Дарко Ђого

Крштење постмодерне флуидности

о. Дарко Ристов Ђого

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Вијест да је митрополит Емануил (Цариградска патријаршија) у Фанару крстио унука предсједника Crne Gore, приликом његове посјете Турској и њеној Цркви, могла је да изазове интересовање само у нашој јавности у којој је Мило Ђукановић познат по вишедеценијском дјеловању приликом кога је промијенио сва убјеђења, али је успијевао да остане на власти.

Ова напомена о флуидности Ђукаоновићевих ставова и идентитетâ, међутим, овдје не служи реторском опомињању противника, већ илустрацији духовног профила савременог „успјешног“ човјека који заправо непрекидно мијења лица, ставове, пријатеље, савезнике, непријатеље, земље, господаре и слуге, али увијек и у свему „напредује“ или бар одржава богатство и моћ које је стекао.

У том смислу непријатељство Ђукановића према СПЦ и српском народу не треба посматрати само као издвојени (политички) феномен на нашој вјетрометини, већ као само један од многих примјера како се „савршени“ човјек постмодерне – што Ђукановић изван сваке сумње јсте – сукобљава са предачким памћењем, сопственом прошлошћу, сваким чврстим и трајним идентитетом како би, као непрекидна tabula rasa, био погодан реципијент политичких, идеолошких, пост-историјских па и „метафизичких“ садржаја које ће Моћ уписати на ту само-обрисиву таблицу.

Није случајно да се као „црквена структура“ која кроз крштење Ђукановићевог унука на извјестан начин (симболички, не и канонски) „уцрковљује“ и самог Ђукановића појављује Црква Турске, већ прослављена својом спремношћу да и сама буде непрекидна само-обрисива таблица на којој се сваког дана исписују канонском Предању непозната и противна дјеловања и идеологије.

Приказјући себе као Врховну Моћ – што она није ни по црквеном устројству Православне Цркве, али ни по мјесту које јој додјељују њени политички господари – Црква Турске из дана у дан потврђује да је идеолошко кокетирање између њених придворних „политичких теолога“ и савремених западних политичких идеологија, теолошких и философских вјетрова (који одавно траже „ревизију црквеног односа према људској природни и личности“) све убрзаније почело да добија обрисе конкретне (анти)црквене праксе.

Међутим, једна друга вијест добила је куд и камо већи публицитет у свеправославној јавности. Друга (или, да се не увриједи), прва ударна песница глобалистичке плутократије у Цркви Турске, митрополит Елпидофор крстио је у Цркви Свете Богородице, у приатинском крају Вулгијамени дјецу хомосексуалног пара, добијену сурогат материнством.

Као и у првом случају, Црква Турске је одабрала да свој став изрази тако што је уприличила свету тајну Крштења – дакле, свету тајну коју готово никоме на свијету (осим поменутом Ђукановићу, због доказаног богоборачког става) не можете порећи. Крштена су увијек дјеца – дакле, у цијелој ставри свакако невина бића, како би се сваки приговор начину, мотиву и симболичкој семантици могао одбацити сентиментално-моралистичким псеудо-аргументом о томе да је у питању просто крштење дјетета, без икаквих симболичких и других конотација (што је бесмислено самим тим што су оба крштења организована као демонстративни тј показни чинови са одређеним политичким и идеолошким порукама – да је другачије, оба крштења су могла да се организују без помпе и без помодног и канонски проблематичног бирања „узвишених“ великодостојника да саврше свештену тајну). Овако је све уприличено управо онако како то Црква Турске, њени господари и клијенти увијек чине – вишесмислено, будући да постмодерно схватање живота почива на два (демонска) начела. Нема идентитета који се не би могао напустити. И: нема смисла који не би био вишесмислен, а онда и обесмишљен.
Зато су поменута крштења истовремено и свештене тајне и политичке поруке, симболички чинови, ознаке прихватања флуидности раз-човјечене западне цивилизације као „нормалности“ са којом рачуна Црква Турске (тј онај ко господари њоме). Ако се икада синтагма „злоупотреба дјеце“ у политичке и симболичке сврхе може јасно показати, то су крштења којима Црква Турске демонстрира своје вазалство цивилизацији на дугом али сигурном заласку.
Ако су некада и постојали као производи вишевекторских историјских процеса у ХХ вијеку, crnogorski сепаратизам и идеологија транс-сексулаизма (тј свих облика идеолошки уобличене сексуалности), сурогат-хуманизма, непрекидног смјењивања „опредјељења“ и идентиета одавно су већ преузети од стране колективног Запада XXI вијека тј његове финансијске и политичке елите којој је добродошао сваки савезник на укидању смисла, здравог разума, историјског идентитета, друштвеног ткива заснованог на породици.

