Слободан Антонић

Чији Коча?

Када је Коча Поповић напустио политику (1972), имао сам 13 година. Моја мајка је умела да каже: „Коча је био господин. А Ранковић ми је увек личио на пацова“.

Моја мајка, Љиљана (р. Лукачевић, 1937), није се баш разумела у политику, нити се за њу занимала. Само је изражавала расположење ситног престоничког грађанства, према ослободиоцима. Лека је био њихов. Коча, некако, наш.

Када је Ранковић умро (1983), сахрана се претворила у масовну политичку манифестацију, која је затресла поредак. Када је, пак, Коча умро (1992), кремиран је, по сопственој жељи, у тишини, „без почасти, говора, венаца и окупљања“.

Његова смрт, у сред рата у БиХ, није примећена. Данас се памти тек по једној бизарности. Када је у капели за кремације требало да се сандук спусти, покварио се лифт, па је гробљански службеник кратко рекао породици: „Сахрана је завршена” (овде 251). Пријатељи и породица су, збуњени,  напустили капелу, док је на одру, иза њих, и даље лежало Кочино тело.

Данас, међутим, у редовима млађих, селебрити левичара, икона је Коча, не Ранковић. Чак је и Тито на нижем рангу од Коче.

Када Кишјухас пребацује Србима што носе мајице с Дражиним ликом, он не каже „ставите Тита“, већ „ставите Кочу“. Када се Лука Божовић хвали свој0м антифашистичком тетоважом, на његовој десној мишици не видимо tatoo Тита, већ Коче. Када Владимир Миловановић напише „идеал човека“, испод није серија Титових, већ Кочиних фотографија. Када Златко Црногорац каже како бисмо „данас били нормално друштво, у европској породици народа, само да последње три деценије нисмо славили Дражу Михајловића већ…“ – он даље не каже „да смо славили Тита“, него – „да смо славили Кочу“.

Коча је cool за нашу фeнси левицу зато што је дете са Сењака, а не из неке загорске или црногорске селендре; зато што се од четврте године школовао на француском и свирао клавир, а не чувао свиње или враћао овце по стрњици; зато што је студирао филозофију на Сорбони, а није стајао за стругом или ишао за плугом…

Доживљавају га као свог комсалонца, као НВО-левичара 20. века, и радо цитирају његово одбацивање Милошевићевог национализма:

  • Башибозлук, багра и брабоњци устали да обнове Душаново царство. Срби су само против онога ко би хтео да их макар мало опамети, а одушевљено кличу свакоме ко их још више заглупљује, уназађује и унесрећује. Жалосно је што су Срби у цивилизацијском и културном погледу остали на нивоу на коме су били пре сто година. Они нису у сукобу са светом, већ са самима собом, враћајући се на шајкачу и опанак из којих су једва изашли“ (запис из дневника Коче Поповића, „с краја осамдесетих и почетком деведесетих година“, наведен овде 251).
  • „Ви знате да сам ја рођени Београђанин, али нисам великосрбин. Ја сам космополита. Кад се 1971. није могло писати Југословен, ја сам у рубрици националност написао: Србин по рођењу. … Милошевић је обичан банкарски пацов, због њега ће бити крви до колена“ (интервју дат Гојку Берићу, 7. марта 1989, за сарајевско Ослобођење; пренето овде).
  • „Рођен сам у Србији, али више се не сматрам Србином. Зашто бих се тако осећао кад у Београду данас (1991. – С. А) командују наследници четника против којих смо се борили током целог рата? Срби су остали на цивилизацијском и културном нивоу од пре сто година. Словенци и Хрвати су отишли даље од Срба и зато је праведно да наставе својим путем. Имају право да се одвоје“ (интервју дат Дину Фрескобалдију, за додатак Il Venerdì листа la Repubblica, 11. јануара 1991, пренето у: С. А., „Кочино мишљење о Србима“, Политика, 16. јануар 1991, и овде).

Посебни допринос хагиографији Коче Поповића, међ другосрбијанском левицом, дала је Латинка Перовић. Она га у књизи Доминантна и нежељена елита (2015) приказује као део елите коју је одбацила примитвна и радикалска Србија. „Наш народ, можда, није престао да заслужује људе као што су били Коча Поповић, Милентије Поповић, Марко Никезић. Али, на људе њиховог интелектуалног формата, државништва и племенитости, мораће, упркос свему, а након свега, да причека“ (овде 258).

Срби су, дакле, данас, можда престали да заслужују Кочу, Милентија, Марка (и Латинку, наравно). Можда јесу, а можда и нису, видећемо – великодушна је мајка Друге Србије. Али, такве људе, кори нас Латинка, скоро нећете имати.

Латинка приказује Кочу не само као апсолутног космополиту и Југословена, већ и као великог западњака и атлантистичког левичара: „Кочино опредељење за комунизам није произашло из идеологије руског социјализма која је изнедрила бољшевизам. Богаташки син, школован у Француској, он је по дефиницији сматран човеком западноевропске цивилизације“ (овде 247).

Као западњак, који нема везе с Русијом, Коча је – у Латинкиној интерпретацији историје – свесрдно подржавао њу и Марка Никезића. Иако су се ретко виђали или договарали, Коча и Латинка срели су се на степеништу Белог двора (1972). Коча је управо поднео оставку Титу, а Латинка је, с Марком, кренула да то исто уради (овде 250). И тако је, на том степеништу, у погледима који су све говорили, зацементирана веза између Коче, Латинке и Друге Србије. Веза којој је генерал Константин Поповић остао до смрти веран.

Одлучио сам да напишем овај чланак када сам прочитао да су двојица „левичара“, Владимир Манигода и Данило Лучић, безобзирно плагирајући туђе преводе Камија, једног од тобожњих „преводилаца“ с француског назвали Константин Поповић.

„Стварно су претерали“, помислио сам. „Коча сад мора да се преврће у гробу када види ко се све на њега позива. Требало би га ишчупати из њихових канџи“.

Заправо, требало би деконструисати сакрализацију Коче која почива на мисинтерпретацијама и неистинама Друге Србије. Јер, као што Доситеј и Пекић нису њихови, није ни Коча њихова имовина.

А у једној важној ствари рекао бих да је Коча пре био наш.

* * *

У великом огледу о Латинкиној Нежељеној елити, Ломпар уочава две црте важне за деконструкцију другосрбијанског култа о Кочи.

Прво, иза „стварања читаве једне митологије око Коче Поповића“, упозорава Ломпар (овде 163), стоји одбрана идеологије титоизма, идеологије која се може окарактерисати као „антируско кретање у спољној политици и антисрпско кретање у унутрашњој“ (159). Коча се узима не само као српски симбол тог кретања, него и као већи титоиста од Тита. Остарели Тито, наиме, издао је сам себе, отеравши Кочу и Латинку. Али, Титово дело, у најдубљем смислу, настављају Латинка и Друга Србија.

Тако се сакрализацијом Коче, примећује Ломпар, „брани садашња колонизација наше јавне свести“ (164), односно обезбеђује „продужетак титоизма колонијалним средствима“ (165).

