Желидраг Никчевић

ПОРФИРИЈЕ

Његово име се приближно може превести као „црвени камен“. Одмах се присјећамо аналогије са средњовјековном алхемијом – постојало је учење да је црвени камен баш онај знаменити камен философа, који по легенди додиром исцјељује човјека и природу, дарује им вјечни живот и изобиље. Философски камен – то и јесте личност на вишем степену свог развоја, о којој тако проницљиво говори Достојевски, личност која је досегла апсолутну самопреданост, да би и сви други постали такви.
У „Злочину и казни“ Порфирије Петрович себе назива „довршеним“ човјеком. Да би изградио тај лик, Достојевски мајсторски користи ријеч која површно звучи као неки приговор (довршен – онај који се више не развија, који је замро), а у дубини титра други, позитиван смисао, значењски веома обогаћен. Порфирије је довршен човјек у смислу исхођења на виши степен развоја личности, која од сада не тражи ништа за себе, него се труди да помогне другоме. Управо зато је њему било суђено да помогне Раскољникову да стигне до свог преображаја.
Сјећате се, у једном разговору с Родионом Романовичем Порфирије почиње да кокодаче. То, наравно, није случајно, јер код Достојевског ништа није случајно. Порфирије се носи с Раскољниковом као кокошка с јајетом. Јаје је симбол рађања новог живота. Порфирије Родиону постепено открива нови живот, подстиче га на промјену ума – метаноју – на покајање које заиста радикално мијења човеков живот. Притом, Достојевски недвосмислено казује да је гарант правилног одвијања тог процеса – Господ Бог. Дејство више силе дискретно регулише тај процес, задржавајући га у потребним границама.
У једном тренутку Порфирије одлучује да убрза ствар, почиње да притиска Раскољникова, изнуђујући признање. Раскољников, међутим, још није сазрео, још није спреман за истинско и самостално покајање. Баш тада у иследничку собу упада молер Миколка и виче: „Ја сам убица!“ За Раскољникова је то спас од преурањеног, неосмишљеног, изнуђеног признања, које би му нанијело непоправљиву штету, а Порфирије се зауставља и концентрише на несрећног Миколку, остављајући Раскољникова да „сазријева“. А кад је Родион Романович већ спреман, кад више не може а да се не покаје, Порфирије га доводи до краја, до коначног преображаја. Црвени камен преображава метал у злато, зато што је сваки други метал у ствари повријеђено, болесно, недовршено злато. У том смислу можемо рећи да Порфирије наступа у име Достојевског. Он ствара онаквог Раскољникова каквог је замислио сâм Фјодор Михајлович. Па можда можемо рећи: помало ствара и нас.
Желидраг Никчевић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.