Слободан Антонић
Ко то тамо хушка
У уторак је на сајту телевизије N1-Србија објављен коментар Бориса Дежуловића у коме он изједначава Републику српску са НДХ, а за патријарха Порфирија чак каже да је, у тој паралели, гори од Степинца (овде).
Реч је о познатом низу дисквалификација: 1. у Сребреници је извршен геноцид; 2. злочин је починила војска РС; 3. Република Српска је, онда, геноцидна творевина; 4. и НДХ је држава геноцида; 5. дакле, НДХ=Р.Српска.
Консеквенца оваког закључивања је ова: 1. сваки нормалан човек је против НДХ; 2. сваки нормалан човек треба да је против Р. Српске; 3. Р. Српску треба укинути.
Сличну паралелу Хрвати праве и са Републиком Српском Крајином. Истог дана кад је објављен Дежуловићев чланак, и Жарко Пуховски, омиљени зг. филозоф Круга двојке, дао је следећу изјаву: „Тзв. Република Српска Крајина има на овим просторима сличности само с НДХ. Извана доведено, без икаквих демократских категорија, злочиначки режим који је требао пасти. Но како се у Хрватској тугује за људима који су без суђења побијени на Блајбургу, тако у Србији тугују за људима који су истјерани из Крајине или тамо поубијани 1995“ (овде).
Прављење оваквих паралела – РС=НДХ, и: усташе побијене у Блајбургу = жене и деца побијени у Олуји – има двоструку функцију: 1. нормализује се НДХ, а Хрвати се ескулпирају због геноцида над Србима; појмовно се нацификује Р. Српска, а ретроспективно оправдава уништење РСК и протеривање Срба из Независне Хрватске 2.0.
Нека је особа А мучила и убила дете, а особа Б колима, пијана, улетела у излог самопослуге, па су обојица у затвору. Онда ви кажете: А и Б су исти, јер су обојица затвореници.
Да, у неком смислу А и Б су исти, али то што су они урадили није и не може бити исто. Сребреница је била осветничко стрељање заробљених непријатељских војника, каквих има готово у сваком рату. Рецимо, Тито је стрељао заробљене Италијане, а Коча Поповић четнике (у једном тексту написао сам да онај ко за Младића каже да је ратни злочинац то исто мора рећи и за Кочу, и обрнуто, онај ко за Кочу каже да је херој то исто мора да каже и за Ратка Младића; то се није много допало ни једнима ни другима, па су ме својски напали, али grosso modo то је некако баш тако).
Но, НДХ није вршила никаква осветничка стрељања ратних заробљеника, већ систематски покољ жена, деце и свог другог цивилног становништва међу Србима. НДХ је имала систем логора смрти за масовно истребљење Срба, Јевреја и Цигана, то је радила четири године и успела да зверски побије на стотине хиљаде људи.
И ви сада изједначавате НДХ са РС или РСК? Па то је стварно монструозно – нехумано, увредљиво и лажљиво.
И, што је најзлокобније, ратнохучкачки. Јер, проглашавати РС геноцидном творевином значи позивати на њено укидање. А свима је јасно да тај народ тамо то неће да дозволи. Српска се не може укинути без новог рата. Зашто тако причате?
С друге стране, и раније је бг. грађанерија ружно говорила о Српској, понављајући мантре бошњачког и хрватског шовинизма. Стога су ТС називали: „Република Шумска” и „Шумски Рајх настао на геноциду” (Петар Луковић овде) „гнусном Караџићевом државоликом крастом”, „гломазном цркотином, разјапљеном насред пута”, „’Розмарина бебом’, прекомандованом из пакла међу живе људе” (Теофил Панчић овде), „ентитет настао на терору и геноциду“ који, „док постоји, тражиће нове (жртве)“ – јер „звер је увек гладна крви“ (Миливој Бешлин овде), у РС су 1992-1995. „Срби починили скоро све масовне ратне злочине”, јер је „успостављање РС једино било могуће на злочинима”, па је РС створена „серијом геноцида и етничких чишћења од стране Војске РС и уз подршку Београда” (Милош Ћирић, овде) итд.
Ово Дежуловићево бљување по Српској на београдској N1 телевизији само је део најновијег таласа делегитимације и дисквалификације РС, као и оптуживања Србије да и даље чини геноцид (!?).