Уосталом, сваки облик „рушења старог поретка“ и „прављења новог свијета“ у посљедњих неколико вијекова може без много труда бити документовано доведен у везу са марксистичком револуционарном идеологијом и праксом, али и са ранијим револуцијама и жељама за „преврједновањем свих вриједности“. То што је међународни капитал пригрлио марксистичке погледе како би умјесто друштвених револуција изазва оне тржишно управљеиве и корисне (сексуалну, на примјер) такође је одавно познат феномен у политичкој теорији: савремени човјек је најважнија роба чијим се погледима, потребама и захтијевима тргује и управља.
Тамо гдје простор није сасвим потчињен војно и политички (или је то учињено упркос јавном мнењу, па су могућности за отпор и даље велике), појављују се идеологије усмјерене на разарање друштвеног ткива (о чијој генези и начинима дјеловања и на српском имамо изврсну студију Слободана Антонића „Моћ и сексуалност“).

Српски културни и народни простор одавно је премрежен и колонизован, а на сваки знак отпора узвраћа се новим „прајдовима“, законима о сурогат материнству, „школама“ за младе лидере, али и полицајце (у Српској!) у којима се промовише врједносни систем чија је основа – немогућност постојања друштвених вриједности.
Како све пружити отпор?

Проблем артикулације одговора на постмодернистички напад на свим фронтовима можда је најзначајнији проблем са којим се сусрећемо данас. Са једне стране, или смо склони неком једнократном активизму, врелим изливима осјећања која нас ускоро напусте, када се задовољи осјећај сопствене правдености, или се повучемо у неки облик псеудо-православног фатализма и пасивности, у „чување мира у души“, превиђајући да је свијету који у злу лежи заиста потребно да све иде током којим су ствари већ одавно отишле у већ заробљеним западним друштвима у којима је cancel culture (култура забране, вербалног деликта) већ сваки традиционални став прогласила безумљем.

Ако игдје можемо да видимо како се динамика пасивности на крају испоставља функционално најскупљим и најнеразумнијим избором, то би подједнако били примјери Црне Горе у којој је својеврсна пасивност по идентитетским питањима на крају само охрабривала режим да се усуди да констаннтно дјелује трудећи се да Цркву коначно подреди себи. Сличан примјер нуди и пасивност, па и наивна оптимистичност конзервативних кругова на Западу када је у питању редефинисање концепта сексуалности у посљедњих пола вијека.

Од „прихватања“ „нових нормалности“ до момента када „нове нормалности“ почињу да прогоне све оне који не желе да буду њен дио – прошло је исувише мало времена у тихом отпору и културном игнорисању „док не прође“. Зато је цијена јавне пасивности увијек – потоња активност, обично, када је касно или много теже вратити процесе уназад.

А прије и можда најважније, и најтеже: да бисмо се одуприли флуидности „новог човјека“, лажног „а-смртног“ homo deus-а Харарија и харарија, потребно је да се окупимо, макар и били „юродивы Христа ради“, у ономе што јесмо: у предачком завјетном памћењу, у породичном животу, у ријечи и дјелу, у Ономе који чини да знамо ко смо.

Да пригрлимо нашу жену и крстимо дјецу, без помодности, без буке иза које ту исту дјецу препустимо онима који би да их пошаљу у једно несретно човјечанство пансексуалних, несретних андрогина без памћења и смисла.

in4s.net