Милан Ружић

Не води се рат само оружјем

Уодсудним моментима по даље историјске токове читаве људске цивилизације и тренуцима борбе за нову поделу света, сви погледи су, сасвим природно, упрти у Русију и Украјину, што је, мора се признати, природно.

Међутим, приликом свег тог времена гледања у истом правцу већ више од сто дана, нико да се осврне на Србију и њену улогу у новој подели света, или барем у успостављању нових законитости које ће нам омогућити да опстанемо након тих геополитичких тектонских померања. Ово је период у ком су велике силе, бивше и садашње војне и економске империје, превише заузете собом и борбом за парче света којим ће владати након ове кризе, па не би било згорег искористити прилику и урадити оно за шта смо специјалисти – натерани историјским приликама, а не менталитетом – а то је да се сналазимо и извлачимо за себе корист „испод жита“ чија је цена страховито скочила, а које ми извозимо да бисмо после увозили туђе.

Елем, толико питања стоји нерешено, а одговора међу националном елитом на те проблеме би могло да буде, али они су презаузети гостовањем на телевизијама с националном фреквенцијом, али анационалним наративом. Јер пратити Русију и причати све најбоље о њој у овом тренутку је добро и у служби истине, али зар потпуна медијска и интелектуална посвећеност томе није одвлачење пажње од српских проблема и борби, да не кажем ратова?

Шта је са ратом за ћирилицу? Због чега се сада нешто не уради о том питању на научном и сваком другом нивоу? Ћирилица је у свету популарнија него икада и могла би се бранити данас чак и с тог маркетиншког становишта, па макар тај маркетинг био и негативан, али само је такав тренутно због Русије.

Шта је с ратом за Српску православну цркву и ситуацијом у којој је први пут у њеној осмовековној историји дошло до тога да народ мора да брани цркву од друге половине народа и екуменског утицаја дела Сабора, а СПЦ да прави нелогичне кораке и ћути на Еуропрајд?

Шта је с ратом за језик? Зар смо из науке искључили лингвисте који су допринели стварању нових политичких језика попут хрватског, црногорског и босанског (намерно названог овим именом уместо „бошњачки“ како би се под њега подвело становништво целе Босне, а не само муслиманско)? Нисмо. Они и даље раде, имају веће плате, пишу још дуже научне радове, а на штету матерњег језика.
Шта је с ратом за храну? Од целокупне површине Србије, чак 60% је обрадиво земљиште, а ми од тих 60% обрађујемо само 20%, и то у периоду у ком се смеши глад светских размера услед фабриковања разних несташица од стране великих извозника.

Шта је с ратом за народ? У земљи која је шампион у белој куги, а чији је здравствени систем увек пред пуцањем, ми дозвољавамо да се одржи Еуропрајд, геј парада за више десетина хомо и осталих сексуалаца. Дакле, у времену у ком ковид и даље хара и у ком се помињу и мајмунске богиње, ми дозвољавамо једно од најмасовнијих окупљања популаришући на тај начин гејство – још један бод више на семафору који показује резултат на утакмици Србије против беле куге.

Ово је тренутак у ком нисмо ограничени спољним утицајем у решавању националних питања, а она су важна, јер су то стубови идентитета. Уколико постанемо оно што на нас навлачи поплава глобализације, овде ће од Срба и Србије остати само име, и то до неког новог народа који ће населити ову дивну земљу и знати од ње да живи онако како ми не знамо.

Сами радимо на томе да, наизглед бескрајна и поетична, сага о бесмртном, храбром и паметном народу нађе свој крај на депонији сексуалних слобода и опиљака демократије брушене на брзину и за тек настале народе.

Не води се рат само оружјем, нити се опстаје једино преживљавањем, јер оружје има и Украјина, па ће изгубити, а преживели су и Индијанци, па не постоје.

Мислим да заслужујемо бољу судбину од оне коју сами за себе, крајње мазохистички, кројимо и да би требало баш сада свом снагом бранити оно што одавно не бранимо, али имамо образа на то да се позивамо.

Милан Ружић