су сатанизовали мој народ, јесам против насељавања миграната, јесам против оних „слободоумних“ медија који своје слободоумље исказују пуцајући у сопствени народ, и јесам све оно што некога као вас нервира и што називате заосталим, варварским, крволочним.

Ово није идеална држава, као што није ниједна. У Србији није лако живети. Србија има много проблема. Али Србија је земља у којој сам рођен! Србија је земља која је победила у Првом светском и многим другим ратовима! Србија је драгуљ у круни светске културе! Нека сам најгори, али сам потомак тих људи и не смем укаљати њихову част! Лако је волети савршене људе и државе, пробајте да волите нешто што није савршено!

Лако је бити против свега, што је донекле и у човековој природи, али немојмо бити против своје земље. Она то није заслужила.

Своју слободу или савременост и прогрес, величину нашег лика и дела, данас изражавамо понижавањем своје земље. Никад туђе. Јер у нашим мислима, понижавање своје земље је оно што доноси добит, а понижавање туђе доноси празнији новчаник и препоруку мање у биографији.

Сад се питате зашто вам онда пишем ако сте небитни. Зато што хоћу да вас подсетим да сте, и такви какви сте, ипак грађани ове земље. Ви сте ти Срби које мрзите! Ваши родитељи су они против којих причате! Ваши дедови су оне сељачине које су у рат ишле у кондурама уместо у чизмама и пуцале у оне од којих ви данас примате плате! Ваш је прадеда онај који се причешћивао, славио славу и дивио се онима које данас називате кољачима! Сви ваши преци су Срби и волели су своју државу, гинули за њу, проносили њену славу, и та њихова, нажалост и ваша, држава дочекала је да је потомци тих људи понижавају. Па ко сте ви? Сигурно се и сами то питате. Ево, ја ћу вам одговорити.

Ви, мрзитељи свог народа, нисте ни до колена онима које сматрате задртим сељачинама које нису волеле своју децу, па су зато ишли у рат. Нисте ни до репа било ком коњу који је издахнуо у оном мору крви на Косову, а некмоли јунаку. Ваше речи не одзвањају светом као што мислите, него падају у прву бару на коју наиђу, док се гласови оних из Плаве гробнице и дан-данас чују и одзвањају светом. Ви сте прашина коју су наше војводе стресале са својих униформи. Ви сте иње које је отежавало њихове војничке капе. Ви сте онај кашаљ који су носили преко Албаније! Ви сте прљавштина коју су имали под својим ноктима. Ви сте они промашени хици у тренутку када је ваљало погодити. Ви сте она суша која је уништавала летину! Ви сте поплава која односи кућу! Ви сте мрзитељи своје куће и застиђа своје деце. Ви сте највећа срамота своје државе, а онда вас ипак трпи. Ако то није оно што називају демократијом (иако она не постоји), не знам шта је.

И упркос томе, ја вас не мрзим. Ви сте онај камен који човек треба да носи у ципели када му све иде потаман. Ово није понижавање, ово је моје виђење вас на које имам право колико и ви на ваше виђење Србије.

С тим што ја на ово ваше зло нећу одговорити злом, на ваше речи нећу одговарати тужбом, нити ћу радити ишта од онога што ви радите, јер бих онда био исти као ви и тога би ме било срамота пред својом децом.

Урадићу оно што сваки Србин ради када наиђе на заблуделе и залутале, а што вас ужасава више од било чега и чему нема равном у, како ви волите да кажете, заосталости – молићу се за вас!

Разумљиво је да у сваком времену мора бити кукоља. Али кукољ остаје на њиви, у јесењем блату. Жито је оно што се рачуна. Ви не садите жито. Оно чиме се ви бавите је сађење корова!

У време свеопштег тестирања, вас ћемо прескочити. Ваши симптоми су јасни. Позитивни сте на мржњу, негативни на памет!