Мирослав Лазански

Лудница на Косову

Штимље, децембар 1999. године. „Ми смо овде сви једнаки”, каже Садик Муслију и додаје: „Зашто и у осталим деловима Косова не може бити тако?”

Институт у Штимљу, болница за душевне болеснике, у којој је Муслију те 1999. године био директор, једино је место у целој јужној српској покрајини где Срби и Албанци могу мирно да живе у заједници. Тог децембра 1999. у Институту у Штимљу било је 316 болесника Срба, а у крилу зграде где су била смештена деца у доби између две и 12 година било је 35 малишана српске националности.

„Никада није било искључивања пацијената на националној основи, ни пре овог рата, ни после рата”, тврди др Муслију. Он је постао директор Института у лето 1999. године, а после повлачења српских снага са Косова у Институту је од целокупног српског особља остао само један члан.

Болница није уништена у рату, као да су НАТО авиони намерно штедели лудницу, али су се борбе српских снага и терористичке ОВК одвијале неколико стотина метара од института. Недалеко одатле, с друге стране брда, налази се село Рачак.

„Пацијенти су много пута могли да чују пуцњаву”, истиче др Муслију. Он се борио да обнови рад једине болнице за душевне болести на Косову, која се налазила у лошем стању, уз недостатак одговарајуће опреме и практично апсолутни недостатак квалификованог медицинског кадра. Пацијенти су лутали унаоколо, једна жена се једва боса пробила кроз снег док није ушла унутра. На дечјем одељењу пушила су деца, а међу њима и један дечак којем је воз одсекао обе ноге.

Млађа деца, која имају велику потребу за љубављу, јуре ка директору и посетиоцима само да би од њих измамила загрљај. Међу њима је и Санела, седмогодишња девојчица која од рођења живи у Институту јер је њена мајка пацијент ове болнице.

„Она је сада узнемирена као и остали, али нема куда да оде”, каже директор. „Али она барем има мајку, већина остале деце нема никога.” И наставља: „Откако се рат завршио, нико тој деци није дошао у посету. Срби вероватно не смеју, а Албанци ко зна зашто не долазе. Нас сматрају за родитеље, а једни друге за браћу и сестре.”

Двоје старијих пацијената ручали су са млађима. Њихова деца отишла су у Србију, они желе да се према овој деци понашају као да су њихова. Деца између себе говоре неком комбинацијом српског и албанског језика, изгледају прилично живахно, упркос лошој храни и чињеници да немају играчке. Дечака који је пронашао комадић пластике сви су молили да и њима да тај комадић, да се и они мало поиграју…

„Тешко је дуже одржати њихову пажњу, али чинимо све да их подучимо уметности, музици и техничким предметима”, прича директор Муслију. Добротворна организација за децу погођену ратом испоручује институту једном недељно свеже воће, а направили су им и игралиште. Обећали су деци и зимску одећу да би могла да се играју напољу. Поред елементарних ствари, као што су храна и веш-машине, др Муслију сматра да је најважније, како за децу, тако и за одрасле у Институту, да се обезбеди већи број професионално оспособљеног особља.

„До овог децембра 1999. ја сам био једини лекар овде, онда је дошао још један. Без обзира на то, ја сам и даље једини лекар специјалиста за душевне болести на Косову”, истиче.

„Знате, пре рата 80 од укупно 110 чланова особља института били су Срби и за њих је сада тешко наћи замену. Овој болници је потребно барем осам лекара и три или четири специјалисте за психијатрију. Не можемо да доведемо људе да раде овде ако не можемо да им обезбедимо сигуран смештај и сигурну плату. Не можемо да примимо ни нове пацијенте, који стално долазе пред капију института, немамо одговарајуће услове ни за ове који су сада код нас. Када сам пре 16 година дошао овде да радим, могли смо да бринемо о 440 људи, укључујући и 70 деце”, каже директор Муслију.

Болница у Штимљу изгледала је тог децембра 1999. године као последње уточиште од лудила које је владало око ње. Шта се променило у ових протеклих 20 година? Број захтева за психијатријску помоћ у овој болници у међувремену је могао само да расте, с обзиром на ратне трауме које су претрпели многи људи на Косову. Но, будућност психијатријске болнице у Штимљу врло је неизвесна, уосталом, као и будућност косовске квазидржавности.

„Ово је хуманитарна институција, једино о чему могу да мислим јесу људи под мојим надзором”, рекао је у децембру 1999. директор Института др Муслију.

Лудница на Косову, дакле. Да ли је то једино место где у миру могу заједно да живе Срби и Албанци? И др Муслију, који је те 1999. године био једини лекар специјалиста за душевне болести на Косову. И који је тада под надзором имао 316 пацијената. Да ли то објашњава све касније догађаје, па и ове најновије? Односно, наградно питање: под чијим је сада надзором политичка елита у Приштини?

politika.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.