Милан Ружић

Људи и нељуди

Навршило се двадесет година откако су утихнуле сирене, али јецаји мог народа су и даље живи као да су наши најдражи убијени јуче. Данас, после двадесет година патње за онима којих више нема, они који су их у гроб отерали, сматрају се нашим најбољим пријатељима и узети су за највише саветнике народа који су затирали.

Држава, или државе, која је себе установила кољући и пуцајући на домородачки народ данас више не коље и не пуца, већ бомбардује, јер је за клање и пуцање ипак потребно присуство и треба стати ногом на земљу чије људе убијате. За бомбардовање вам не треба никакве храбрости, само много кукавичлука и жеље за крвљу.

На расуту Србију, а ко каже да је бомбардована Југославија, тај лаже, сасули су тоне бомби. Не знам откуд толика жеља једног народа да убија и толика мржња да је неко спреман да плати десетине и стотине хиљада долара по бомби, а да их толико изручи на један народ који се од њих не може бранити.

На данашњи дан се навршило двадесет година од највећег терористичког чина у историји прошлог века. Исти тај терористички акт данас покушавају да нам наметну као хуманитарни чин и милосрђе. Још увек нам од тог хуманитаризма и милосрђа теку сузе. И даље Срби умиру од таквог описмењавања и одемокраћивања. Америчко милосрђе је удељивање бомби, а одузимање деце.

Дан-данас наше уши остале су алергичне на сирене и зујање авиона. Ми се и даље знојимо када видимо подруме зграда и путоказе за склоништа. Још увек наше мајке децу зову у кућу када виде траг од авиона на нашем небу са којег су уместо киша тог пролећа падале бомбе.

Не знам шта се од нас данас очекује? Да хвалимо оне који су нас бомбардовали? Да величамо њихово недело? Да своју патњу називамо својом радошћу? Да своје жртве сматрамо палима за слободу и демократију? Да себе убеђујемо да јесмо сигурно за нешто криви чим су нас бомбардовали они чија је земља симбол слободе? Да кажемо мајкама тих жртава да умукну већ једном, јер треба да буду срећне што им је децу побила „највећа држава света“ у име милосрђа?

Јуче сам прошао поред споменика Милици Ракић. Да је само она била жртва ваших бомби и терора који одавно спроводите над светом, било би много. Да нема никога ко је погинуо због ваше мржње, осим ње, једног невиног детета, опет бисте били зрели за најпрекије судове.

Јесу ли ваша деца боља од наше? Јесмо ли ми мање људи од вас? Ако су ваше бомбе лековите и милосрдне, зашто не уделите тог милосрђа својој деци? Кад сте толики јунаци, зашто не баците једну бомбу на Русију или Кину, него требите народе попут српског, сиријског и осталих који немају ни за праћку како би узвратили вашим невидљивим авионима? Ви сте нација невидљивих људи. Због онога што сте учинили мојој земљи, не могу вас никада сматрати људима. За мене ћеш, Америко, заувек остати лаж саграђена на темељима геноцида. А ови твоји амбасадорчићи који мој народ инструирају у твоје име, нека барем буду мање безобразни и нека заћуте на минут ‒ онај минут којим ће показати да поштују наше жртве.

Најжалије ми је оних Срба који зарад твог миловања по глави раде против свог народа. Ти те расрбе, псета која лају на своју децу, храниш костима њиховог народа. Тим псетима ће судити народ који су издали, а теби ће судити Онај којем су твоји пилоти били испод ногу летећи изнад Србије.

Кажу да се свима враћа оно што су урадили, а ако је та изрека тачна, неће проћи дуго док се у твојој земљи почну рађати Милице Ракић чије ће мајке кукати, јер су им децу убијале бомбе.

Али ја, Америко, на дан када се навршава двадесет година од дана када си ти децу мог народа почела убијати, твојој деци не желим смрт, већ живот. У томе је разлика између твог и мог народа.

Милан Ружић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.