Милан Ружић

Пандемија и прикљученија

Пандемија је довела до тога да се неке ствари истерају на чистину, међутим, више је оних ствари за чије је спровођење у дело пандемија добро послужила као параван. Свет ће пропатити због овога у будућности, и то на неколико нивоа.

Наиме, предуго ограничавани у кретању, упражњавању потреба за социјализацијом, блискости са драгим људима, већина светске популације почела је да развија озбиљне психичке проблеме од којих су најчешћи они са анксиозношћу и депресијом, што уопште нису стања од којих се људи лако опорављају. Незадовољству сваког човека понаособ, и његовом осећају да јесте управо то – човек, допринела је и огромна штета на економском плану, што је изазвало, и тек ће изазивати, озбиљне несташице новца. У свету у ком су људи, опет нажалост, накнути и натерани да троше и социјализацију користе као презентацију своје куповне моћи која их доводи до разних ужитака, па тако и онога да покажу како имају више од других, што је постала ствар статуса, несташица новца ће направити читаве друштвене, али и индивидуалне потресе, који ће, сасвим сигурно, условити потрагу за новцем „лакшим путем“, што опет, како тврде бројни научници, може, неки гарантују и да хоће, довести до огромне стопе криминала. Стога, настаће још већи јаз измеу богатих и сиромашних, што је увек било плодно тле за сукобе, а замислите тек те будуће у којима ће већина људи бити и психички нестабилна.

Овај период са собом је донео и процват друштвених мрежа, њихово ненормално ширење, условљено неким од горенаведених разлога, али и прва озбиљнија ограничења на истим кроз која се лако може назрети нека будућа намера дехуманизације, дехристијанизације и демонтирања човека као јединке са намером да се, попут неких мањих држава, отараси свега онога што га чини човеком и постане обесправљени купац и корисник. Елем, на друштвеним мрежама, на којима су многи нашли уточиште током пандемије не би ли неговали једну од основних људских потреба, а то је она за соцјиализацијом на било ком нивоу, по први пут отворено видимо санкционисање људи и њихово изопштавање са јединог, истина вештачког и донекле настраног, места на ком се још одвија некакав вид, или привид, социјализације. Корисници су санкционисани скоро па искључиво у случају када се њихови коментари или објаве противе агресивном наративу о равноправности полова, правима сексуалних мањина, па и политичких ставова. Сви смо, захваљујући закључавању, пропратили шта су друштвене мреже учиниле Доналду Трампу, а шта сада чине онима који устврде да мушкарац не може да рађа, или да бити геј и није баш нормално. Један амерички научник, који пандемију попут многих назива „пландемијом“, тврди како су друштвене мреже створене управо како би помогле контролу и наметање ставова у временима када људи буду приморани да остану у својим кућама.

У самој Америци за време пандемије, искрсло је нових преко седамдесет милијардера, док се, што се смећа тиче, на првом месту пластика сада бори са материјалима од којих су начињене хируршке маске.

Сада замислите, видевши само неке од ових ствари које је пандемија донела на свет, или можда пре интензивирала, шта то може учинити генерацијама које стасавају на аутотјунованој понављаној лудости високих фреквенција лишених текстова коју називају музиком, које су одгајане тако што су учене да је традиција знак заосталости, априхватање настраности знак напретка, које су подизане на серијама и филмовима пуним смрти и секса који је постављен као, уз новац, један од најважнијих циљева данас, које су учене да су љубав, морал и човекољубље нешто чега се морају одрећи да би напредовали у свету у ком живе, које од својих родитеља никада нису чуле реченицу „Не дружи се с њим, он је лош ђак“, које дишу издувне гасове, а издишу псовке.

Та комбинација свих људских ишчашења, пандемије и одбацивања најважнијих цивилизацијских тековина, довешће до свеопштег лудила у ком ће нормални бити сматрани ненормалнима, па ће бити натерани да траже уточиште негде у природи која ће бити уништена. Нико неће имати где да се склони, нити ће моћи да избегне конфликте били они лични или на државном, па и светском нивоу.

Оно што може спречити овај сценарио, барем делом, јер у целини није могуће, јесте улагање у образовање и налажење времена за васпитавање деце код куће. Уколико нам деца не помогну, а наше време које смо ускратили њима да бисмо јурили за новцем ће сигурно допринети одсуству те помоћи, неће нам помоћи нико. Сво лудило и смрт около може победити само знање окићено уметношћу и културом, јер та комбинација доноси живот. Све остало је само још једна куповина, и то оне карте у једном смеру – ка нестајању.

Милан Ружић

?>