Милан Ружић

О лекарима и аплаузима

Сваки дан ми почиње реченицом мог сина, која је у ствари молба, а она гласи: „Тата, хајде буди коњ!“ Нисам глумац, али сам толико уверљив да ме и укућани јуче понудише да једем овас, истина кувани. И не смета ми.

Оно што ми смета јесу ови јахачи који са таласа актуелних тема, на које дају своје мишљење које им нико није тражио, сада на људе набацују јарам. Иду и шибају те, а траже твоју подршку.

Разно ништа је себи дало за право да нам држи предавања о свему. Сви су ових дана већи лекари од лекара, већи добротвори од добротвора, већи стручњаци од стручњака, већи свештеници од свештеника, све виши од виших.

Постали су важнији они који аплаудирају од оних којима се аплаудира, а и сам аплауз све више прераста у тренд. Не знам само чиме аплаудирају када једној руци држе телефон да би снимали.

Уместо да се ово време искористи за заједништво, ми смо решили да своје душмане обрадујемо, па смо се додатно поделили. Испада да Србину не треба непријатељ док има родбину. Данас траже истину, сутра је нуде. Данас ништа не знају, а ујутру, ваљда их сан просветли, све знају. Свака подела се рамножила и те поделе постале су опасније и заразније од вируса.

Доста је више подела, барем док траје ово чудо. Имамо се кад свађати да сад не дангубимо у решавању проблема. Дајте да решимо овај проблем, па нам се можда ослади и почнемо да решавамо све друге.

Или бар да се сложимо око једне ствари и нека она буде почетак брисања подела. Сложимо се у томе да су највећи хероји међу нама данас лекари, медицинске сестре и сво остало медицинско особље које не виђа своју децу, своје родитеље, своје супружнике и пријатеље, а све то помало и због нас.

Не треба њима аплауз. Њима су потребне маске, рукавице, заштитна одела и њима треба молитва, а највише од свега им треба да им ми не правимо више посла својим игнорисањем прописаних мера. Тешко нам је да останемо у кући. Па остајемо данас како бисмо сутра изашли!

И нека се зна да ови који из својих кућа мере ко је колики патриота у зависности од тога ко кога подржава у јавним расправама које сада немају никаквог смисла, нису ни до колена лекарима.

Посебно дивљење осећам према онима који се сада указују као највећи хероји, готово наследници витезова са Косова, а то су млади лекари и медицински радници, њих преко хиљаду, који су без икаквог страха похитали у болнице и домове здравља да помогну својим знањем, и то на први позив.

Данас су у Србији лекари највеће патриоте.

Не желим да будем тај због кога неко неће виђати своје дете. Нећу да будем онај због кога лекар, човек који свима помаже, одмаже себи. Овога пута, наша лична задовољства иду директно на рачун нечије штете. То није људски и није хришћански.

Али шта зна један коњ који ништа од овога не пише због себе и пуније зобнице, него због будућности оних које са поносом носи на леђима, а на којима ће остати да у будућности живе грешке разних дивљих коња који се нису дали упрегнути и оседлати пожртвовањем, љубављу и смислом.

Милан Ружић

1 коментар

  1. Anonimni каже:

    Sta reci…tesko se nekad neke stvari mogu promeniti. Od pocetka sam molio sve ljude da odustanu od aplauza odmah u startu, jer dzaba sada aplaudiranje ako ce za mesec ili dva opet da nas psuju i vredjaju na svakom koraku zato sto npr zdr sistem nije „savrsen“… vec su i krenuli komentari tipa pa kome aplaudirate, vidite sta se desava, ljudi umiru itd. Mene ne treba zaista aplauz, niti me to hrani. Ja sam podneo neki tip „zrtve“ zato sto sam smatrao da je to ispravno i opet bih jos 100 puta to uradio. Mogao sam da sedim kuci i telefoniram kao rad od kuce dok ne prodje sve ovo i da budem bezbedan i spokojan. Ne, ja sam otisao u sam centar desavanja kako bih pomogao kolegama. Od tog dana kad sam otisao i video sa cime se srecemo, resio sam da odem od kuce jer sam shvatio da ce tesko biti ne zaraziti se. Ja sam trenutno sam, moja porodica je na drugom kraju grada, decu nisam vudeo 2 nedelje. Svaki dan i dalje idem i radno vreme nemam, odem ujutru, vratim se kada sve sto treba zavrsim…ovo je tek pocetak ne vidjanja porodice jer sam od pre par dana i ja postao sumnjim na oboljenje jer imam povisenu temperaturu. Zdravlje kao zdravlje, proci ce i to, ali to znaci da porodicu necu videti jos MESEC dana..minimum. Ali opet bih uradio isto! zato TI, sugrađanine, u 8 uvece molim te nemoj da aplaudiras. Ako osecas neku zahvalnost prema medicnskim radnicima, nemoj da je trosis aplauzom u 20h…cuvaj je, i kad prodje 6 meseci godinu dana od svega ovoga, seti se toga i nemoj da dodjes u ambulantu i pljujes i psujes sve nas i da pises komentare kako smo mi najgore dno i kako je sve sto vredi od lekara otislo iz zemlje i nista nije kvalitetno ostalo, jer se ti „nekvalitetni“ sada odricu svega da bi ovo proslo sto brze.. Hvala Ti!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.