Филип Родић 

Прошли су кроз зидове

Заиста, својим бомбама и другом муницијом прошли су кроз многе зидове оставивши неизбрисив траг

фото: standard.rs

Прошле године у лондонском „Садебију“ за више од пола милиона евра продата је слика „Башибозуци пред капијом“ Паје Јовановића, и тако постала најскупље дело српског сликарства. Башибозуци које је Јовановић овде насликао били су нерегуларна формација у оквиру војске Османског царства, чувени по својим злочинима и бруталности.

Да организатори манифестације „НАТО недеља у Београду“ нису снобови опседнути трендом и да мало више пажње посвећују изворној српској уметности, а не оним што се вештачки проглашава врхунским достигнућима уметности, могли су крунски догађај свог окупљања да назову и по овој Јовановићевој слици, јер НАТО није ништа бољи од османских башибозука, а и налази нам се пред капијом. Подједнако смислено и знаковито било би и да су свој скуп назвали по Пикасовој „Герници“, или Тицијановом „Силовању Европе“, али нису. Како поред живе Марине Абрамовић да се сете неких оваквих уметника?

Мора се признати да је труст мозгова из овог „тинк тенка“, како Јелена Милић воли да назива свој Центар за евроатлантске студије, вероватно сасвим случајно, убо као прстом у теглу џема када се одлучио да скуп назове по перформансу извикане опсенарке „Пролазимо кроз зидове“. Што се нас тиче, а, нажалост, и многих других у свету, одабир овог назива подједнако је тачан колико би то били и „башибозуци“, или „Герника“.

Заиста, својим бомбама и другом муницијом (посебно оном обогаћеном осиромашеним уранијумом за који Милићка упорно тврди не само да није канцероген него да је готово па благодатан по природу и друштво) прошли су кроз многе зидове оставивши неизбрисив траг.

Тешко је побројати све генијалности које су се могле чути на овом изузетно значајном скупу, али истиче се конструкција Слободна Европа – НАТО недеља – Карнеги центар. Пропагандни сервис Конгреса објавио је интервју с руским стручњаком Максимом Саморуковим, иначе замеником главног уредника московског Карнеги центра. Шта нам је преко америчког сервиса са НАТО недеље поручио лик који као да је изашао с једне друге Јовановићеве слике, оне „Издајица“? Као и остали атлантистички папагаји, и Саморуков умно процењује да „Русија, као и у другим конфликтима на Западном Балкану, не жели да се конфликт између Србије и Косова реши“.

На страну то што би један „руски стручњак“, за разлику од Американаца иначе чувених по свом непознавању географије, требало да зна да не постоји никакав „конфликт између Србије и Косова“, него између Србије и косовских Албанаца који настоје да отму комад српске земље, у чему су досад имали извесног успеха, али је питање колико је то одрживо. Важније је то „решавање“. Сумња ли Саморуков или било ко други да би решење у складу с Резолуцијом 1244 било у супротности с интересима Русије? Да би Москва изгубила на угледу и утицају овде, а и шире, када би КиМ било реинтегрисан у оквир Србије захваљујући Русији?

Русија није, дакле, против решења „косовског питања“ него против оног искључивог, противног и праву и правди које заговарају атлантисти. Поред већ толико пута изговорене папагајштине о малигном руском утицају који ремети стабилност региона подршком Србима у Србији и Републици Српској (по тој логици „стабилност“ се постиже само потпуним гушењем српског националног интереса и тоталним потчињавањем овог „реметилачког фактора“), на апсолутну „објективност“ овог „стручњака“ указује нам и његова анализа ситуације у својој матичној земљи.

Упитан да ли је чињеница да је Путинова Јединствена Русија на локалним изборима у Москви изгубила скоро трећину мандата „сигнал неке промене“, он одговара да се ради о „сигналу једне озбиљне кризе“, али да „нисмо ни близу колапса режима“. Из овога би се стекао утисак да либералне снаге у Русији јачају, а Јељцин само што није устао из гроба и повео нови напад на Бели дом. Истина је, међутим, мало другачија. Јединствена Русија јесте ослабила, посебно у Москви, али не у корист неких прозападних либерала него још конзервативније и Западу још непријатељскије Комунистичке партије.

Док либерални и прозападни Јаблоко јесте напредовао освојивши четири мандата у Скупштини града и 4,1 посто гласова, постао је једина партија оваква у Скупштини, док су комунисти освојили 32,6, „путиновци“ 32,4, а пропутиновска Праведна Русија 12,8 посто. Иако екстремистички ЛДПР Владимира Жириновског није успео да уђе у скупштину, на целој територији Москве освојио је више него двоструки број гласова у односу на Јаблоко.

Слична је ситуација и у Државној думи где Путиновој странци опозицију представљају само они још непријатељскије настројени према Западу попут комуниста, а прозападни либерални немају ни једног јединог заступника. Што би рекли, пропао Путин. Озбиљна политичка криза је на делу негде другде, рецимо, преко Атлантика.

 

Аутор Филип Родић 

 

Извор Вечерње новости, 23. новембар 2019.

standard.rs
?>