Милан Ружић

ПРЕЛАЗАК НА КРАТКЕ РЕЗОВЕ

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Профили на друштвеним мрежама, понашање људи на улицама, све је пуно некаквих мини-реклама, па наша деца, а и нешто старији, обавезно објављују фотографије своје скупе одеће, књиге (која најчешће служи само за фотографисање) поред које се пуши врућ чај из кич шоље с неколико штапова ваниле наслоњених на шољу или прстохвата шљокица набацаних поред

Живети за уметност и од ње у доба профита и политике као пречице ка профиту једноставно се може окарактерисати као љубав према стваралаштву, а неки би рекли и као мазохизам.

Наиме, у нека срећнија времена врхунска уметност је подражавала живот, па је онда, што је једнако добро, живот подражавао највишу уметност. Што се тиче филма, почевши с холивудским суновратом средином осамдесетих година, рађају се пројекти недостојни уметничке крштенице, а збуњени народ почиње да опонаша оно што се кроз те квазиуметничке пројекте провлачи као лајтмотив. Осамдесете су донеле процват насиља кроз испразне филмове са Жан-Клод ван Дамом, Стивеном Сигалом, Марком Дакаскосом, Каспером ван Дином и Арнолдом Шварценегером. У питању су филмови које је и аутор ових редова волео као дете, наравно, не схватајући подтекст и пропагандистичко-политички аспект тих остварења. Онда је планета избомбардована романтичним комедијама, па је публика почела да мисли како уз сваки оброк треба пити скупоцено вино, како се треба облачити што скупље, како је у реду не рађати или бити самац до 40. године, па ће свемоћни Њујорк изродити вашу сродну душу.

Затим су почели да се снимају трилери, како им и само име каже, веома узбудљиви филмови, а они су се одржали и до дана данашњег и све су јачи. Погледајмо само серије у нашој кинематографији (или ономе што је од ње остало) у последњих 10 година. Ми смо тренутно у фази имитирања уносних филмова с краја прошлог века. Зашто је то тако? Зато што је планета с имитирања уметности прешла на имитирање реклама. Профили на друштвеним мрежама, понашање људи на улицама, све је пуно некаквих мини-реклама, па наша деца, а и нешто старији, обавезно објављују фотографије своје скупе одеће, књиге (која најчешће служи само за фотографисање) поред које се пуши врућ чај из кич шоље с неколико штапова ваниле наслоњених на шољу или прстохвата шљокица набацаних поред. А филм, он је прешао на кратке резове, турбулентне, али ипак веома предвидљиве обрте, на гомиле жртава, само покушавајући да прода лице глумца или име редитеља. Глумци више не играју да би били бољи или да би показали шта знају, већ да би их приметио неко ко ће им брже донети статус славне личности или већу зараду. Дакле, филм је изједначен с рекламом.

Бављење књижевношћу или сликарством такође је обесмишљено, мада нема тако страшан утицај на јавност као филм. Међутим, сада сви објављују књиге и сликају, тако да је критика нестала дигавши руке од хиперпродукције и онога што мора да каже, јер онда не би и даље обитавала у некој комфорној институцији.

Уосталом, волети и стварати у оквирима неке уметности у народу који чезне за Гранд продукцијом, ријалити програмима, који жуди за вестима из црне хронике и с естраде, који је константно путем екрана застрашен метеоалармима, новим сојевима, злочинима криминалних кланова, отмицама, политичком самовољом, који је окићен жељом за профитом, за влашћу, за то да се и он нешто пита, који је утеран у виртуелне торове где блеји ни о чему, који кататонично мрда куковима уз музику бесмисла гледајући како пред њим неко руши његову уметност, културу, пориче историју и поништава најважније идентитетске стубове – једнако је самоубиству.
Али свакако више прија убијати се уметношћу и живети за то самоубиство на рате, него бити део потере за профитом и трендовима, па у томе страћити цео живот, онај који се тако не успе подарити деци коју ћемо научити да буду боља од нас како би за ову државу било икакве будућности.
Уметност је наша прва и последња одбрана од самоуништења, а њена политизација и комерцијализација су конопац на ком ћемо висити. Уметници нису забављачи, јер управо данашњи забављачи су вирус од кога оболевају нација и њен идентитет.

pecat.co.rs, Милан Ружић