Слободан Антонић
Још о класном презиру
Слободан Антонић
Никада нисам мислио да ћу да се надовезујем на Мишу Бркића и на оно што пише у Danasu, али ето, и то се дешава.
Бркић мисли, као и још понеко од нас (овде или овде), да је средња класа носилац актуелног студентско-грађанског протеста у Србији. Он се пита зашто је то тако, ако је управо средња класа под напредњацима знатно поправила свој материјални положај.
И сам сам раније указао на податак да је просечна плата у Србији – показатељ који добро гађа средњу класу – у децембру 2011. била 43.887 динара, а у децембру 2024. 108.312 динара. То је номинални раст од 147%. Ако одбијемо инфлацију од 81%, остаје раст од читавих 66%.
И Бркић износи важне податке. Динарска штедња крајем 2024. била је 11 пута већа у односу на 2012. годину. И док је она сада достигла вредност од 1,6 милијарди евра, девизна штедња се, 2012-2024, готово удвостручила – с 8,3 милијарде на 15,4 милијарде евра.
Анкета ИПСОС-а показала је да је 2024. половина грађана Србије путовала у иностранство. Само преко е-плаћања, грађани Србије 2024. потрошили су у иностранству 2,2 милијарде евра.
Посебно су порасле зараде ситне буржоазије, тј. самосталних занатлија (керамичара, водоинсталатера, електричара, пекара…). Увећао се и слој рентијера – људи који приходују од имовине (стамбеног и пословног простора) и капитала (акције, фондови).
„Голим оком може да се примети нарастање средње класе“, каже Бркић. „Можда би између 30 и 35 одсто становника могло да се уброји у средњу класу“.
А она све боље живи. „Ресторани и кафићи врве од гостију. Гужве су у салонима аутомобила и у салонима лепоте. Станови се продају `ко алва`. Штедни рачуни набрекли су од евра и долара. Туристичке агенције пребукиране су жељама за сунчањем, скијањем и кратким обиласцима занимљивих градова“.
То је тачно оно што је уочио и Филип Грбић, када је рекао да су можда најљући демонстранти, у актуелним протестима, управо „припадници урбане средње класе, који однедавно себи могу да приуште летовање на Халкидикију, скијање на Копаонику и пролећне обиласке европских метропола“.
Али, зашто се та класа буни? Бркић каже да на то питање тек треба да се одговори. Но, изгледа да иза њене побуне тешко да стоје економски разлози.
Моја претпоставка је била да је то због корупције. Тврдио сам да је „наша тржишно продуктивна средња класа озлојеђена што, поред мноштва такси, дажбина и пореза, мора још да плаћа и коруптивну ренту“ политичкој класи напредњака – које доживљава као паразите. Такође, и наша „службеничка средња класа“ озлојеђена је што је, због корупције, цео систем не само постао неефикасан, већ је сада чак почео и да убија.
Иако је, дакле, у односу на доба пре СНС, стандард средње класе несумњиво порастао, испоставило се још једном да бољи стандард механички не доноси политички мир. У случају Србије 2024/2025. није се као тачна показала Лењинова поставка — да криза и осиромашење рађају револуцију. Далеко више је радила Токвилова хипотеза — да побољшање економског положаја доводи до пораста очекивања, па када она не буду задовољена, то рађа незадовољство и побуну (овде 35).
Као што је раније већ приметио Владушић, када се споје незадовољена потрошачка очекивања, и перцепција власти као изразито корумпиране, побуна је на прагу. „У потрошачком друштву опрашта се велеиздаја — јер потрошач ионако нема своју државу — али не и корумпираност“.
Зато се наша средња класа није много бунила због Косова, али је била спремна да љутито скочи на ноге због корупције.
Тако се и у Србији понавља случај с Украјином 2004, којој је претходио „невиђени економски раст од 12—14% годишње, у две до три године пре; овај раст је створио велику украјинску средњу класу, пробудио њене политичке амбиције и подигао тежње украјинског друштва“ (овде 36). Па ипак, власт у Кијеву је оборена.
