Милан Ружић

Они нису ми

27.04.2020.

Давно је Цицерон тврдио да је историја, између осталог, учитељица живота. Ако усвојимо ту дефиницију, онда можемо видети да онај део нашег народа који презире своју земљу и народ и није баш ишао на часове, или није учио код те учитељице.

Међутим, мени се чини да је историја у ствари једнака еволуцији. То је забележени след стадијума у свим аспектима еволуције једног народа. Оно што смо данас, није ништа друго до резултат сплета историјских околности и врста која је еволуирала из тог тресетишта историје оивиченог бившим и садашњим границама онога што називамо Србијом, тачније, својом домовином.

Неким људима који у Србији живе, најчешће од страних пара, ту подижу своју децу у најбољим школама, иду код најбољих лекара, возе најбоље аутомобиле, обедују у најбољим ресторанима, овде ништа не одговара и љути су на ову земљу. До скоро су ми били потпуно нејасни, па сам онда мислио како мрзе јер су зли и безобразни, па сам ишао и до тога да мрзе јер су за то плаћени. Међутим, коначно сам схватио. Уз све што сам претходно мислио, а што је и тачно, истина лежи управо у историји.

Ти људи који данас у Србији живе много боље од осталих Срба, мрзе своју земљу, јер они нису исти као ми. Они нису тај збир историјских околности подвучених страдањем, јунаштвом, вером и пожртвовањем. То су они који су због кукавичлука, дезертирања, скривања под сукњама својих мајки и жена и ордења својих очева, прескочили одређене ступњеве у историји српског народа, па самим тим и у еволуцији.

И џаба ми њих убеђујемо како Срби нису геноцидан народ, јер они нису били код јама, већ у својим домовима, па су историју учили из пропагандних програма страних телевизија, из брошура историјских ревизора, или из прича колега по служби њихових очева у дугим мантилима испод којих су севале дуге цеви.

Дакле, Србин, ако је судити по овој теорији о историји као еволуцији, јесте онај који у својој кући, породици, коленима уназад може отпузати кроз своју лозу преко земљорадника, учесника у бојевима и ратовима, сиромашних и поцепаних, али правдољубивих.

Тај пут према прецима водиће нас кроз звук звона светиња у пламену на Косову и Метохији, кроз бомбардоване куће и лешеве, кроз разрушене градове где више нема Срба, кроз затворе у које се ишло због патриотизма, кроз стрељања у црквеним портама, пузаћемо кроз ровове поред наших дедова, мораћемо пешке прећи преко Албаније и загњурити у Плаву гробницу, па се провући кроз море размаханих турских јатагана, прескакати границе, склањати се од коња у галопу, шуњати се кроз цркве за време литургије пре Косовског боја и доћи до једног нама непознатог човека који има наш лик на своме лицу и који, поред свог вола, клечи на земљи мрвећи њен грумен у руци размишљајући о томе како га тај грумен храни и како би га бранио својим животом.

А онда ће нас тај предак, домаћин и јунак, набацити на свог вола да нас врати у ово време како бисмо могли тај исти грумен земље одбранити од неких који су и тада лежали под дрветом, јели хлеб са нечијег грумена, и добацивали глупости радницима, иако се зна да свакога тај грумен храни и да ће свако једног дана под њега лећи, волео ту земљу или не. Некима ће то у старости бити нејвећа утеха, а онима који ту земљу мрзе, највећа казна.