Ранко Пивљанин

Љушкање насиља

Стара је истина како насиље рађа насиље. Е сад, утврђивати које насиље је ту мајка или отац а које (не)вољено дете узалудан је посао који нема много смисла. Родило се, кваса и зрене, само што није проходало, а накупило се и дежурних бабица које га приљежно љуљушкају и подгајају, тако да је за очекивати једног лепог ( чуј лепог!) монструма који ће кад се осамостали даље сам кроз живот али преко наших леђа и бубрега. Овај пут, размножавајући се простом деобом док не покрије сваки делић нашег чемерног друштва, мада га и сада има на сасвим довољно места и у прилично застрашујућим количинама.
Дакле, где год се окренемо и у шта год да погледамо или чујемо, под условом да није нека залутала икебана, птичица на грани или залутали звук виолине, видимо насиље или слушамо о њему.
У школи, а богами и ван ње, нам се туку деца. За ту невеселу појаву већ смо патентирали и израз вршњачко насиље а даље од именовања и испразног социологизирања нисмо макли. Док се ми убијамо од приче, деца нам се убијају од батина. Претходно мало и од алкохола.
На стадионима и испред њих се макљају навијачи, тачније хулигани који тамо нису ни отишли да гледају утакмицу него да изравнају рачуне са неком противничком екипом због овога или онога, најчешче због поделе каквог плена.
У породицама се међусобно убијају супружници, деца убијају родитеље, догађа се и обрнуто и једна ужасна спирала породичног насиља – ево и овде уредно имамо термин – постала је редовна рубрика црних хроника и суморни показатељ у ком нам је стању та основна ћелија друштва. Неизлечиво оболела.
На улицама се у најсуровијим обрачунима убијају криминалци који више не поштују ни онај минимум гангстерског витештва него аутомобиле дижу у ваздух насред прометних улица, не хајући да ли ће страдати неко невин.
Насиље се промовише и са насловних страна новина, оно диже рејтинг телевизијских емисија па бисмо могли дефинисати и медијско насиље. Наравно, имамо и насиље против медија и новинара.
У фирмама, предузећима и установама царује мобинг ( и ову појаву смо терминолошки обрадили) коме је изложено на хиљаде уплашених радника и који последично производи друго насиље, све до оног које неки очајници, не видећи више нигде излаз, чине над самима собом.
На такозваним друштвеним мрежама – тој виртуелној септичкој јами и депонији сваковрсног отпада – насиље, претње и обрачуни одавно су постали стварност, начин комуникације и преношења порука. Могло би се рећи да се са туђим мајкама, сестрама и широм родбином, више „општи“ преко твитера и фејсбука, него што се исте нагрде у београдском саобраћају који је, признаћете, одавно постао еталон за псовачку дисциплину.
Кад поменусмо саобраћај, није ретка вест како је неко неког убио због паркинг места или претукао због чукања или споре вожње. Ето, можемо оном вршњачком, породичном и мобингашком насиљу додати и саобраћајно.
И на крају долазимо до политике која би се – ако бисмо ипак кренули у ону форензику гледе места зачећа насилништва – врло лако могла испоставити као родно место свих насиља, хумус са кога попут шампињона ничу они Његошеви топузи у којима лежи закон овдашњих сватова што им после трагови смрде нечовјештвом. Било да је у питању парламент, изборно место, телевизијски студио, трибина,митинг, улица.., где год да је политика, у ваздуху виси насиље које се, у датом тренутку, очас спусти међу људе и ето разбијених глава, плавих подочњака, одваљених бубрега…На крају и мртвих – сетимо се само Милошевићевог вакта, а и данас понеко погине.
Дакле, ово са насиљем је отишло предалеко и последњи је час да се куцнемо прстом по челу. Док нас по истом није ударило нешто јаче и убедљивије.

Ранко Пивљанин

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.