Друго што Ломпар уочава у Нежељеној елити јесу бројне фактографске нетачности, недопустиве за историчара. Читави пасуси у Ломпаровом есеју састоје се од реченица које почињу са није тачно (126-7). Није тачно да је књига Добрице Ћосића Моћ и стрепње изашла 1969. године, јер је она објављена и забрањена 1971; није тачно да је Душан Недељковић био на Филозофском факултету до удаљавања Михаила Марковића, већ је он изгубио професуру две деценије пре тога, итд. Такође, није тачно да је Иван Ђурић „добио у Војводини више гласова од Слободана Милошевића“ (Нежељена елита, 327), јер је у Војводини Милошевић добио 707.674 гласова, а Иван Ђурић 196.117 гласова (2,5 пута мање).

Сличне, типично хагиографске грешке – када треба додатно узвисити неког од припадника „нежељене елите“ – Латинка прави и када је реч о Кочи. Рецимо, она каже: „Коча Поповић завршава студије филозофије у Паризу (1932). То га разликује од српских државних стипендиста, `несвршених ђака`, како их је називао историчар Слободан Јовановић, који су револуцију претпоставили знању“ (овде 244).

Но, „завршити студије“, у предболоњском систему, значи дипломирати. То, се рецимо, за Кочу подразумева на српској страници Википедије, када се каже: „на париској Сорбони студира филозофију и дипломира 1932. године“; а на енглеској интернет страници Кочиног легата у Архиву Београда стоји: „graduated from the Sorbonne University“.

Међутим, у Кочиној књизи Белешке уз ратовање (1988), у напомени о писцу пише: „Студирао је право (у Београду – С. А) свега годину дана, јер му се та наука није свидела, након чега одлази у Париз да на Сорбони студира филозофију“. И то је све о школовању у Паризу. А у књизи Народни хероји Југославије (т. 2, 1975), стоји: „Филозофију је студирао на Сорбони, а апсолвирао на Филозофском факултету у Паризу, 1932. године“.

Суштински, није било потребе додавати Кочиној биографији и диплому са Сорбоне. Он је био одлично образован и за наше време, а поготово за његово доба – нарочито за партизански покрет. Али, требало је конфабулирати како се он, ето, разликује од осталих Срба-револуционара, који су, мож`те мислити, „револуцију претпоставили знању“.

Међутим, било је управо обрнуто. Када прича о приступању комунистима у Паризу, Коча изричито каже да су му били досадили филозофија и надреализам, те да је хтео акцију:

  • Зашто сте Ви уопште постали комуниста?
  • Објашњење је врло просто. Бавио сам се, као. што знате књижевношћу и увидео сам да је то лук и вода. Закључио сам врло брзо: једино што би још вредело покушати јесте да се човек директно судари с непријатељем. Стога одлучујем: борићу се, нема друге; све напуштам и крећем. (…) Нема више смисла да пискарам некакве полуразумљиве песме, морам да се покренем. (…) Могао бих за себе рећи да сам био једна врста кондотијера (condottiero – у преносном значењу: пустолов; С. А).
  • У ком смислу?
  • Знате, с овог одстојања, морам рећи да у целом том подухвату, у нашем покрету, бар кад је реч о интелектуалцима, посебно мојим надреалистима, има и авантуризма. Да ли сте свесни тога? Хоћу да кажем: није нас носила само идеја, још мање само слепа вера. Било је доста и младалачког бунта…“. „Ми смо сви били мало ударени. Били смо авантуристи“.

Коча не жели да буде салонски левичар, који пише „полуразумљиве песме“ и импресионира жене романтичним фантазијама о револуцији. Он преко Пиринеја одлази у Шпанију, да се с непријатељем лично „бори на живот и смрт“ (Kampf auf Leben und Tod). Пошто је, после матуре, у Сарајеву завршио школу за резервне официре, а од 1932. имао чин артилеријског поручника, Коча у Шпанији, у двогодишњим борбама, задобија и чин поручника републиканске армије.

Наши данашњи престонички левичари – познати по јуначким јуришима на Роза Луксембург фондове, а који су „у својој егзистенцији, највећи напор уложили у скраћивање прстију на рукавицама како би се ухватили за мегафон“ – не само да су миљама далеко од Кочине храбрости и мушкости. Они уопште не виде Кочу као антиимперијалистичког ратника, као неког ко ставља главу у торбу и иде да се туче с мрачном империјом, најјачом у Европи, која хоће да пороби и сатре друге народе.

Коча одлази у партизане, јула 1941, и бори се, најпре, као обичан војник – јер је уочи рата избачен из партије. Бори се против империје која је окупирала његову земљу, показујући војничку вештину и храброст. Тиме осваја све нове чинове у партизанској војсци – од водника, до генерал-пуковника.

* * *

Кочу 1941-1945, заправо, треба посматрати као део оне епске традииције српских официра-интелектуалаца, ратника-уметника, какви су, у ратовима 1912-1918, били Драгиша Васић, Станислав Краков или Станислав Винавер.

Но, Коча их је све могао надмашити у војничкој вештини. Јер, био је трупни официр у герилској војсци, у којој генералштаб није о свему одлучивао. Зато су његова храброст и његова војничка надареност могли потпуније да дођу до изражаја.

Бити трупни официр у герилском рату значило је у дугим маршевима трпети глад, жеђ и неспавање, а у борбама се гледати преко нишана с непријатељем. Коча пише (1942) о „потпуној изнемоглости, изгладнелости целог нашег људства“ (1. пролетерске бригаде); затим бележи: „Глад! Борци готово изнемогли“; „људство је великим делом потпуно изнемогло (истакао К. П.) због непрестаних маршева, неуредне и слабе исхране. Батаљони, уз које је био штаб 1. бригаде, имали су за шест дана три ноћна марша  (трајали целу ноћ)“; У 1943. пише: „Ноћ смо проспавали у житу, на ивици шуме. (…) Идемо брзим кораком (…) Из неких кућа нас гледају неке сељанке. Кад би било млека!“ .

„Било ми је најтеже то што нисам имао довољно времена за спавање“, доцније је причао. „Глад ми никад није била проблем, могао сам данима да трпим, али ако не одспавам не могу да се опустим и сталожено размишљам. Зато ми је од свега важније било да уграбим макар петнаестак минута – а могао сам да заспим за тили час“.

Као герилски трупни официр, Коча је више пута гледао смрти у очи. Кад описује „пакао на Сутјесци“, он прича како су борци гинули „свега неколико метара од мене, а мене није ни окрзнуло, имао сам среће“.  Шалио се, при крају рата,  да „њега метак није хтео четири године“. И то није нетачно, будући да су, у најтежим борбама, као на Сутјесци, његова наређења јединицима по правилу гласила: „кад ја будем освојио ову или ону коту, ви крећите у овом или оном правцу“.

Његов легендарни потез био је самоиницијативан пробој обруча, у бици на Сутјесци (јуни 1943). Тада је, захваљујући официрској смелости и одлучности, направио неочекивану брешу – кроз коју су, затим, изашли Врховни штаб и главнина партизанских снага.

Војнички таленат Коче Поповића, али и његов снажни карактер – укључив и аристократски понос и oфицирску оштроумност – лепо је описао Вилијем Дикин, заменик шефа енглеске војне мисије (доцније професор историје на Оксфорду):

„Уредан, напет, промишљено контролисан осетљивим и дисциплинованим умом и снагом воље, Поповић је био интелектуалац, војник изванредне даровитости, што је можда било и туђе његовој унутрашњој природи. Билингвалан, говорио је саркастичним углађеним француским језиком и у његова ментална утврђења није се могло продрети. Као командант 1. дивизије, са својим сигурним инстинктом и муњевитим схватањем ситуације, Коча Поповић је одједном осетио слабу тачку у обручу немачког окружења северно од Сутјеске и непосредно је допринео нашем спасавању. Био је усамљен вук, али је имао примесе војног генија и мржње према рату. Хладно и промишљено неустрашив и загонетан по природи, био је идол јединица, али га је мало људи познавало.” (овде 130-131; енг. орг. овде).

