Мирослав Перишић
ИСТОРИЈСКЕ КОНСТАНТЕ И АСОЦИЈАТИВНОСТ ИСТОРИЈЕ
У једном од бројних тада уобичајених разговора професора Бранка Петрановића са нама млађим историчарима, 1990. године, а на тему еруптивног отварања питања судбине Југославије и Источне Европе изазваних рушењем Берлинског зида, рекао је: ’’Свет нас неће оставити на миру док не раздвоји два ока у глави (Србију и Црну Гору), а позлатили би нам друмове ако бисмо пристали да будемо Луксембург’’. Био је велики зналац савремене историје и непогрешиво је разумевао светски поредак настао на резултатима Другог светског рата. Историјска формула на којој је тај поредак настао разграђена је 1989. године и знао је тачно какве последице то може има за свет и за Југославију, а посебно за судбину српског народа. Разумевању историје настанка и трајања светског поретка насталог на резултатима Другог светског рата претходили су вишедеценијско бављење том епохом и исто толико дуга архивска истраживања, а тиме и сазнајно овладавање свим апсектима једног времена. Синтетичког мишљења у историографији нема без претходног богатог истраживачког искуства, утемељености у историјским изворима и за историчара веома важног животног искуства. Савременик догађаја има право на лични доживљај историје, историчар може да га има у видном пољу али нема право само на то, мора да проучава и да размишља у ширим контекстима.
Данас у јавном говору често може да се чује мишљење да се историја понавља, а покаткад, у недостатку разумевања историјских процеса и динамике историје, посеже се и за аналогијама. Нити се историја понавља нити је аналогија начин мишљења историчара. А научни начин мишљења историчара формира се дуго и постепено, у процесу систематичног образовања, у неуморном и готово свакодневном раду на архивским документима, у креативном коришћењу историјских извора, током научних расправа и кроз научне дијалоге. Образовање јуче и данас није ни приближно систематично у поређењу са некадашњим, научно звање није ни у то, по образовање, боље време била никаква гаранција формираног научног мишљења, а још мање у доба општег пада критеријума, озбиљан историчар без темељних архивских истраживања не постоји у свету науке. Тенденција која управо негде од лома епохе с краја осамдесетих година 20. века долази однекуд из света и све је снажнија у виду становишта да историчару нису потребни документи, да су архивска истраживања непотребна, да је све већ познато, да се све зна и да је историчар поседник истине који само треба да је саопшти, у суштини води затирању основних постулата историјске науке. Погрешан пут! Обично је реч или о идеолошком становишту или о такође ненаучном приступу да се на основу унапред постављених теза селективно из прошлости извлаче историографске чињенице које се уклапају у ту унапред постављену тезу. И једно и друго је опасно по историјску свест колико и политичка злоупотреба историје.
Оно што у сазнању историчара постоји су историјске константе и као једна од њих – однос великих сила и малих народа. Кроз историју се смењују велике силе и осавремењују њихове методе деловања, али се односи не мењају. Методе су некада дипломатске, некада економске, па и ултимативне, а некада комбиноване све три. Историјско искуство нас учи да нису ретке ни војне претње. Зато историчари инсистирају на појму историјска константа и појму асоцијативност. Једно време може да асоцира на некадашње, један догађај на други такође, а међународни односи су питање равнотеже и нарушавања равнотеже великих сила.
У домаћим изворима најчешће примере историјских константи и асоцијативности можемо да нађемо у извештајима српских дипломатских представника у 19. веку. Коста Цукић, посланик Кнежевине Србије у Бечу у свом извештају 1875. године писао је: ’’Европа има своје обште интересе и свака велика сила има своје посебне, који се обште поштују, јер непотиру у свом садашњем облику и изразу оне првопоменуте, и сва је Европа заузета, да се у постојећем стању ништа не мења, јер свака промена може сагласност сила порушити. Одржање мира један им је од главних фактора оне сагласности; сваки покушај да се мир наруши садржи опасност у себи, да се она сагласност поруши, да се оштете интереси европски и појединих сила. Когод против мира иде, тога несматрају силе друкчије но као непријатеља свог и обштег. О овој теми неприма Европа дискусију, она је поставља као аксиом. Ко усхте и узможе своје интересе и своје држање да удеси према назорима и интересима Европе, тај се прима у друштво, које је на сваки начин јаче и претежније од појединога; ко тако неће или неможе, томе само зло од Европе предстоји’’. Наравно, наведени извештај треба сместити у тадашњи међунарадни контекст, у време док још није изразитије почела да се нарушава равнотежа великих сила која је, испоставило се, после Берлинског конгреса 1878. године почела да се одржава разним видовима војних јачања а свој исход имала у 1914. години. Бројни историјски извори, највише стране провенијенције, уверавају да Први светски рат није дошао изненада, нити у сну, како то сугерише Кристофер Кларк у својој књизи Месечари а што управо српски историчар Предраг Марковић неутемељено истиче као вредност поменуте књиге.
Спољне политике Немачке, Русије и Аустроугарске биле су у рукама династија Хоенцолерна, Романова и Хабзбурга. Демократије европских земаља су крајем 19. и почетком 20. века биле развијеније него до тада, парламенти су били живљи него икада, али су спољна политика и војно планирање били креирани на другом месту. Добра припрема јавног мнења била је највећа савезница за велике одлуке. Логика велике силе ишла је за остваривањем тежњи за већом моћи, стратешким предностима и доминацијом. Нове територије значиле су више сировина за привреду и јачање економије, а јачање економије и увек нове и нове територије захтевале су модернизацију наоружања и већа издвајања за војску, што је опет изискивало нове изворе финансирања који су проналажени у економском или војном освајању нових простора и тако се затварао круг. Немачка привреда која је крајем 19. века снажно расла преображавала је ту централноевропску силу у светску државу. Бернхард фон Билов је изјављивао да проблем није у томе жели ли она да колонизује територије или не жели, већ у томе што мора да их колонизује желела то или не. Модел друштва све више је постајао милитаризам. Руски историчар Олег Ајрапетов пише да је мир у Европи уочи Првог светског рата био само привид, јер се трка у наоружавању убрзала гигантским сучељавањем армија и флота, одбрамбених оружја и оруђа. Још крајем 19. века војни арсенали су попуњавани митраљезима, модернизација индустрије оружја довела је до значајног повећања брзине испаљене муниције стрељачког наоружања које је чинило разарајућу моћ артиљерије, почели су да се користе бездимни барут и мобилна тешка артиљерија, топови су пуцали даље и прецизније, ратни пароброди су опремани телескопским нишанима и брзометним топовима. Захваљујући бездимном баруту пешадија је могла да пуца и рукује не одајући свој положај. Пољски топ опремљен хидрауличним клипом који је смањивао трзај цеви испаљивао је до двадесет граната у минуту без потребе да се враћа у почетни положај. Производња тако модерног наоружања била је сувише скупа за употребу у малим сукобима. Скупо наоружање прављено је за велике ратове. Трка у наоружању постала је императив одржавања равнотеже, као и склопљени савези, а у суштини је све више нарушавала равнотежу коју је свака сила доживљавала на свој начин. За Британију је то било задржавање статуса најјаче поморске силе. За Немачку је јачање поморске снаге било у складу са њеном нараслом економском моћи и предуслов реализације тежњи за продор на Исток, што је био главни правац остваривања њене Weltpolitik, а процес разградње равнотеже у Европи правдала је угроженошћу од Русије и Словена. За Русију је немачки продор на Исток био опасност не само због војностратешких позиција на Босфору, већ и по њен трговински, економски, а тиме и животни значај. Немачка је крајем 19. века имала највећи раст војно-поморског буџета у свету. За две године од 1896. до 1898. године он је удвостручен. После Немачке највеће увећање имала је САД, затим Француска и Велика Британија, па тек Русија. Између 1800. и 1914. године територије земљине површине коју су држали Европљани у старим и новим колонијама порасла је са 35% на више од 84%, а до 1913. године извоз је сачињавао између петине и четвртине националног производа Британије, Француске и Немачке, које су биле и средишта технолошког, индустријског и економског напретка и носиоци глобализације,
Једина европска сила која није имала колоније у свету била је Аустроугарска, али она је имала Босну. У још једном извештају Косте Цукића из Беча српској влади, пре анексије Босне и Херцеговине, а у току српско-турских ратова, јула 1876. године, наведено је да је аустријски барон Хифман рекао српском посланику: ’’Да су Срби постигли у овом рату каквих успеха, аустроугарски интереси не могу никад дозволити да Србија у Босни а Црна Гора у Херцеговини господаре; и када би српска војска у срцу Босне стајала, Аустроугарска би се морала латити крајњих мера да таквом развитку догађаја на пут стане’’.
Како су онда европске силе у рат кренуле као у сну?
