Филип Родић

Плиткост академског ума

фото: Приватна архива

ЈЕДНА од мистерија универзума је како је Душан Теодоровић постао академик, пошто се из његових уста или његовог пера ретко може чути или прочитати нешто паметно и сувисло

„ОДЛУЧИЛИ смо да се састанемо јер несумњиво делимо исто осећање да је веза Цркве и државе оштећена и веру да је важно поправити је. Једини начин за то је отворен и искрен дијалог. Тај дијалог је од суштинског значаја и ако бих морао своје гледиште да сведем у једну реченицу, рекао бих да ако Црква није заинтересована за светска питања, она не може да испуни своју дужност, а ако председник републике није заинтересован за Цркву и вернике, он не ради свој посао.“ Ове реченице, замислите, није изговорио председник Србије Александар Вучић, примајући пре неколико дана патријарха српског Порфирија и епископе Српске православне цркве у Председништву, него вероватно најсекуларнији председник државе која се сматра мајком секуларизма Емануел Макрон, обраћајући се члановима француске Бискупске конференције 9. априла 2018.

СИМБОЛ европског либерализма састаје се, дакле, с бискупима и жели да поправи односе између Цркве и државе како би и једно и друго што боље испуњавали своју сврху на корист свих. „У Француској, која се не стиди свог неповерења спрам религија, никада нисам чуо ниједан глас протеста због очигледне чињенице која се налази у самом срцу наше колективне свести да, када дођу најтежа времена, када изазови пред нама захтевају да сакупимо све своје снаге у борби за Француску, грађански аспект и загрижено католичка страна горе истим жаром истинског верника“, додао је он у том говору.

ИАКО изазови с којима се Србија данас суочава нису упоредиви са било чиме што је погађало Француску од краја Другог светског рата, некима није „нормално“ што председник Србије окупља врх СПЦ и тражи од њега помоћ и подршку. „Будите уверени да нас нормалан свет, ван Србије, сваког дана доживљава, све више, као комплетне идиоте“, написао је Теодоровић поводом састанка врха државе и СПЦ у Председништву. Да ли је, онда, Француска део „нормалног света ван Србије“? Верујем да и није, али из потпуно другачијих разлога, због којих би Теодоровић, када би био иоле принципијелан, морао да мисли исто.

АЛИ шта би према том критеријуму апсолутне не одвојености него антагонизације Цркве и државе могао бити „нормалан свет“? Сједињене Државе, у којима се председници заклињу над Библијом и у којој један од најважнијих друштвенополитичких догађаја носи име „Молитвени доручак“, током којег се гости заједно моле Богу? Да, тај догађај има изразито верски карактер, јер га је осмислио и установио Абрахам Вереиде, утицајни методистички свештеник, инспирисан молитвеним састанцима које је тридесетих година прошлог века организовао с пословним и друштвеним лидерима у Сијетлу, сматрајући да у то мора бити укључен и председник САД. Ако гледамо кроз Теодоровићеву призму, не могу ни оне бити „нормалан свет“ већ исто „комплетни идиоти“.

Да није Велика Британија „нормалан свет“? У колевци парламентаризма постоји институција „Духовних лордова“. Ради се о 26 бискупа Англиканске цркве који седе у Дому лордова, а предводи их надбискуп кантерберијски (тренутно Џастин Вебли). Не само да они учествују у дебатама него један од њих на почетку сваке седнице чита молитву. Ни Британија, значи, не може, према стандардима академика Теодоровића, а ни већине његових аутошовинистичких следбеника (употребићу термин „аутошовинисти“ упркос томе што уредник „Недељника“ Вељко Лалић сматра да то представља „фашизам“), представљати „нормалан свет“.

ПОШТО три бисера, светионика модерног света, демократије и људских права придају, као што видимо, немали значај Цркви и укључују је и у одлучивање о профаним питањима и тиме се сврставају међу „комплетне идиоте“, остаје нам да се запитамо које су то државе симболи „нормалног света“. Да није Кина? Или Северна Кореја? Чисто сумњам да би иједну од тих земаља, или неку њима сличну у којој су везе између духовног и профаног света потпуно прекинуте, Теодоровић и екипа назвали „нормалним светом“. Можда би у свим другим доменима прижељкивали демократске стандарде тих држава, а само у оном верском праксу Северне Кореје?

МОГУЋ је и други одговор на ову дилему. Можда Теодоровићу и екипи смета само православље. У реду је да се Макрон труди да у живот државе укључи католике, у реду је да англиканци буду у Парламенту Велике Британије, у реду је да се америчка и светска елита предвођена председником САД моли по методистичким обичајима. Само није у реду да председник Србије у Председништво позове врх Српске православне цркве и да с њима разговара о проблемима с којима се народ и држава суочавају. Испада да је православље проблем. И јесте, разним НАТО генералима и идеолозима глобалног поретка потчињеног Вашингтону. У случају Теодоровића, ипак, изгледа да је проблем потешкоћа у размишљању.

novosti