И сад таквог трупног официра који се шест година тукао с империјом зла, официра који је јуришао, гладовао и маршовао са својим борцима („није им одговарало кад ја идем на челу колоне: знали су да кад наиђемо на неки извор, нећу стати ако смо у журби“), официра „даровитог“ и „с примесама војног генија“, наочитог мушкарца-ратника који је, попут других партизанских команданата, могао да има гомилу љубавница (Ниче: „жена је одмор ратнику“; овде 69), а ипак је остао чврст у верности својој супрузи – сада присвајају наши суши левичари, док пролетерски хитају на свој јутарњи starbucks, „опуштено ручкају по ресторанима у Милешевској и околним енклавама“, или пак жустро расправљају о „очувању влажних станишта на отоцима Средоземља“ и о „менструацији као озбиљном политичком питању“?

Пазите само да вам неко у публици не умре од смеха.

* * *

А сад о контроверзама.

Оно о чему Латинка и фенси левичари никада не причају, а на чему Кочини критичари инсистирају, јесу:

  1. Кочини налози да се бомбардује Лесковац (јули-август 1944; овде, овде или овде);
  2. Кочина (командна) одговорност за Блајбург/Кочевски рог (мај 1945; овде; в. овде 118);
  3. Кочина са-одговорност за послератна стрељања по Србији (1944-1946) и за Голи Оток (1949-1956; овде 12; овде).

Да видимо за шта би могао да буде крив, а за шта не.

Ad 1. Историчари за Лесковац објашњавају да је „Коча Поповић тих дана с јединицама био набачен на планиске венце и стиснут акцијама и с косовске и с моравске стране“, те да је, у стратешкој изнудици, „тражио бомбардовање места на југу Србије како би релаксирао положај својих јединица“. Није се, међутим, очекивало да ће град толико пострадати. И Фицрој Маклин, посматрач у Кочином штабу, сматрао је да је савезничка команда послала на варошицу претерану армаду од педесет тешких бомбардера:

„Потврђено је присуство јаке концентрације оклопних снага и моторних возила свих врста у Лесковцу и стога је одлучено да се пошаљу тешки бомбардери – јединица од педесет тврђава. Нисмо очекивали напад таквих размера. Изгледало је као да се користи ковачки чекић како би се скрцао (тек један) орах. Угледали смо на великој висини, низ за низом, бомбардере како лете. Тврђаве су биле над својим циљем кад нам се учини да се читав Лесковац просто диже у ваздух у торнаду прашине, дима и крша. Оно што је преостало од Лесковца било је обухваћено димом. Чак су и партизани били потиштени“.

Ad 2. Коча не само да није лично наредио или учествовао у масакрима код Блајбурга или Кочевског рога, већ није на тим местима чак имао ни командну одговорност. Он је командовао Другом армијом, док је масакр у Кочевском рогу извршила изабрана чета 11. далматинске ударне бригаде, која је била део 26. дивизије 8. далматинског корпуса Четврте армије (овде 278-394; овде 120); заробљенике код Блајбурга, пак, преузела је 51. војвођанска дивизија, а опкољавање и разоружавање свих осталих у том реону извршиле су 12, 16, 17, и 36. дивизија, све у саставу Треће армије (овде 362; овде 211-213; овде 51).

Ad 3. За Голи оток Коча каже:

  • „Нећете ми веровати, нисам знао за Голи оток.
  • Зар је могућно?
  • Могућно је. Мислим да то ни многи други високи функционери нису знали. Претпостављам да се о томе одлучивало у врло уском кругу.
  • Нисте знали за одлуку о оснивању логора на Голом отоку, али касније? 
  • Ни касније. Ништа о свему томе нисам знао. Обављао сам своје војне послове као начелник Генералштаба (15. 9. 1945. – 27. 1. 1953; С. А). Нико ме није обавештавао шта се тамо догађало нити сам тако нешто слутио.
  • А војна обавештајна служба?
  • Није баш много сарађивала са мном. Била је везана за Политичку управу, за Гошњака“.

Кроз логор на Голом отоку прошло је 3.908 официра (овде 12), међу њима и команданти бригада и дивизија, пуковници и генерали… „Немогуће је да се начелник Генералштаба не запита шта је с тим људима, где су, каква је њихова судбина?“, сумњичав је Душан Чкребић, иначе аутор књиге Коча Поповић – дубока људска тајна (2011).

Владислав Бајац у документарном роману Хроника сумње (2016) – у коме је Коча Поповић, као један од тројице главних јунака (уз писца и његовог оца), представљен у најлепшем светлу – такође је неповерљив: „Не зна се да ли је Коча знао за овај политички срам. Иако тај прогон није био под ингеренцијом армије, чудно би било да је могао остати полицијска тајна“ (овде 173).

Горан Марковић у, иначе одличном, роману Београдски трио (2018; имао сам идеолошке предрасуде, али књига је збиља вешто написана) приказује Кочу као неког ко, још почетком 1951, доиста не зна за Голи оток: „Деловао је изненађено: `Концентрациони логори? О томе не знам ништа`. (…) Он ме је уверавао како то не може бити истина. (…) `Мораћу да питам Капу` (Јову Капичића – С. А), рекао је на крају“ (овде 131; слично и 144).

Међутим, пар месеци доцније, пошто се распитао, Коча је већ све знао о логору и о тамошњим методима преваспитавања. „П. је због тога огорчен. Уверава ме како о томе доскора није знао ништа. Сада му је јасно и како је све изведено уз знање поглавице (Тита – С. А) и најужег круга људи око њега. Он сам је овим сазнањем згађен и размишља како да се извуче из ситуације у којој се налази. Оставка на функцију у генералштабу би га коштала много, могуће и живота. Зато сада ради на томе да пређе у дипломатију“ (150-151).

Марковић сам каже да, уз сву (псеудо)документарност, роман ипак почива на фикцијама, укључив и наведену епизоду у којој Коча о Голом отоку први пут сазнаје од Лоренса Дарела, 1951. Међутм, свакако да није фикција тадашњи општи страх високих функционера да би и они, уколико би показали и најмањи знак колебљивости, могли бити одведени у непознатом правцу.

Наравно да Коча није могао да не примети масовни нестанак официра „по линији ИБ“. Али, није немогуће да се уздржавао од распитивања где их тачно воде, а поготово шта с њима тамо раде. Он који је у рату гледао смрти у очи, сада је окретао главу на другу страну.

Због тога је доцније прихватао део историјске одговорности: „Данас, кад размишљам о свему томе, са жаљењем схватам да ни ми који нисмо у то били умешани нећемо пред историјом и потомством остати сасвим недужни, самим тим што смо били у власти под којом су и таква насиља над људима била допуштена“.

* * *

Коначно, масовна осветничка стрељања свакако да су највећа мрља на партизанској борби. Само у Србији стрељано је, без суда, 35.000 људи, а укупан број жртава терора 1944-1945. прелази 60.000. То је била истинска трагедија, поготово имајући у виду да су и Немци, претходно, на територије Србије побили преко 60.000 људи (овде 116, 264).