Тако смо у понедељак читали Динка Грухоњића који поручује да је „Србија крива јер чини продужени геноцид“ пошто „у Србији, 26 година после (Сребренице), и даље траје геноцид, злочин државе, у својој последњој фази – порицању“ (овде). Ми смо и даље у истом рату из 1995, објашњава Грухоњић, који „траје и данас, и трајаће сасвим сигурно и у генерацији већине деце у Србији“.
Као што је то протумачио Андреј Николаидис, „геноцид у Сребреници није био никакав изоловани инцидент“, већ „крешендо брижљиво планираног и спроведеног злочиначког потхвата“, чији су саучесници они који су „тенкове засипали цвијећем“: „`Наши православни` су четири године палили, клали и етнички чистили по Босни, да би на крају починили геноцид у Сребреници. … Нити један човјек због своје припадности једном народу није крив за злочине које су припадници његовог народа починили. Онда, пак, када се упусти у релативизацију или негирање тих злочина, он, својевољно и при пуној свијести, постаје саучесник у њима“ (овде).
Дакле, ко каже да у Сребреници није био геноцид, тај аутоматски постаје саучесник геноцидаша. Пошто је у Србији таквих огромна већина – сви смо ми криви. „У Србији само камен није крив“ – лепо рече председник хелсиншког одбора за Војводину.
Или, како за грађане Србије каже Динко Грухоњић: „Сви су они не само знали, већ и одобравали. (…) Нема хепиенда за друштво које је ћутало од 10. до 19. јула 1995. године. И које упорно ћути ли ћути, до дана данашњег. … бајстендерси. То су они који ништа не чине него само посматрају. Док им низ улицу промичу камиони натоварени људима чије су руке везане жицом. Нож, жица, Сребреница. Нема ту хепиенда“ (овде)
Они нам, дакле, поручују да смо, ако не признамо оно што није, ако не кажемо: Сребреница је геноцид и РС=НДХ, е онда смо сви ми саучесници у злочину, онда смо геноцидаши, онда за нас нема хепиенда. Они нас систематски фашизују, и Републику Српску, и распету РСК, и сада целу Србију, плашећи нас етикетама „нацисти“ и „фашисти“, траже да напустимо наше сународнике у РС, да мирно посматрамо како бошњачки шовинисти укидају Српску.
Сатанизација Српске као „геноцидне творевине” реално је позив на њену ликвидацију упркос легитимитету који произлази како из међународног права (Дејтонског споразума), тако и из демократске воље њеног становништва.
А тамо у БиХ где нема РС, данас више нема ни Срба. Баш је чудан тај „геноцид“ после ког у РС има 17% Хрвата и Муслимана, наспрам само 2% Срба у мултикулти ФБиХ-у.
Дежуловић, Грухоњић или Бешлин заборављају да су говорни акти саставни део чинидбе: чим се поручи „Српска је геноцидна и не треба да постоји“ тиме је већ отпочет акт агресије и дехуманизације – који се, када је реч о хрватском или бошњачком шовинизму, по правилу завршава протеривањем и геноцидом.
Док се, формално, глуми антиратна настројеност, хуманизам и људскоправаштво, заправо се вехементно хушка на нови етнички рат и на рушење мира и поретка. Република Српска смета хрватском и бошњачком шовинизму као препрека за Die Endlösung („коначно решење“) „српског питања“ западно од Дрине. Зато толико бесова на њу.
Оно што сваки пут изнова запрепашћује јесте да најогољенији бошњачко-хрватски шовинизам цвета у сред Београда. У прошлом тексту сам се запитао како наша опозиција, с таквим медијима какав је N1, мисли да сруши Вучића. С текстовима Бориса Дежуловића? Динка Грухоњића? Изјавама да је „суд рекао своје“ о Сребреници, и да више ту ми немамо шта да коментаришемо? Позивањем да се призна, па да кренемо у будућност?
Шта је с вама? Погледајте само шта нам ти душебрижници причају, док нас хорски уверавају да лепо све признамо, па ће нам можда и опростити што су нас тукли. Јесте, кажу, не постоје геноцидни народи, само појединци, али онда одмах веле: ћутали сте 11. јула 1995, гласали сте за Слобу=Хитлера, тенкове сте испраћали цвећем, и даље волите геноцидну творевину Српску, идете у цркву код злочиначких попова-топова-лопова… Па стварно, у Србији само камен није крив!
Колико год да се посипамо пепелом, колико год да признајемо и оно што јесмо и оно што нисмо урадили, код таквих душебрижника за нас нема милости. За њих ћемо бити добри једино кад престанемо да дишемо – а можда ни тада.
Зато – РС није геноцидна творевина; нбгус; и готово.
Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије
