Милан Ружић

Јесте ли ви, госпођо Жбанић, гледали свој филм?

Босанскохерцеговачка редитељка Јасмила Жбанић, дала је пре неколико дана опширније саопштење о томе зашто јој је стало да се њен филм „Quo vadis, Aida?“ прикаже на РТС-у.

Наравно да је изјаву започела провокаторски, што је у даљем обраћању и наставила, па је рекла да је „неформално начула“ да за дозволу РТС мора да пита председника Републике Србије. Затим је рекла како јој није јасно на који ће начин РТС објаснити својим гледаоцима зашто им „не приказује најбољи европски филм, најбоље редитељке и најбоље европске глумице  Јасне Ђуричић, филм номинован за Оскара, филм који је приказан на свим континентима“. Подразумева се, након ове канонаде самопохвала, сарајевска редитељка је открила, кобајаги успутно, а највећи део саопштења је посветила томе, да јој је стало да се тај филм прикаже на РТС-у зато што су њу и њене суграђане „српска ратна артиљерија и снајпери“ годинама држали окупиране без „хране, воде, струје, грејања, лекова“. Уз трешњу на врху, ваљда зато што им је сада време, где наводи да су их „ЈНА, војска РС и припадници паравојних јединица из Србије убијали и мучили“.

А онда је, како то најчешће иде након огромног броја напада, али и бацања ловорових венаца око свог врата, изјавила да њен филм може да „отвори пут бољем разумевању и већој емпатији међу људима“ тријумфујући у овој, барем по концепту, потпуно бесмисленој изјави речима: „Надам се да је након тридесет година од почетка рата дошло време за то. Или није?“

Па овако… Не може ме нико убедити да је онај ништавни филм Дениса Тановића заслужио Оскара, јер у то не верују ни они који су га том наградом овенчали политике ради, па се Оскар не може и не сме узимати као мерило било чега, осим као признање политичкој подобности или активизму у области модерних ишчашења која траже признање из својих новцем напуњених бункера разних удружења за права овога и онога. Стога, аргумент о Оскару не стоји. Јасна Ђуричић је српска глумица и људи из Србије је стално гледају у многим филмовима, серијама, као и у њеном матичном позоришту. Опет промашај са аргументацијом. Сви филмови који се сниме, приказују се на свим континентима ако има ко да их гледа, јер постоји нешто што се зове интернет, као и бројне платформе и стриминг сервиси. Боље је да је дала број гледалаца као аргумент, него гледаност на свим континентима, мада, верујем да број не спомиње, јер није баш да је ишао преко троцифреног. О томе да ли је у питању најбољи европски филм и најбоља редитељка довољно говори у прилог то да су оба признања, уз оно Јасни Ђуричић, додељена на истом фестивалу, погодите ком!

Не знам да ли је Јасмила Жбанић уопште гледала свој филм када о њему прича као о материјалу за помирење и извору међусобне емпатије. Простора за тако нешто у оволико једностраном погледу на сложене историјске процесе и олују бесмисла коју је овде нанела Америка у сарадњи са оним делом Европе који сад том филму даје награде једноставно нема. Филм је у својој сржи апсолутно антисрпски, и иако у њему постоје и одређене чињенице о злочинима појединих српских јединица, па се не може причати о помирењу кроз такав филм са оним народом који је представљен јединим и апсолутним кривцем за рат. Да ово сочиненије сарајевске редитељке има у себи барем мало истине или мрву саосећања и према српским жртвама у околини Сребренице, а њих је било много, могли бисмо да причамо о помирењу. Али ако сарајевска редитељка Србе приказује као потпуно индиферентне према страдању сребреничких муслимана, као неке приказе које се смеју и пију пиво док се у њиховом граду убија, онда њена жеља за приказивањем филма на РТС-у није уметничке природе, нити просветитељске, већ искључиво пропагандистичке.

То је срамота с обзиром на то колики је број српских жртава у двадесетом веку, често и посредством босанских муслимана, што је историјска чињеница, а не моја измишљотина.

Ако је већ тај филм толико приказиван и награђиван у целом свету, као што каже сарајевска редитељка, зашто је толико важно да буде приказан у Србији, питао би се неко. Па баш зато што је тај филм, чини ми се, и направљен не како би се задовољила некаква правда, нити како би се ико утешио, па чак ни како би сарајевска редитељка задовољила своје потребе за уметничким изразом, већ само због тога што треба Србе представити као злочинце и навести да се међу собом окривљују и свађају.

Сарајевска редитељка је изјавила: „Мене као европску филмску ауторку ова телевизија (РТС) професионално ни мало не занима, али ме занима као грађанку БиХ. Симболички, рат ће бити готов када јавни сервис РТС престане да буде у служби ратно-хушкачке пропаганде.“

Госпођо Жбанић, ако вас као „европску филмску ауторку“ РТС „професионално“ не занима, чему онда још од премијере филма та стална тежња да се он прикаже на овој телевизији и зашто се, а то видимо из ваше изјаве, све време распитујете кроз „неформалне разговоре“ о опцији приказивања филма на месту које за вас симболизује све најгоре, а под претпоставком да бисте моје нагађање о пропаганди оценили као нетачно? А ако вас занима као „грађанку БиХ“, онда га прикажите у Сарајеву, а не на РТС-у. На крају, зар филмови огромне уметничке вредности, на шта се ви свакако позивате набрајајући награде, не нађу увек пут до публике? Постоји ли неки филм Емира Кустурице који Сарајлије нису гледале, па чак и оне филмове из постсарајевског дела каријере? Чисто сумњам. Ако толико верујете у свој филм, дајте шансу времену да уради посао за вас.

А вашу изјаву да би тек приказивањем филма на РТС-у „рат био готов“, па макар и симболички, не можемо сматрати ничим другим осим вашим признањем да рат траје и да је из тог убеђења филм и снимљен, дакле, као оружје, истина, рекли сте симболичко.

Међутим, знам ја шта вас боли. Боли вас то што изостанком приказивања на РТС-у нећете посвађати Србе. Као што Косово и Метохија неће бити несрпски док их се Срби сами не одрекну, тако ни тај филм и „геноцид“ о ком говорите неће бити, у очима света, релевантни док их Срби не признају. А глумци из Србије, ово међу нама, што би рекао Марадона Кастру, вам повлађују и говоре како сте у праву из само једног разлога, а то није овај ваш, већ да би добили неку улогу, јер тржиште региона је ипак веће од српског.

Ви нисте неталентована редитељка, али како би ваш таленат био у потпуности искоришћен, пребаците се на пропагандистичке спотове и рекламе. Тамо леже новац и утицај, а посла ће, с обзиром на то како се развија ревизија историје, увек бити. Како би пропагандна нота у следећем филму који будете правили о Србима као убицама, мучитељима и силоватељима била мање приметна, немојте га најављивати скоро као документарац.

Није велики филм ако имате сцене са огромним бројем статиста, јер статисти нису нешто што публика и историја филма памте. Знате и сами, јер већ годинама статирате као редитељ по Европи. И завршите тај рат у себи. За нас је тај рат готов, а кад се ви извучете из те самоопсаде себе, јавите се РТС-у са неким новим филмом.

Милан Ружић