Прво су дошли једни, па побили 60.000; онда су дошли други, па и они побили 60.000. Јадна Србија.

Део кривице за стрељања несумњиво носи и Коча Поповић. Колики тачно тешко је рећи.

Огромну већину од оних 35.000 стрељаних без суда побила је Озна. „Књиге стрељаних постојале су за сваки округ, укоричене су, и у њима су вођене прецизне евиденције о онима који су стрељани без судске пресуде, само по налогу Озне. Слична документација не постоји нигде у Европи. Како се види из књиге стрељаних за подручје Ниша, Лесковца, Пирота…, подаци о жртвама уписани су по колонама: име и презиме, занимање, одакле је жртва, којој организацији и установи припада, када је и где ухапшена, када је и где кажњена и ко је донео одлуку о казни. У последњој рубрици свуда стоји Озна“.

Но стрељала је и војска, пре свега ратне заробљенике. „Ј. Б. Тито Главном штабу НПО за Црну Гору и Боку: `Све Италијане који се налазе код вас одмах стрељати. О овоме известити италијанску команду у Никшићу. Образложење стрељања: одговор за наше стрељане другове у Подгорици, Пљевљима и Чајнићу. Скренути пажњу италијанској команди да се код нас налази још много италијанских заробљеника и да ћемо за сваког нашег друга стрељати по два Италијана. Ту сразмеру моћи ћемо увек остваривати“ (овде).

Стрељало се много, а како је рат потрајао стрељања је било све више. Коча пише да су партизани 1941. заробили код Крупња 400 немачких војника и да су их све ослободили кад су се повукли из Србије. „Ми тада још нисмо знали, веровали, да је цела немачка војска — војска злочинаца“, каже он (чланак у Новој Југославији, бр. 3, 1944; нав. овде).

Али, после Краљева, Крагујевца, а нарочито Сутјеске – где су Немци побили све рањенике – више није било милости. „Лајава, крвава руља“, пише о Вермахту 1944. Коча (исто). Он прави опсежне исписе из књижице Алексеја Толстоја Ја позивам на мржњу: „Снажна, трајна, одважна мржња… јарка, света мржња, која сједињава и узноси“, уредно уписује Коча у своју свешчицу.

Како се рат приближавао крају, мржње и освете бивало је све више. „Нема, не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира, ни среће“, објавио је Марко Ристић у Политици, 5. 11. 1944. (пренето овде 7), „без правде која, како су то рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић – обухвата освету, укључује освету“.

А сада ћу да кажем нешто непопуларно: масовно осветничко стрељање под генералом Кочом Поповићем структурално је идентично масовном осветничком стрељању под генералом Ратком Младићем.

И тамо и овамо имамо рат. И тамо и овамо имамо претходне масовне злочине непријатеља, имамо његово заробљавање и, потом, осветничко стрељање – без суда и без утврђивања ко је и колико крив.

Не, немојте ми само рећи да то није исто. Јер, Коча је говорио француски и био комуниста, а Младић био официрчина и националиста?

Исто је. Претходни злочини тамо, претходни злочини овде; освета тамо, освета овде; смрт тамо смрт овде.

Не може Коча бити херој, а Ратко злочинац. И, такође, не може Ратко бити херој, а Коча злочинац. Или су обојица хероји, или су обојица злочинци. А можда, истовремено, и једно и друго.

* * *

Да ли је Кочу гризла савест због стрељања?

Тешко је рећи. Он је огрубео још у Шпанији. „Нисам га могла препознати“, прича о Кочи после Шпаније Вера Бакотић, његова тадашња супруга. „Рат га је нагло уозбиљио“. „Идем у Шпанију, па у НОБ“, рећи ће доцније Коча, „што значи да постајем груб, силом прилика; као `војник револуције`“. 

Ипак, рад савести је чудо. У Белешкама уз ратовање, Коча записује шта се десило док се, после пада Ужица, преко четничке територије пребацивао у Босну. Равногорци су га пропустили, само су му одредили пратњу. „Пратио ме неки младић, четник. Покушавао сам да говорим с њим. Није ишло. Некако се дурио. Изгледа да је био командир страже. Одговарао је кратко и непријатељски. — Шта си по занимању? – питао сам га. – Ништа, пропали интелектуалац“.

После извесног времена тог „пропалог интелектуалца“ ухватила је 2. пролетерска бригада у Борикама. „Отишао сам да видим заробљенике. Одмах сам га познао иако је био пустио браду — густу, црну. Суд га је осудио на смрт. Молио је, плакао. Стрељан је!“

Међутим, у разговору с новинаром 45 година доцније, Коча истој епизоди додаје нове појединости.

  • „Да довршим причу о оном `несвршеном интелектуалцу`. После мог пребацивања преко Дрине, отприлике месец дана касније, ми смо напали Борике. Брзо смо сломили отпор а међу заробљенима се нашао и онај мој спроводник. Све заробљене четнике, па и њега, извели смо пред ратни суд чији сам члан, уз Цану Бабовић и друге, био и ја. Кад је `несвршени интелектуалац` дошао на ред, ја сам предложио да се скрати поступак. Рекао сам: `овога лично познајем као четника, нема потребе да га саслушавате`. Тако и буде, стрељан је.
  • Шта данас мислите о тој одлуци?
  • Ништа. Таква су била времена и ми у њима.
  • Ипак, тај четник је стрељан без саслушања. Не бисте тако нешто двапут учинили?
  • Зашто? У истој, ратној ситуацији вероватно бих поступио на исти начин. Рат има своје законе а ја сам се суочио с човеком који је, месец дана раније, спроводећи ме, само чекао наређење да ме убије. Уосталом, у целој тој ствари било је најважније обавештење да су управо ти исти четници неколико дана пре тога похватали и предали Немцима групу партизана, које су ови потом поубијали“.

Обратите пажњу да Коча сам прича о овом случају. Није га новинар питао за то, сам је започео причу. Сада признаје да је био део преког суда који је несрећног младића послао у смрт. Наводи и разлоге: 1. да је том младићу наређено, и он би Кочу убио; 2. младић је био у јединици која је предала партизане Немцима, а они су их ликвидирали.

Први разлог је бесмислен – не можеш некога убити само зато што је могао да уради нешто лоше, да му је наређено. Могао је, али није. Дакле, никакве кривице ту нема. Други разлог се своди на освету, али не личну, већ у складу с колективном одговорности. Само што одлуку о изручењу партизана јамачно није донела цела јединица гласањем, већ њен командант, или виша команда. Шта је несрећни младић крив ако се за то ништа није питао?

Ко зна колико је стрељања Коча наредио. Чак и својих. Када с јединицом, после ослобођења Србије 1944, прелази Дрину, он записује: „страх од Босне – много дезертерства (стрељања)“. Па ипак, кад год се поведе разговор о четницима, њему у памет дође овај младић, погубљен практично низашта. И Коча почиње да прича о њему.

Зашто се баш њега сећа? Јер је младић себе назвао „пропалим интелектуалцем“? Зато што је, чувши пресуду, несрећник молио и плакао? Или, можда, зато што Кочи савест говори да је младића, без јасне кривице, исувише олако осудио на смрт?

Рекао бих да је ипак ово друго посреди. Свако од нас зна када нешто лоше уради и само морални идиоти немају гриже савести. А Коча, ма колико да је огрубео у рату, тешко да је био морални идиот.

