Драган Добрашиновић

Одлазе наши, долазе наши

Џо Бајден и Доналд Трамп (Фото: AP-Evan Vucci)

5. октобар 2000. године, вече, Београд, Теразије. На улици, испред хотела Москва, из масе људи који славодобитнички тумарају центром града, издваја се лик суграђанина, општепознатог и високопродуктивног колекционара туђих скупих аутомобила. Изгледа као Бад Спенсер и по обичају није сам. Поред њега је група стручних сарадника, захваљујући којој су многи Срби ослобођени трошкова регистрације, сервисирања и одржавања, као и ризика управљања моторним возилом.

Јавља се љубазно, такав му је кодекс. Како ти се ово чини, пита га мој друг, који као да већ подозрева да будућност неће бити сјајна. Колекционар лагано пали цигарету, приноси је устима, повлачи дим, и кроз беличасти облак разговетно и самоуверено изговара – Добро је, одлазе наши, долазе наши. Смејемо се и одлазимо у ноћ, свако у своју.

Добијемо ли ишта када ову, вероватно најбољу и најјезгровитију дефиницију петооктобарских промена, применимо на последице које резултати америчких председничких избора данас, 2020, доносе Србима и Србији? Посебно када је укрстимо са чињеницом да Срби, као народ, нису ни налик крадљивцу аутомобила који се, у тренутку луцидности, претвара у политичког аналитичара и уличног филозофа. И још једном, не мање очигледном, да се Бајден, нови председник САД, упркос способности да се у тренутку трансформише у сопственог супруга, унуку или ташту, тешко, и у најоптимистичнијој пројекцији будућности, може преобратити у „нашег“ који долази.

Уз ризик да погрешим, а није ми страно, покушћу да одбраним применљивост поменуте дефиниције на фактор Бајден. Већинска Србија, патриотска и поштена, искрено се надала Трамповој победи. По свему судећи одлазећи амерички председник, који је био прилично добар по човечанство, веома се допао Србима. Његова администрација нас није превише притискала, добили смо мало драгоценог времена да предахнемо и покушамо да се консолидујемо, није било грубе антисрпске реторике својствене његовим претходницима. Трамп и његови сарадници задужени за Србију показали су висок степен одмереност и тактичности, разумевања па чак и неке врсте поштовања, од које смо одавно одвикнути.

Занемарујући потенцијално опасне стране оваквог приступа, Срби су поверовали да је Трамп „наш“. У исто време, Албанци и њихови подржаваоци (један, не нарочито велики број, настањем деценијама и у централним београдским општинама), заиграли су на Бајдена, који са собом носи сав антисрпски пртљаг својих претходника из демократског табора. Да ли смо још једном надиграни и због чега нисмо, и поред тога што су сви уверени да јесмо?

Трампова нежна рука нас је, корак по корак, водила ка признању независности нарко енклаве Косово као суверене и независне државе. Досадашњи напори Трампове администрације довели су до необичног Споразума о нормализцији економских односа. Несумњиво да би наредни кораци били усмерени ка постизању политичког, такозваног коначног решења. Лагано и ненаметљиво, Трампов приступ би Србију довео пред свршен чин, јавно мњење би било у потпуности препарирано и анестезирано, а потписивање признања, односно одрицања од Косова и Метохије, идентитета и поноса било би сасвим извесно. Трампа би било тешко одбити, а за Србе и Србију, епилог би био апсолутна катастрофа и највећи историјски пораз.

Са Бајденом се враћамо неколико корака уназад. Од његове администрације, ослоњене на клинтоновско антисрпско и проалбанско наслеђе, могу се очекивати нови, тешки притисци, уцене и увреде, груба и лажљива реторика, које ће Србе пробудити из благе уљуљканости и вратити у реалност. Предлози који се из, за Србе паклене кухиње, могу очекивати, биће у тој мери понижавајући и драматични да чак ни ова власт неће моћи да их прихватити, а да то политички преживи. А политичко преживљавање је за њих, научили смо то за све ове године, услов без којег се не може.

Уз то, ако су нас америчке демократе у нешто увериле у претходних 30 година, то је да су потпуно неспособнe да иједну спољнополитичку акцију заокруже и доведу до краја. Сваки војни успех, односно агресија на суверене земље, праћена је потпуним политичким и дипломатским фијаском. На дугом списку спољнополитичких пораза администрација које су предводиле демократе, за нас почасно место заузимају Косово и Метохија.

Због тога, реч која је 5. октобра запарала ужарени и згуснути теразијски ваздух, вреди и данас за вашингтонску мочвару и последице тек окончаних (ако то јесу) америчких председничких избора по Србију и српско Косово и Метохију. Одлазе наши, долазе наши!

iskra.co

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.