Међутим, један виспрени саговорник ми је скренуо пажњу на још нешто. Београдска средња класа изгледа да мрзи СНС корупцију не зато што је она нешто посебно гора од раније „жуте“ корупције, већ зато што уз помоћ ње напредњаци успевају да њу саму одвећ лако класно прескоче. Озлојеђена средња класа, заправо, жели чвршће класне границе, презирући „напредњачке неандерталце“, како их је именовао један аутор Peščanika, као људе из ниже класе који су заборавили где им је место.
И заиста, ехо тог класног презира може се препознати у ставу једне истакнуте универзитетске професорке да су „у праву они који кажу да је Вучић направио социјалну револуцију и на место елите довео људе који су претходно били на дну друштва“.
Други пак припадник београдске културне елите описује „орангутанолике колеге из (напредне – С. А.) странке“ – један „примитивно изгледа“, другом ни „сви захвати пластичне хирургије“ не би помогли „да колико толико почне да личи на људско биће“, трећи је обична „креатура“, четврти је некад личио „на бизона“ а сада је права свиња…
Објашњавајући парадокс да је „политика Александра Вучића највише подигла животни стандард управо онима који не могу да га смисле“, Грбић одлично уочава да је „њихова мржња према Вучићу више естетска, него политичка“.
Баш из угла тог класно заснованог естетског расизма постаје разумљива и она чувена изјава судије из ПроГласа, који се згражава над „мешањем карата социјалних, где се заправо и дан данас дичимо тиме како су (некада – С. А.) сви са основном школом могли сваке године на летовање – што није нормално, то нигде не постоји, то једноставно није реално“.
Отуда је некако и разумљива раширеност дисквалификатива „ћаци“ међу нашим студентско-грађанским побуњеницима:
„Одједном, у употреби термина `ћаци` либерали виде само обичну, невину шалу. То што се људи означени тим именом директно означавају као животиње, то што им се (д)оставља храна за псе, све се карактерише као невина шала. Не треба трошити много речи на то да се овде ради о једном очигледном случају расизма. Шта је друго расизам него означавање другог као нехуманог или субхуманог, као дивљака или као животиње“.
Но, нису само напредњаци предмет класног презира београдске средње класе – то су и сви они који се преваре да гласају за суверенистичке, „десне“ странке. Рецимо, за листу Бранимира Несторовића. Она је на изборима 2023. године добила 178.830 гласова. Али, ево шта смо о тих пар стотина хиљада људи имали прилику да читамо у Vremenu.
„Сигурно је да се међу онима који су доктору Нестору поклонили политичку тежину налазе и грађани који су гласали по принципу `што луђе, то боље` јер `сви су они (политичари) исти`, али је то свеједно огроман резервоар гласова, и у Београду и у Србији, људи који ће се женити или удавати за партнере зелених очију не би ли браком стекли услове за марсовско држављанство па да могу да пале из Србије, ако загусти. Можда се међу њима налази и неки српски умишљени Ziggy Stardust, неко ко ће на следићим изборима својом појавом деловати на Србе као ванземаљац кога су његове марсовске колеге оставиле код Немањића да се појави међу Србима када Стефану буду подигли достојан споменик, а кога је призвао међу Србе доктор Нестор“.
Буквално су сви који су гласали за Несторовићеву листу означени као примитивне будале, уз занемаривање свих других аспеката могуће привлачности ове политичке групе. И ја сам, те 2023, отишао код нотара како бих оверио потписану подршку Несторовићевој листи, јер ми се допала њихова критика како власти, тако и западне опозиције – помисливши да им треба даши шансу на изборима. Тек читајући Vreme схватио сам да сам то урадио не бих ли добио држављанство Марса и нашао жену зелених очију.
Међутим, оно што је приметно јесте да се и у Србији стварају обриси јачих класно-културних подела. Наравно, то никако не значи да сви који учествују у актуелним протестима припадају средњој класи, а још мање да већина њихових учесника негује класни презир према нижим класма. Ипак, културни модел који долази с врха класне хијерархије, потпомогнут агресивним атлантистичким медијима, не само да је ту, већ и ради свој посао.
Србија, од свог ослобођења, пре неких двеста година, никада није била класно подељено друштво – на онај начин на која су то била западна друштва. Баш би било тужно да то сада постане.