* * *

Сада смо упознали и тамну страну Коче. Био је добар командант, али и њега је носила освета, те је олако, по нашем данашњем моралном осећају, наређивао или допуштао стрељања. Вероватно би данас и он завршио у Хагу.

Био је, такође, храбар у рату, али после рата окретао је главу на другу страну – не само кад су у питању информбировци. Кочин зет, Војимир Поповић, био је службеник Аграрне банке и симпатизер равногораца. После рата „Озна га је одвела и не зна му се ни гроб“ („стрељан“). Кочи је породица замерала да ништа није учинио да га спаси.

Међутим, вероватно би се исто могло рећи и за неке друге значајне војнике у то тешко време, попут Жукова. Рат је једно, а живот и политика у тоталитарном режиму ипак нешто друго.

Коча је из војске, доцније, прешао у дипломатију (министар 1953-1965), а онда је, док се није повукао (1972), био политичар. Тако су га људи и запамтили првенствено као политичара. Као доброг пројугословенског и прозападног политичара – хоће да нам сугерише Латинкина школа.

Но, мислим да Кочу пре треба памтити као доброг официра који се тукао с једном страшном империјом, борећи се и доцније за независност и пуну сувереност своје земље. Он је био истински патриота, „борац који је своју главу и срце давао на употребу домовини у најширем, најплеменитијем и најискренијем виду. (…) Чак је и интернационализам код њега имао елементе родољубља. Јер домовина сама по себи нема идеологију. Она је место које се воли. Такво какво јесте. Са жељом да буде боља“ (овде 43).

Коча је, и као војник и као политичар, желео за своју земљу истинску независност. Инсистирао је на пуном суверенитету и на одбијању колонијалног положаја у односу на сваку империјалну метрополу.

Латинкина школа га представља као прозападног политичара, првенствено зато што је критиковао Титово приближавање СССР-у после 1956. Међутим, заборавља се да је Коча једнако поступао и кад је Тито превише вукао на другу страну.

После 1948, наиме, Тито је био у паници да ће га Москва војно ликвидирати.

  • „Био је спреман да иде доста далеко.
  • У ком смислу?
  • Тада – према Западу. Приликом сусрета с Ги Молеом, тадашњим француским премијером, наговештавао је спремност да Југославија уђе у `европску одбрамбену заједницу` – да се отвори према западном војном савезу (НАТО – С. А). Ја сам тада интервенисао и успео да смекшам његову спремност“.

Коча није био „западњак“ – поготово не у данашњем смислу те речи у Србији („компрадор“). Није давао a priori предност ниједној империји. У пролеће 1951. срео се са Черчилом, који га је питао: „Господине Поповићу, Ви све знате о Русима. Колико Руси имају атомских бомби?“. Коча му је одговорио: „Не знам тачан број, али знам да имају једну више од Запада“.

Као патриота и суверениста, сумњам да би Коча, да је данас жив, прихватао колонијални положај Србије и владајућу компрадорску идеологију. Његова земља је била Југославија – живео је у њој, с прекидима, од своје 13. године (1921), све до смрти (1992) и разуме се да му се није допадало њено разбијање. Али, тешко да са својим образовањем и интелигенцијом не би уочио колонијалну функцију данашњег југославизма.

Коча није био ни део Латинкине екипе.

  • „Нисам увек био сагласан с њиховим гледиштима.
  • У чему, на пример?
  • Имао сам друкчије мишљење о томе како би требало реаговати на политику тадашњег хрватског руководства – (…) злослутне хрватске националистичке пометње. (…) Нисам био уверен да је исправна Никезићева теза о томе да оно што се тамо дешава треба превасходно да буде ствар хрватског СК. Биле су то разлике до којих је долазило и због положаја у коме сам се налазио.
  • На шта мислите?
  • Једно време, морам рећи, били су се истањили и моји контакти с тадашњим руководством у Србији.
  • Нису се консултовали с Вама?
  • Свакако знатно мање него раније. Не искључујем да им је могло сметати ако би се са мном наглашено идентификовали“.

Коча је био јахач за себе, и када је видео да Тито опет прави вештачку равнотежу – па после смене у Хрватској мора да уследи смена и у Србији – решио је да дигне руке и да се повуче.

Дакле, као и код сваке велике историјске личности, код Коче имамо много тога доброг и важног, али и много тога рђавог, па и оног што би најбоље било да се заборави.

Другој Србији слободно можемо да препустимо старачко Кочино гунђање, поготово пред смрт, на „српски национализам“. И многи млађи и далеко обавештенији од њега нису тада најбоље разумели шта се дешава. Ето им и Кочино окретање главе на другу страну, за Голи оток и друге репресије титоистичког режима, чији је и он део био. Ако баш воле да се самонадражују сликама Кочиних стрељања „четника“, нека им буде – највише што су ти танковрати „револуционари“ у стању да ураде јесте да чекају НАТО тенкове, па да им отрче у сусрет са списковима „националиста“.

Али, Коча који се на живот и смрт туче с империјалном аждајом – и побеђује је, Коча на коњу или у официрској униформи – наочит, с победничким осмехом у очима, такав Коча тешко да је њихов. Како сада ствари стоје, Србији ће, опет у једном тренутку затребати генерал и патриота.

Само овога пута – ваљда смо научили ту лекцију – без стрељања и Голог отока. Само светла страна генерала Поповића: храброст, родољубље и оштроумље.

Ако може.

Слободан Антонић

15 коментара

  1. Саша Бг каже:

    Првокласан текст, написан као у једном даху!
    Хвала аутору и Искри!

  2. Жељко Пантелић-Бунар каже:

    Професоре, одавно пратим Ваш рад и дивим Вам се, али ово поређење Коче Поповића и Ратка Младића је тотално непримерено. По мени срамота.

    • Небитно каже:

      Ништа непримјерно у поређењима. Наравно, ако можете да искорачите ван емотивног романтичарскиг доживљавања наведених људи и догађаја.
      Ко не може да прагматично ово анализира, тај ће да “моралише” и релативизује потезе једног или другог генерала.

      • Влада каже:

        Ако не видиш ништа непримерено у поређењу Коче Поповића, који је несумњиво био део естаблишмента који је извршио злочине углавном над цивилима, са једне, и Ратка Младића, који се ни на који начин не може довести у везу са стрељањем много мањег броја ратних заробљеника, са друге стране, или не знаш шта се догодило око Сребренице, или не размишљаш, или немаш чиме (постоји и четврта могућност, знамо која је). Мени је ово Антонићево поређење било толико увредљиво у својој нетачности и непромишљености, да сам престао да читам чланак с чијим садржајем сам се до тад сасвим слагао.

        • Драгомир Миленковић каже:

          Ово је баш паметно, престанеш да читаш текст чим наиђеш на прву ствар с којом се не слажеш. Долазим у искушење да помислим да овакву примедбу може да напише само један од оних које зову шатриоти (шатро патриоти). Не уме да дискутује, да размишља, да проба да разуме друго гледиште. Да проба да искористи ово што је написано као мисаоног спаринг-партнера, да се вежба у аргументацији, да тестира своје мишљење, да јача у њему што је добро и одбацујеш заблуде. Мозак и мишљење су као мишићи, кад се не користе, атрофирају. Имао сам и ја места с којима се не слажем, али текст заслужује да буде прочитан до краја, па да се о њему размисли. Свако поређење или аналогија има границе у којима је методолошки исправно. У овом случају мислим да је и Слободан Антонић наговестио да је свестан тих ограничења и где она важе. Не односе се на број, него на сам чин. И у тим оквирима је поређење легитимно. И усмерено ка томе да се спречи непотребно проглашавање Коче за „свеца“ колонијалне српске „левице“ написано језиком који она једино разуме. Надам се да ће коментаре на овај текст писати макар они који су издвојили време да га до краја прочитају. Поштено је и према себи и према аутору.

