Филип Родић

Кад комуниста подучава Цркву о Исусовој мизогинији

фото: Приватна архива

Професор на Факултету политичких наука у Београду Драган Веселинов објавио је поводом контроверзи око „Европрајда“ пар текстова у којима покушава да Цркву научи памети и „правој вери“

Велики теолог у приватном животу, а у јавном комуниста, бивши министар пољопривреде и професор на Факултету политичких наука у Београду Драган Веселинов објавио је поводом контроверзи око „Европрајда“ пар текстова у којима покушава да Цркву научи памети и „правој вери“.

Овим деловима из моје последње књиге желим да помогнем знању и здравом разуму против лудила и хистерије коју шири СПЦ и режим. Желим да браним права слободног избора жене и мушкарца на слободу брака и права на љубав. Желим да истакнем и теолошке неистине које шири СПЦ. Ови текстови иду одлично у прилог европској прослави права ЛГБТ популације – наводи Драган Веселинов у уводу два текста објављена у дневном листу „Данас“ под насловима „Питајте попа шта зна о жени“ и „Жене, Еве, не жели вас Црква“.

Као што то најчешће бива, тамо где је шупље – ту и звечи, па из Веселиновљевих текстова уместо знања и „здравог разума“ исијавају незнање и безумље, али и лаж и злонамерно подметање, а по аршинима „цивилизованог света“ ту би се нашао и говор мржње, само када предмет његових клевета не би била православна црква него нека „мањинска заједница“.

Друг Веселинов (иначе син Славка, некадашњег председника Председништва Покрајинског комитета Комунистичке партије), који је министар пољопривреде био у ДОС-овој влади иако мотику никада у руке није узео, самоуверено тврди да су „Бог, Његов син и њихови следбеници“ ни мање, ни више него „мизогини“. Не зна овај велики теолог да је Пресвета Богородица према православном учењу најсветије људско биће, у небеској хијерархији одмах иза Богочовека Христа, а изнад анђела. Дакле, не постоји човек који је узвишенији од ње.

Неспособан да се одлепи од комунистичке догме дијалектичког материјализма да квантитет рађа квалитет, овај марксистички теолог као крунски доказ „мизогиније“ међу православцима наводи да међу српским светитељима нема довољно жена (седам од 149). Иако греши и у том пребројавању (заправо их је осам), Веселинов верује да и у Цркви мора да се ради по „кључу“, као што се то чинило у време комунизма, али и сада у време евроатлантског неолибералног тоталитаризма. Да би се постало светим, није битан пол него дела и Црква тај део људског одличја уопште не узима у обзир и не води се тиме.

Веселинов иде корак даље и једну од највећих светитељки коју Срби славе с посебном љубављу, Свету Петку, због свог аскетизма проглашава за „садомазохисту и намерну јаловицу, смртну грешницу“.

Не може ово дете комунизма навикнуто на лагодан живот од најранијег узраста да појми да се неко може одрећи луксуза и богатства само зарад љубави према Богу и уздизању. У његовом свету човек мора бити луд да раздели своје богатство сиротињи. Поврх тога, негира и њено постојање, тврдећи да је она „измишљотина“ Грка у намери да „парира растућем култу Мадоне на Западу коју је на небо пре смрти подигао Абелар“. Ово је толико бесмислено да не знам ни како бих прокоментарисао, с обзиром на то да сам о значају „Мадоне“ (Богородице) код православних писао на почетку овог текста. Абелар је посебна мистерија. Шта ли је ту Веселинов побркао? Можда причу о чувеној средњовековној љубави Абелара и Елоизе?

Теолог у Веселинову православну мизогинију и одбојност према браку (који се, према њему, „у Списима“ (?) не помиње „ниједном речју“) покушава да докаже позивањем на личности које с православним хришћанством баш и немају неке везе (поред накарадног вађења из контекста речи Светог Павла). Позива се тако на Тертулијана, ранохришћанског апологету који је заправо био следбеник монтатистичке секте, чије је учење хришћанска црква прогласила за јерес. Или још неразумније, на Тукидида, грчког историчара из петог века пре Христа, да би онда у целу причу уплео и грчку паганску богињу Атену, па нас упутио на Катона Старијег. Какве везе имају њихови ставови о женама с хришћанством, само Веселинов зна. Трешња на торти је позивање и на католичког теолога Тому Аквинског који, такође, нема везе с православљем.

Ово, на жалост по самог Веселинова, није његово прво, а вероватно ни последње лажно сведочење. Јавности најпознатије је оно када је пред судом сведочио да је његов возач Стеван Бакалов прошао на зелено светло (раније је тврдио да не зна које је светло било) када је на раскрсници Београдске и Његошеве улице 15. априла 2003. изазвао саобраћајну несрећу и убио Катарину Марић и тешко ранио још две особе. Суд је, међутим, правоснажно утврдио да је на семафору у тренутку несреће било црвено светло, а Бакалова осудио на четири године завора. Пошто због овог очито лажног сведочења Тужилаштво није реаговало (а морало је по службеној дужности), Веселинова је тужила породица убијене девојке, али је суд ту тужбу одбацио тврдећи да „мајка не може бити оштећена“, јер је Веселинов починио „дело против правосуђа“, које се на то, као што видимо, апсолутно није обазирало.

Чист безобразлук је Веселиновљев одговор на оптужбе за лажно сведочење када је рекао да је то „његов политички став“. До које мере иду Веселиновљева бахатост и недостатак стида и елементарног морала најбоље илуструје чињеница да је упркос тешкој саобраћајној несрећи која се догодила под „његовом командном одговорношћу“ (возач је морао возити у складу с његовим инструкцијама, а саобраћајне прописе су по сопственом признању кршили „јер су журили на састанак“) одбијао чак и да поднесе оставку на министарску позицију, што је учинио тек неколико месеци касније под огромним притиском јавности и својих коалиционих партнера. Парадигма песме Рибље чорбе „Црни мерцедес“ – „лепо је некажњено возити по цвећу и људима“.

 

Извор Вечерње новости, 18. септембар 2022. 

 

Филип Родић