Милан Ружић

Република Српска, Даница Црногорчевић и Београдски синдикат

Данас је са Јутјуба уклоњена једна предивна песма, настала као сарадња групе „Београдски синдикат“ и Данице Црногорчевић. Као разлог наводи се захтев за повлачењем спота од стране Драгана Радовића чији су снимци коришћени у самом споту, иако је, по речима појединих чланова групе, управо Радовић дао дозволу и уступио сав материјал.

Но, оставимо се ми измишљених изговора Јутјуба када нам је свима врло добро познат прави разлог. Наиме, ова песма (за оне који су били на скијању) настала је поводом обележавања 30. година постојања Републике Српске. У њој нема ничег спорног, већ само поетског и продуховљеног, истина и српског, што је главни проблем. Да је песма направљена за Сарајево, била би и више него пожељна.
Не може бити да се уочи, током и након обележавања овог важног јубилеја из свих топова бије по српским политичарима у БиХ (а оно у ствари у РС), да се слављење, не постојања, већ преживљавања проглашава за хушкање на рат и да се са свих страна чују бошњачки гласноговорници и псеудоинтелектуалци попут Сидрана, Изетбеговића и којекаквих генерала који тврде да се са слављем (кажу „хушкањем“) мора престати да не би било рата. Дакле, они прете ратом, а ми са нашим заставама, песмама, вером у срцима, позивањем на мир и војном или полицијском парадом, која је у свим земљама саставни део сваке државне свечаности, ми хушкамо! Такозвана босанска логика. Умало не рекох бошњачка.

Стога, не треба да чуди ни што је песма „Једина Српска“ уклоњена са Јутјуба, јер није само спорна тема, већ и извођачи. Наиме, „Београдски синдикат“ је реп група која је, што се од правих уметника и очекује, увек имала ангажоване текстове, било политички, духовно, социјално или на било који други начин. Сви смо уживали у њиховим песмама које су се бавиле Косовом и Метохијом, Црном Гором, наравно и Србијом, па сада и Републиком Српском никада не позивајући на разбијање глава, на рат, на свађу, већ на мир и саборност. Али, ваљда нама Србима није дозвољено да позивамо на оно што желе да нам прикаче да кршимо. С друге стране, Даница Црногорчевић, жена која је са својим небеским гласом бојила литије, иако за њу знамо и много пре литија, која пева о Христу, о храмовима, о славној српској историји, она је, свакако, неподобна јер позива Србе на спасење и подсећа их на идентитет.

Са потпуно друге стране, имамо Марчела са својом припростом песмицом названом по једној од најчешће изговараних псовки у српском језику. Псовком која је постала рефрен под неком плитком тумачењу ње као читаве фразе и узрока наше несреће. Песма која је псовање вратила као пожељно, песма која велича југословенство, а Србе представља као прогонитеље својих уметника, као националисте (мислећи на шовинисте), која изједначава сваког патриоту (или бар забављачевог неистомишљеника) са Вучићевом присталицом, дакле, једна крајње пропагандистичка, срамна и мржњом лагано посута, како рекоше „химна“. Њу неће скинути са Јутјуба, јер Србе приказује баш онаквима каквима их приказује и Сарајево, а и популарни Еминем из Параћина је својевремено на Н1 изјавио како „Сребреница кида везе са нацијом којој припадате“.

Међутим, немојмо превише да се нервирамо над чињеницом да су Срби поново прогоњени. Нама је то судбина, то је наш крст који нам је Господ дао да носимо са поносом. „Београдски синдикат“, Даница Црногорчевић, Новак Ђоковић и Република Српска су овога пута на удару, али ако их ми својим храбрим иступањем придржимо, шта нам могу? Могу да скидају песме са Јутјуба! И то њима причињава радост. Па шта ће кад немају толике векове, храмове, толику храброст и сјај историје, толико стремљење неким вишим и значајнијим циљевима, толики уметнички или уопште културолошки узмах, ни толико срце да воле целу једну земљу. Они гаје љубав према мржњи и у њу улажу своја средства. Богатство улажу у трошак.
Нека их. О демократији причају они који је крше, о миру они који ратују, о части они који су срамота својих родитеља, о поштењу они који варају, о жртвама они који убијају, па нека нас не чуде њихове лекције.
Једино што би била већа срамота од тога бити другосрбијанац и прећи на страну која наш народ жели да затре тврдећи да све ради за његово добро, јесте ћутати на ствари попут ове са песмом „Једина Српска“. Ако наставимо да прећуткујемо, прећутаће нас историја.

А Српска… Српска је вечна. Њој никаква пропаганда не може ништа. Нису њени велики градови Бањалука, Бјељина, Требиње, Фоча, Дервента… Њене су престонице Добрун, Тврдош, Гомионица, Соколица, Херцеговачка Грачаница, а становници Републике Српске су чувари српства који су своје границе потврдили проливеном крвљу својих очева, браће и деце, па знајте, ви који на Републику Српску ударате, на шта сте пошли.
Срби никога не мрзе. Ево, шта ми желимо вама, нека Господ да нама, и обратно, па ћете видети ко мрзи.

Милан Ружић