Милан Ружић

Писмо ономе што је од нас остало

Са кишом су ових дана падале и неке тешке речи које се тичу стања у Србији. Из потопљених улица изронили су проблеми и сакривено смеће. Депоније су се разлетеле около, а травњаци и улице заронили у блато. И нема више ни смисла говорити како је све у Србији добро, како напредујемо, како смо у „златном добу“, јер не би требало више да се лажемо.

Дошли смо до тачке у којој се сабрало све оно чега смо се плашили толике деценије. Школство смо свели на поклањање оцена и борбу за права увођења геј-уџбеника. Трећина ђака у Србији су вуковци, а пријемни испит су урадили тако да је просек слаба тројка. Међутим, нису ђаци криви, већ сви ми који дозвољавамо да се са њима тако поступа, а поступа се као да су туђа деца. Када уништите школство, немате будућност, па имајте ово у виду.

Постали су обожавани неки људи, ако их тако можемо назвати, који су били најгори ђаци, највећи пробисвети, највеће срамоте својих родитеља. Они се питају у овој земљи у којој смо им ми то право и дали, а сад се жалимо што немушти воде главну реч. Кукамо около како су ову земљу поробили медиокритети, како ништа више не функционише, како људски живот нема никакву цену, како се част и образ продају, дипломе и титуле купују, места у најважнијим институцијама поклањају, а нико ништа да уради, као да се ово догађа неком другом народу, а ми смо само неми посматрачи хаоса који нас гута.

Изједначили смо криминал и поштење, поистоветили цркву и безверје, начинили синонимима људска права и право на убиство, пригрлили тврдње да су породица и геј заједница исто, утишали кораке оних који су марширали за своју земљу, а разногатили и омилозвучили оне који шетају због немира у земљама преко пола света. Своју заставу кријемо, а размећемо се заставама оних који су нас некада бомбардовали и убијали, док нам данас гарантују заштиту.

Знање протерујемо, цркву сатанизујемо, Косово отуђујемо, Метохију заборављамо, Хиландар удаљавамо, поштењу се смејемо, завидимо горима од себе, вређамо пристојне, ударамо мирне, пљујемо на скромност, стрељали смо реч, заменили смо сунце лед-сијалицом глобализације, а свеж ваздух патриотизма вакуумом издаје.

Интелектуалцима смо прогласили оне са најскупље плаћеним дипломама, а још смо одлучили да их доплатимо, јер су се истрошили на набавку звања. Уведимо јавну набавку диплома кад се већ ништа не крије, да бар видимо ко ће шта да добије и колико ко нуди, јер ћемо по томе знати колико имају, колико су узели, а колико оставили нама.

Рађамо се овде да бисмо живели негде тамо. Школујемо се о свом трошку, а одлазимо о државном. За своју земљу остављамо мрве бедних достигнућа, а друга наплаћујемо тамо где се за знање нуди награда, ма каква она била. И кога оптужити за све ово?

Криви смо ми што се не сећамо како нам је име. Крива је политика што живот у овој земљи више не постоји. Крива је телевизија што је народ ослепео и оглувео. Криви су родитељи за своју децу. Крива је држава што није држава, већ протекторат под лабилним обећањима. И сви се питају има ли ико у Србији да није крив. Нема! Сви смо криви док год дозвољавамо да се са нама рукује као са стоком и док год јуримо за звоном одликованим сународницима. Питамо се и када ће нам бити боље.

Биће нам боље када будемо почели да ценимо себе, када будемо знали своју историју, када будемо читали књиге, када будемо васпитавали своју децу, када будемо научили да папир треба бацити у канту, а не у штампач и на њему штампати измишљене дипломе. Биће нам боље када будемо бољи.

Не бих ништа од овога ни писао да немам наду у боље сутра Србије, али ако очекујемо да нам боље сутра, без познавања онога од јуче, донесе ово што живимо данас, онда смо престали да постојимо још прекјуче.

Није ово написано због мене, тебе, њих, ових и оних – ово пишем због нас или барем због онога што је од нас остало.

Милан Ружић

2 коментара

  1. Зоран Матијевић каже:

    Остало је тако мало, да се плашим има ли краја нашем пропадању.

  2. Istra каже:

    Postali smo moderni Vavilon I ta kula koju ne prestajemo da gradimo, a da pritom niti čujemo, niti vidimo, niti razumemo čoveka koji stoji do nas, opasno preti da nam se obruši na glavu, da nas satre u potpunosti, da nas nema više.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.