Милан Ружић

О лекарима и аплаузима

09.04.2020.

Сваки дан ми почиње реченицом мог сина, која је у ствари молба, а она гласи: „Тата, хајде буди коњ!“ Нисам глумац, али сам толико уверљив да ме и укућани јуче понудише да једем овас, истина кувани. И не смета ми.

Оно што ми смета јесу ови јахачи који са таласа актуелних тема, на које дају своје мишљење које им нико није тражио, сада на људе набацују јарам. Иду и шибају те, а траже твоју подршку.

Разно ништа је себи дало за право да нам држи предавања о свему. Сви су ових дана већи лекари од лекара, већи добротвори од добротвора, већи стручњаци од стручњака, већи свештеници од свештеника, све виши од виших.

Постали су важнији они који аплаудирају од оних којима се аплаудира, а и сам аплауз све више прераста у тренд. Не знам само чиме аплаудирају када једној руци држе телефон да би снимали.

Уместо да се ово време искористи за заједништво, ми смо решили да своје душмане обрадујемо, па смо се додатно поделили. Испада да Србину не треба непријатељ док има родбину. Данас траже истину, сутра је нуде. Данас ништа не знају, а ујутру, ваљда их сан просветли, све знају. Свака подела се рамножила и те поделе постале су опасније и заразније од вируса.

Доста је више подела, барем док траје ово чудо. Имамо се кад свађати да сад не дангубимо у решавању проблема. Дајте да решимо овај проблем, па нам се можда ослади и почнемо да решавамо све друге.

Или бар да се сложимо око једне ствари и нека она буде почетак брисања подела. Сложимо се у томе да су највећи хероји међу нама данас лекари, медицинске сестре и сво остало медицинско особље које не виђа своју децу, своје родитеље, своје супружнике и пријатеље, а све то помало и због нас.

Не треба њима аплауз. Њима су потребне маске, рукавице, заштитна одела и њима треба молитва, а највише од свега им треба да им ми не правимо више посла својим игнорисањем прописаних мера. Тешко нам је да останемо у кући. Па остајемо данас како бисмо сутра изашли!

И нека се зна да ови који из својих кућа мере ко је колики патриота у зависности од тога ко кога подржава у јавним расправама које сада немају никаквог смисла, нису ни до колена лекарима.

Посебно дивљење осећам према онима који се сада указују као највећи хероји, готово наследници витезова са Косова, а то су млади лекари и медицински радници, њих преко хиљаду, који су без икаквог страха похитали у болнице и домове здравља да помогну својим знањем, и то на први позив.

Данас су у Србији лекари највеће патриоте.

Не желим да будем тај због кога неко неће виђати своје дете. Нећу да будем онај због кога лекар, човек који свима помаже, одмаже себи. Овога пута, наша лична задовољства иду директно на рачун нечије штете. То није људски и није хришћански.

Али шта зна један коњ који ништа од овога не пише због себе и пуније зобнице, него због будућности оних које са поносом носи на леђима, а на којима ће остати да у будућности живе грешке разних дивљих коња који се нису дали упрегнути и оседлати пожртвовањем, љубављу и смислом.