Милан Ружић

Представа о Сребреници у Београду

Прво смо имали клипове о Сребреници које је, како кажу, спонзорисао Хашки суд, па затим филм о Сребреници (наравно политикантски), а сада и представу о Сребреници у сред Београда. Представа „Сребреница. Кад ми мртви устанемо“ почела је обраћањем редитеља (уједно и глумца) Златка Паковића обученог у крваву мантију. У ову представу су убачене изјаве владике Николаја Велимировића, затим сведока на Младићевом суђењу и још хиљаду неспојивих ствари, а под патронатом Хелсиншког одбора за људска права. Представа је најављена као „прва позоришна представа у Србији која истиче важно питање за друштво у Србији данас – признање геноцида у Сребреници“.

Медији, наравно, нису превише пратили ове ствари, јер не желе да се изложе томе да их неко назове националистичким (мислећи на шовинистичко и нацистичко), али оно што највише забрињава јесте управо то да се у сва три ова пројекта као носећи стубови истих појављују управо српски глумци. Да не повредимо њихово одсуство патриотизма, рећи ћемо глумци из Србије.

Оно што треба знати јесте да сваки познати глумац својим поступком носи велику одговорност, јер никога није брига шта они лично мисле, већ то што се изречено уско везује за славу коју поседују. Дакле, ако глумац, како сви они правдају ове поступке, има потребу да се извини за неки злочин (никако геноцид, јер га нисмо чинили), нека изађе са тим извињењем у новине и у своје лично име. Међутим, они то не раде. Зашто?

То не чине, јер њихово мишљење у том случају не може да се наплати, као што то може кроз пројекте у којима играју. Толико је једноставно. А ако мисле да играњем у политикантским пројектима некога мире, варају се. Они тим мирењем свађају.

Нису учествовали у рату, нису убили никога, нису им злочинци родбина, па не видим због чега би се извињавали.

Наш народ је, драги уметници (а жао ми је што ту реч морам искористити), био жртва геноцида откако постоји. Велики светски научници и умови доказали су више пута да геноцид није учињен у Сребреници, али ви више волите да верујете локалним квазинаучницима упрегнутим у исти онај фијакер ревизије историје у који сте упрегнути и ви, нажалост својевољно.

На тим просторима беснео је рат. Рат није био нешто што смо ми започели или у чему смо желели да учествујемо. Рат долази као кулминација погрешних политичких одлука у одређеним историјским околностима. Стога, не могу Срби бити криви за ратове и за сва страдања, иако верујем да се та мантра добро плаћа, али то ћете ви знати боље. У сваком рату постоје злочини и злочинци на свим странама. Престаните да говорите о томе како смо ми злочинци, а други жртве. Биће да сте дуго били дојени као бебе, па сад тражите груди које ће вам нахранити, не стомак, већ новчанике и насловне стране медија.

Српски народ је одувек живео од части, јер ништа друго није у тим ломовима историје овде ни било за појести, па смо се њоме хранили. Од народа који је гинуо да би спречио срамоту, уз вашу несебичну помоћ, стигли смо до народа који живи за то да се осрамоти. Овде је сваки удар на себе пун погодак.

А није било тако до пре неку деценију. Сада живимо у држави у којој није обожаван онај који је поштен, који је нешто постигао у животу и донео свом народу на част, већ онај који се „сналази“, онај ко што више постигне само за себе и онај који да би то постигао, мора на свој народ да пљуне. Али знајте, то није слика вашег народа, него вас. Пљујете на себе.

Ако хоћете помирење, ево вам помирења – помирите се са чињеницом да својим поступцима које називате уметношћу (тачан назив је политичарење за ситнину), испредате уже које ће се користити за вешање вашег народа од стране оних који вам пуне џепове, као што су пунили и ковчеге телима ваших предака.

Ми нисмо народ који је чинио геноцид, већ онај над којим је геноцид често чињен. Ми смо онај народ који је на све своје муке најчешће одговарао молитвом, а не камом, жицом, шилом, бајонетом, чекићем, јамом или пушком. Ми своје успехе дугујемо Богу и пред Њим ћемо своје грехе окајати колики год да су. Они своје успехе дугују маркетингу. Бог или маркетинг, драги уметници? Бог или маркетинг?

Изаберите још једном.

Милан Ружић

5 коментара

  1. тодор каже:

    Несрећни Паковић и њему слични раде на штету часног и честитог српског народа. Нажалост, то чине у главном српском граду и нико се не стиди због тога, ни они ни град. Нема никакве сумње да, према Конвенцији о забрани и спречавању злочина геноцида, у Сребреници 1995. године није учуињен злочин геноцида. Могу ли српски умјетници на подлози неспорних чињеница да својим дјелима учине нешто на корист, а не само на штету српског народа. Мисле ли исти да што више штете учине свом народу да су бољи. Није без разлога давно речено “српска посла“.

  2. Dragan каже:

    Ubice iz Srebrenice oskrnavili su nevine Srpske žrtve bezumnom željom da ih osvete na divljački, primitivan, necivilizovan način. Svojim zlodelima uzrokovali su dodatno stradanje , patnju , satanizaciju Srpskog naroda i dali argumente za dalje napade onih koji nam nisu prijatelji. Uvlačenje mladih u negiranje nečasnog, neljudskog zlodela ma kako ga ko zvao je pokušaj rehabilitacije i amnestije svih koji su znali a nisu sprečili ubijanje nevinih kao i samih zločinaca.

  3. Драгослав каже:

    Хоће ли ти назови глумци, нељуди – људи – ограничене свести, савести и морала, који због пара небитно коликих наносе штету народу, доживети најпре од својих колега да буду изопштени из посла којим би да се баве. Уметност и култура нису за њих, барем не код нас.
    Ако већ немамао систем контроле квалитета и одговорности, морамо сви појединачно и колективно да се боримо против паразита свако у својој околини.

  4. Зоран Матијевић каже:

    „Потурица гори од Турчина“, овакво понашање несрећника и издајника Златка Паковића, неможе се ничим оправдати и никаквим златом платити. Несрећник брука себе, своје претке а своје потомке срамоти. Волео бих видети публику која му на представу дође. Биће то шачица несрећника сличних њему, Чеда Јовановић, Вук Драшковић, …

  5. Драган Р каже:

    @Dragan…Имењаче ко су те убице из Сребренице? Колико знам, иако је прошло 25 година као непосредни извршиоци злочина (убице) је осуђено само десетак људи, готово сви из тзв 10.диверзантског одреда и већина несрби. Најпознатији међу њима је Хрват Дражен Ердемовић. Да ли десетак људи може да побије 8372…човека? Ако је више њих убијало зашто нису у затвору и зашто никог не интересује да се открију имена убица ? Зашто и дан данас нема ни једног јединог сателитског снимка или видео записа тог злочина кад знамо да је моћна Америка, по њиховом сопственом признању (и хвалисању), 24 сата дневно држала сателите над Босном и видела и знала све што се догађа? Зашто се и након 25 година и даље сви архиви западних служби везани за злочин у Сребреници третирају као „сторго поверљиви“ и зашто је чак и Хашком трибуналу забрањен увид у њих? Поштовани имењаче не пада ми на памет да негирам било који зло које је починио мој народ. Не негирам ни Сребреницу. За мене злочин у Сребреници једноставно не постоји и неће постојати све дотле док се на сто не ставе сви докази и аргументи који дају једну смислену причу, јер важећа прича вређа здрави разум. Ако та прича буде ружна по нас и лично сам спреман да се извиним иако ни ја сам нити било ко кога знам нема никакве везе са њом.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.