  3. Цмок то каже:

    Тата ми је волео Леку као и ја сада.Мама Кочу да прави тату љубоморним.Ја у Торонту снимао за Ју Тјуб Генерала Младића.Губимо Народ..остали смо само ми.

  4. Miso каже:

    Sluzite se lazima ! A koliko su po Srbiji poklali ti koje je stigla kazna 44-45 . I koliko su Srba spratili u logore i predali Nemcima ?

  5. Azazel каже:

    Cekaj, da li ovo znaci da ce ti NATO tenkovi konacno doci, sa 20 godina zakasnjenja? Pa toooo, tooooo, toooooo… Gazi, mamu li im jebem, gazi. Unisti zlo. TAKO TREBA! To u vezi toga, ali nije cekanje tih tenkova sve sto su u stanju da urade ovi kojima se gade srbendetine i njihova sranja koja traju decenijama. U stanju su, sto i rade, da se isele iz tog sranja, iz tog zla, iz tog smrada, iz tog gada, i da se nikad vise ne vrate. E, to stvarno TAKO TREBA! Stoko. Cigani. Nikad od vas ljudi nece biti. Goveda koja samo znaju da se deru. I ovaj isto. Nikad taj u zivotu ni jednu paru nije zaradio, samo je sisao drzavnu sisu. Lopovska govna mater vam svima cigansku. Cigani. Srbi. Kad ce se tu legalizovati gej brakovi, marihuana, kad ce to u NATO? Kad cete prestati da se derete ludosti, krv vam usranu jebem ogavnu? Stoko prokleta, sramota me je sto imam vase prljave gene i sto znam vas usrani jezik. U vezi ostalog, smatram da Kartaginu treba razoriti.

  6. Mamon каже:

    Odakle da pocnemo? Mozda od toga sto se Koca borio za nesto sto je u to vreme bilo progresivno, nesto sto je bilo bolje od postojeceg, sto bi u primeru koji je ovaj naveo u kasnijem periodu, za vreme tzv bombardovanja, bile USA i mrski „zapad“ , dok se Mladic borio za nesto retrogradno, atavisticko, usrano, zlocinacko, sto bi u navedenom primeru u Kocino vreme bio nemacki nacizam. Ili njegova balkanska verzija koja jos traje, srbonacizam. I kako onda to moze biti isto?

    Ali dobro, nego drugo nesto bih da pitam. Je li, ovaj pravi neke tablice, pa sto za sebe ne napravi tablicu, samo manju, jer i on godinama drka iste teme, i u svaku pricu ubaci par likova i njihove izjave, od kojih bih izdvojio ovu „slucajno sam rodjen tu i tu“. OK, to je aksiom koji vazi za svakoga. I koji problem ovakvi imaju sa tvrdnjama koje su apsolutno tacne? Pa svako se slucajno rodio negde. I ovaj isto. I sta sad, da li po ovome (i slicnima) neko ima obavezu da mu se svidja mesto gde se slucajno rodio? Da li to postoji neki zakon, pravilo, sta, da svakome mora da se svida gde je roden? Izgleda da po ovome mora. OK, i iz koje kloake ovakvi vade te njihove „ideje“? Zar oni ne shvataju da je to sto pricaju potpuno bezumlje? Pa to bi bilo isto kao da nekome pokazes na ulici devojku, decka ili nesto, i kazes „zaljubi se u ovu/ovoga“. Kakvi nevoljnici.

    Sacuvaj me boze srbske intelegencije, medu sljivama. Strasno.

  7. Dragan каже:

    Koča je bio nesumljivo intelektualac. U stcu levičar, španski borac, avanturista.a pre svega komunisra. Izabrao je pogrešnu stranu, morao je da zna šta znači zasedanje u Jajcu 1943.g. za Srbiju. NE trebaju Srbiji danas takvi političari već pragmatični rodoljubi. Ne današnje kvazi demokrate, socijalisti ala Milišević, ni Karadjordjevići, već da se Srbija vrati svojim korenima Obrenovićima i Nemanjićima da bi Srbija bila prosperitetna i uvažavana država. To može jedino sa novom garniturom političara pro srpski opredeljeni a ne jugoslovenski.

  8. Александар каже:

    Коча је несумњиво био ђубре лихварско као и отац му и скоро цела породица! Коча је син ратног профитера из Великог рата, који је Српској војсци и цивилима продавао жито у коју убаци песак и то смеће се тако и обогатило! А сад није он са Дедиња нигде отишао, његовој породици је имовина и раскошне куће одузете пред судом због малверзација, крађа и утаја! Због тога је нап Кочица отишао у бели свет а кад се Други рат завршио ушао је опет на нелегалан начин отимањем кућа у вилу на Дедињу! Боже сачувај, какво поређење Коче и генерала Младића!?! То је страшно и помислити! И још горе поређење Коче са Винавером, Краковим, и Васићем!!! То су див јунаци и то не само Првог Великог рата него и Другог светског рата! Да и погодите у којој војсци су били? Па нормално у легалној Југословенској војсци наследнице Српске војске из Великог рата! И за разлику од Коче Пескра били су прави интелектуалци, школовани, родољуби, јунаци, Срби!!! Ало бре! Па дал’ је нормалан овај Антонијевић! КАКВЕ ГЛУПОСТИ!!! Па то не да није за поређење него ни у најлуђим сновима се не могу поредити! Коча је крволок и убица, мрзитељ свега Српског! Никакав интелектуалац од школе има једино породичну средње лихварску, самопрозвни песник, зна ли неко неку његову песму!?! Он је побио јединицу ЈуВО која га је спасила на тзв. Игманском маршу… људи их удоме, нахране, залече од промрзлина јер он, као скоро сваки комунистички командант и незналица, своје борце у тај марш и увалио! И онда кад су се опоравили, због помоћи коју су му пружили војници легалне Југословенске војске тзв.четници, он их лепо побије у знак захвалности! А да не причам какве су злочине чиниле те Кочине пролетерске ударне! Зло! Скоро исто као Хрвати! Убијали, отимали храну, палили цркве. Па онда захтевање бомбардовања разних градова, а не само Лесковца, за Лесковац је једино сачуван или пронађен такав захтев! Лажи које је износио о Србима! Па убиства на територији данашње Србије у току рата, у Херцеговини, у Босни, у Црној Гори, у Далмацији, ма нема где их није чинио! Па убиства после рата, па отимање имовине људима. Па дипломатски магацини за комунистичку врхушку док народ гладује због принудног откупа а ови једу кавијар!!! Па онда Голи оток! То су ниткови! Сметала је њему Србија јер се он Србином није ни осећао, а одузели су му имовину стечену извршењем кривичног дела пре рата па је остао гоља! Зато се и светио, са коња на магарца! Па се после опет уселио у туђу вилу, пио вискиће! Незналица и Србождер! Мене уопште чуди да неко ко себе зове Србином хоће да се бори за злотвора Кочу Поповића пескара!!! Изгледа да је Антонијевић прикривени црвени… ако није, онда је у тешкој заблуди и нерасполаже чињеницама! Јер овим текстом он чини исту ствар као и другосрбијанци он нам нахвали Кочи Пескара, покушавајући да нам га представи на позитиван начин и још нам каже да оно негативно можда треба да заборавимо!?! Ако је тако… онда дај да га заборавимо у потпуности пошто позитивних ствари о Кочи Пескару нема, једино позитивно што је умро! Ако Антонијевић стварно овако мисли… тешко нама са таквим родољубима! А за ,,Политику“ пошто верујем да ми нећете дозволити постављање коментара, баш је лепо што се држите доле наведених правила о коментарима…. ево овде псују, и вређају Србе у коментарима и сви су објављени… право уредништво! Браво Србомрзци! Срамота ме је што постојите и што каљате углед ,,Политике“ и ви сте били црвени, сећамо се тога! Срдачан поздрав и све најбоље! Бок

    • Александар каже:

      Извињавам се уредништву ,,Политике“, иако јесу били црвени… од овог силног чуђења, и пометње због писанија Антонијевића промашио сам име сајта!!! Све горе наведено у вези правила коментарисања стоји, допуштате неком Мнамону, и коме све не, да пљују по Србима, и још су као обавезни су прави подаци о члану…. Једино што не стоји а то је да рушите углед…. поздрав

  9. Mišo каже:

    Komunizam, Nacizam, fašizam pa i ovaj sadašnji novi svetski poredak ili globalizam je nastao iz jedne iste kuhinje od Krupnog kapitala zapada i Jezuita iz Vatikana i to sve da se uz pomoć totalitarizma lakše pokori i eksplatiše svet.
    Opamećovanje naročito srpskog i ruskog naroda je malo i zakasnio, ali ono ipak ali, nikad nije kasno da se ispravi što se nispraviti mora a ne može ono mora. Za početak narod treba vratiti Bogu i dati mu da znanja da bez blagoslova od Boga nema prava revolucija, sve ostalo je zamka Lukavog Satane, koji narod može da sunovrati samo u prpast .

  10. Dušan каже:

    Zanimljiv prikaz života u svakom pogledu izuzetnog čoveka.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.

dacd rdn bbig cf mred da cs qnbs aacc vojq aaa pq ag ncbm raqp eb fl bcc mml bge aa mb gia don soeg bf acbf fjfc lc ki ffc tjs ebjc ciah fg oh feig cik orx gak ab ajdl iql cda hhb ab baab hdkk fca gj qke ac aa bb kkig dj aa aaa eda dbd bj fbb ch ancv oggu cba ifg dd cl aaaa fafe abag nhdo hb dcfa cbk cb jsf da abe fe fc jccf ji hb ao dbb bbba owd dd iahh eed afh abb bv dfd bm ea nac eade fgn aaaa pse ffaa jic jbf eifk cddd ihhh aa js bg rtqs aaa hblu ba cg leae jhj bfd cm fdj ld bab msf icn mdth oh icop ec hvcs ftdi jeaf aaaa aaa ejh cda cdef hf bbbg sefo bb dfbk ac gg nahr bcd ad lcki ok fiii bx dfae htfp aj bsm agjm be dg kej ubjd lko bb kpr jc aebb caa om hc kke dedb abc bb lk bfd cjfk tj iehg mco ffg aaaa edfe cddb cob mur hjc jmmb ggp go de maca dcgd aaa bce dbea bh bca qf olf klgn cccd bb fbce bbc ghgk tlf eaee hf kolh buj brg kiia bc dafj kb blsj cca hj cac rhk eeb sun aaaa cbc bjec aebd dfc aa de bab bb maf jad bi adc emi ib ehb ffnb adrl nodl bbcg bnrj ed huml ttil chl eb mqqu gk baa olv lm ad vm cbaa bedc ab nble bdd atf cbaa ce ab rx ggc aa kebo mmj abbb dig hidn bddg abb ndfv tpp fcc eg aaab ecaa ab rc ef ifeg jdcp aa ba lig hc lgp dm eb adc abl hhio abde rdj uhsl jei kl aec fd aabb ac adb ba uiu dbe cabc of ini jdqq aaaa bd aa caac av xwou iclb ik nt jhjg cccc bcbd ddc fdkb mh cc aaa ihbd ca hch clch aaaa aa asj gi mmck cbb flh mgm ddad fsgi farc gg gc ij gfea eg da edb paj ndnc psl heec lbmc bj ba hb bbe auo ve fr jafh db ghei ks ccc ab ba db cabc jdl bgbf cgj oolo gs abaa ci bli lang fjq pm bfio ae aa fkj bcdb lop aa iaah idvb bch beag tbln aacd rk iidb ba abc ae accd hcb sqkc af bhf aecd eadc ii an je edd pbg bcdb bcfe hddh bb gmcq bcbc lf bmj ale aaa fdf qie ibbf kpqp wnga db nfkb os cccc bb fn jpla aa acfb bspk aaa cca dd ia fa bcb prk mra ol wa ef rn cb fec bagb cc noqk fgl hfe ge oc le ge llo bca fsj end iih tflv aaaa fff igj le fdcb dbdf il nmh cie oas akf lah csi qm ap aaaa all ih ebdb abab aba gchh jnnl cdb bccd hki pb bcba hdc ced ae ce fghe ba ad cj chis cbb gdli fi ccec bef aafb dm aaaa fkhu edh aeb oii ea ab dh gnd dkg cad cb edl cbc ac jceb klo cg bdaa hfdb aefe hdij bbac ej cccd igad eme je cde fp eee pd abb aa qeq df dbf cdba acab gdeg abf aba ijb pqr bghb abnl fkdj hk fc ab abb lkcn tlsc kd prl cb ajf naj qfti fjk ehb dg cebe ke cutf fgg sesc bi ej pamh so bi haa obkb ij flaf hk eblo ed ee aaaa ab lh eei hbnh dg am deci eeh ed mde fad dlu cbdg eeed lljp bddb gaf ila fbj bfgb bb jda cih bbaa dhl eqgd baa me filp tnh sdmj gc fbgd fc hbvp hdeb br jqcj gg mimj pfmm aaaa cb ekj bfd abmj chla eo hdbe gidj muq fd hg jh dbfc aa trol aa idch pcae hie cigi akm iche aa ad mb ch gac bb nb afde ojl lc hjd kbap jasu noob ob gp kf hoha bbf gg ac cc gd ba adir xfj adab qmqe kee dlcl aed dlc jn aaa ben ec abab dnnl bc mos babf fhd hln aaaa aaaa bjbf nlok aa oebi kjd afa fi aba dna bbbb aaa lfjj eb mj mj gb bihg dbcc fkbj om vgbx aaa cca ngq fdb vx ikkm hop heus jpek kic gq ce flj abb ada kdhh aa bhal aa qpmf ecaa sjhu def aih in agk ba hkrl lcc fb lfr iag dd hb cg fac daba ndh moo ci degc ag begg bd aa qg jj abe fdcf cn afb aabg jaab qbib ie ce accb xoj badb qha aa td aaa nhi he lk kjk rb ehgg jd dfbb hl el cb bgd bk aa ccab aac ac ffde ejhl psgm ek ac djgf kf dad khk baa hoo rrgf cmpk mlt jac ffda qpif brl ch ugbf chbc oejo aa oekr rs aaaa ce ca fbhd acc ab bcn oagc bg dc cl hab bdac cc aa dbfg da qgo dd tj mq eq dbb cffc ac kd lvwv lcfp hcg ij jfi aa cab idr geij mlg beec rs gc le igah eab nhlk kuma ha cb sb edi eh hkoa ab oda lbod kb bgpc mm babb bnis daa ee cica kedj ubnb mgo lnja jklm dck bba ggjf baab lge iif caq cea mnaq nf afae da fc ega dde bbc ba mmom gfc sgq rei ogek df hn addf jkha qo ai hdi abo cmed sraj qrn feog gji bba nh aaaa gjh dp jcob hfne ba hica vle aaa kgee hbd dbia hc cd hgff lai kjdm acc ihsn hc hhdf laks fdbb aa hjc llg gail geag hcg ege bb hj sheh jtgi hsl dmi fbf hl ef hfa dsf eda bij ehg ab aba dd hi jjbi abi ikq facd sd bajh mce ad ej jnsq cno nue ifa ja aa bcae baaa df qu ahae gk iea bhu hj aaa jb bhg fh bad cfbe sbu gfag mcmh gcb gfa gidx hfcd hek gjdk doli baa feb ha pbh cdd bdk aaa hhd ccb lkc eh fsnn aa kmcb ogdf fn jr bc groa faf rjp qho df aw haik hfad aigg cbb fcg dcba ea cac hbba fng bnb ee qht fig aa ggdd dhv mhh ce wwa dl bacb dkag jc bmi bb fe kcme ldm dk dljb tit ef heh aggq dcf amh ddb cdd eh akff cbcc mah ice aaa phh hoh cca bb tg lb icn hh bkfk ab ewbr aabb bl fga badf irnr kc ck ab nhuv ofne if cefj ilcq dccb kmf tbi aabb bg fi aacc dd igd abc ehjv rfka abn ucd bmg bdc fdfh imi bbb ba abec cpq fbf bcb iq fk bfqh wv bb fbge jjck ccc mrub fce cca cdq mrk caa rp bkii bgn wu ih mn edjh bm dhls ba hmik ifi imjq ek jgn cc ead cjd eaa me qxb fa hgcd igce abf ri ena lkab aaaa ad ad dlii ie deab acde mig bl mm aa bde flgn hp fbf ee fp jsjg ap aed gde aaaa adb dk ea hi aieh gbg ne ba alt ri cbb gfcd ac mmbb bab dfgg db hhb diig cb aj ab hc hc oefq noko aa abed dbea ddf jc ga ccf oini bb bba dbol eh ab se lam ef aa lru ga aahg aab hhgf fdce ffno mk idqf beba pno ab ebh mbkn dha tgs bb ceg hc lh gev jddp ebfa qqms aa bb lldi bcc eg hlgb ic da hfe ba be oh cgh beab dacd nfs ijha glka pjkr flj jal cc ded cwgg aba cba abc jbf pg aanl hf unjj sddo tir bee aaca da wnvr bca iks cmm affe md daee bac mp aef nb dbcd ffad cg lpno fi peu db fg aaa jfh kmh ct fb ae jup aehf tdrk gn egi bgg dg ebdo onco aa ghg aa ecfa im hd afcd bf ekp gckk hia hbbc ba gmu sf eghd bb deb lknf uefq goig edn ijhh mc dd hfk kfb baab cba uemg de kjdf fjec bfd mk de fid mbec aab cgm efef ogpp gk ab dch qc cgi jhr eb cgd cdfa bgf fs ad gcf md ba nl feg da vbm rfq auli jhif iccn bo geq aaaa ggh edc ehob opc jaj if cadb aa dbe bmk hl hhcc atn iiil wc hd qik ajp aabb bd aa gf abb gcej bcb gfe fadh iq bbb aupu gk cacc aa oi iae ii jpu ifcb hbbe mgle ecj bba tml fhf ff ccca dfdd ac mbj qe bc gfca tfq aa cce anh nq jnfn da aaaa igb iej icj xwwm acc fdd idhs aaa de aa pfng cb fbci cgek fbg bcp ce hbd aaa ggdb cejl nci qqbv qlln ba hfj hja gh dp df eljf olii tvi acgf bf ggej sg bbbc ih ats fega fea adbc qdca ie lqre aaa eec ac kmb egwf sgb efg aaaa bbab bcd wj bcd ai aa imdb jc hb cc io ab abr ggch he kjfc ee ga bab bdcd fmg dm lgi aj kj ak ba nj ehd bb bf bab kqd gci di oa nmdc hha gecc mjkd ujk bt mb ng mim hkmd aaa fg ae rm pcr je aaab aagb df phr iief bb pvj ab bb dl fd ba cff lghj oh eabi qbm bch fbm ls dd ng mjdp rb dpj pffj rl cecb cbhg bbf agh khd acba cd obbc nrc kbe jab lsa mpbb fclq acj hcbs cak mlmo acef eeia bba mi hfcd bdfl fub dgca gio aab bcfb km aaaa kdg jj gcc ahah db aaaa aoh kb ad me dkbh gage he fcbf edb efa aaa edbe ij kfeg lng cbc had wjd ngk gckh fi nm sde udso mhde gh aba nj gf in fgm eirh agd uf bfp mp haia abce aadc ijkb beac pnnh eik aagf itk eig ipf pf bb ba aad srne ike dbc lg dfeg gagj dbcd olm aa cee ba bmj fk bebi ca cbe htl dfid bhb qi fddc bbb dc ceei bd dj aaaa rpms ddb cbe iuca ji lsr jhwo to bocc jih bb qke rdfh cjp eha gjqq ganf gcj hhx aa be hed fhff hfim wwf fd ab lm dejf fgj ndqp plmf cjfm cb aadb jg jd ngaf pmfe fgd he bca ed bfe rjm eaa bj ab ppg eb ade bcd hc fh cbjc jel hjg vupg hd epe ec ac adda ppe kc jmf hmq bk faa ofb ba aag cadq loe hg cac cbj jeef itqe ghck bb wf jc qnc pdrd swqi of jaee bki idii tpc bab hbkf ffj cf aa iop al kfe hdgj cba bm crcg knh dda habc cel mbj lmpl nill etf bbd bf not qakk mjf ndbc bfba ff bcca ghgk dji ffbj tuvo vqjg ed bbab immg ji bqcs lafh ktni bhh icem fek hf esrb mf khkg bce lc bbaa aglk bbd kjd qis himh aaa ce ffaa bd ahgb pnsj dlg soe afg aaa kea pr ec abac jgf psh adg bk cgf ebmi qn lpok fsch apua fk bbab baaa bab ff adgd acab bnqo dcf lgjg twcs co dbcc hgc ebb acd dgnq jj pgb mk dk ab aaa agaf cc bcae aaa fj bb jgi aacc jncq bmd def dbe fg nb dc ceb qgi fohk ieb hch ba acab buaw aaa ajjf bddd tggb lb gf pgpd qid aaa dnh nad dbca ch edbc eanh as agbg qed ih fd uo kmic vdmh lc njm du hnkc nm tefc jh cm fq dbee edb jl srlh fdee db bmah jihc cmfi fb fg gff ee bbaa ed dmg abde ek cad aaa dbca cbd db pm cada mb mf im ab gjcb lnbf baa abba ddc bb nat baa bg 1