Зоран Шапоњић

„ИСКРА“ НА ДАЛЕКОМ СЕВЕРУ РУСИЈЕ (3): Прича о девојчици са виолином у маршрутки номер 104

Фото: З. Шапоњић

Кад се маршрутком номер 104 из центра Архангелска крене уз Северну Двину, десном обалом, дубље у копно, и почне удаљавати од Белог мора, отвори се дивље, сурово пространство руског далеког севера. Пут овде води уз саму обалу реке која је под ледом. Читав њен ток, докле год поглед кроз залеђене прозоре досеже, ледена је белина, а тек преко реке предео је суров, претећи… Тамо је опасна дивљина, и човек пред том сликом и нехотице задрхти, тамо је тешко, немогуће преживети и један једини дан.

Тек мало питомији је предео са леве стране пута где су насеља у којима живе становници града и околних села. Испрва, док се излази из Архангелска виде се сиви једнолични блокови стамбених зграда, грађени вероватно још за време Совјетског савеза, око њих аутомобили затрпани снегом и ледом, делимично прочишћени путеви. После десетак километара стамбених блокова нестане, а крај пута већ су обичне, дрвене куће руског севера, ретко простране и од новог тврдог материјала, чешће су то просте дрвене кућице, понекад шупе, нахерених оџака из којих се вије дим. Готово све су постављене на шипове јер би другачије, на лето, када се тло под њима отопи, највероватније потонуле.

И, у тим кућицама опстају Руси далеког севера. Проводе дуге и тешке зиме. На станицама на којима маршрутка стаје улазе у мали аутобус, уљудно се поздрављају са комшијама, са сваким отварањем врата у маршрутку уђе и талас леденог ваздуха, провозају се пар станица а онда нестану у облаку паре који се ствара око возила.

Наталију Григоријевну упознао сам данас у цркви Вазнесења Господњег у селу музеју Мали Корели, двадесетак километара од Архангелска. Госпођа Наталија читавог дана дочекивала је групе туриста стојећи углавном на дрвеном трему испред цркве, колико је било степени напољу није се баш могло разазнати, дах се ледио, тек, термометар у цркви показивао је да је унутра – минус 17.

-Кад је време топлије у цркви су редовна богослужења, литургије, зимус их, на жалост нема, јер је ово „хладна црква“, у њој нема грејања, а службе су само у „топлим црквама“ које се греју – испричала ми је госпођа Наталија, док сам после двадестоминутног обиласка села пред њом дрхтао од зиме.

-Како госпођа Наталија, у позним животним годинама, проведе читав дан на снегу и леду а не дрхти, а ја, после двадесетак минута  напољу, иако сам обукао два пара пантолона, две јакне, поткошуље, дуксерице, џемпер, ставио на главу две капе, дрхтим као прут – било је следеће што ме је заиста интересовало.

Госпођа Наталија онда је искусно проверила руком дебљину моје нове, зимске јакне купљене за ову прилику, препоручене за ледене зимске дане и проценила да та јакна за север Русије не вреди ни – пола рубље.

-Ово је јакна, и ово су чизме у којима се читав дан може стајати на снегу – рекла ми је госпођа Наталија а тек тада сам открио да је моја саговорница у дебелој бунди од јагњећег крзна и да на ногама има ваљенке, чизме од ручно ваљане вуне.

Фото: З. Шапоњић

Сусрет са поштованом Наталијом Григоријевном лекција је како опстати у суровим условима руског севера.

У кући Пухова, богатог поседника или трговца из околине Архангелска, која је такође пренета Мале Кореле, грађеној од дрвета пре 200 година такође се може научити много о томе како су Руси опстали у суровом пространству, и не само опстали, него су около изградили села и градове, отискали се на дивље Бело море у малим чамцима, развија трговину, путовали, живели, ратовали…

Кућа је изграђена од стабала бора дебелих и по 40 или 50 сантиметара, на саставу стабала као изолатор стављена је маховина, плафони су доста ниски, да топлота не иде увис, а централни део куће је велика, бела зидана пећ на којој се за зимских дана могло и спавати.

-Прозори на кући су мали, да се не губи топлота, врата такође, често су саставни део куће и простор за одлагање сена и простор у коме је боравила стока, да би домаћин могао да нахрани стоку, а да на мразевима не излази напоље. Дрво само по себи је добар изолатор, кревети за спавање често су постављани ближе плафону јер је тамо топлије, зидови пећи су дебели и кад се загреју дуго одају топлоту – просто је објашњење  које смо чули у овом музеју у коме је представљен живот руских села далеког севера из 17, 18, 19 века.

Ловци, риболовци из тог времена који су представљени на сликама, графикама, обучени су такође у крзно или капуте од ваљане вуне, на ногама су им обавезно ваљенке од вуне или од коже јелена, чамци у којима су пловили су од дрвета, неки прављени и из једног комада огромних сосни (борова).

Мали Корели  крију тајну руског опстанка тамо где и медведи и вукови тешко опстају. У село далазе турсти из целог света да чују причу о Русима пред којима није било тешкоће или невоље коју нису могли савладати.

Назад, у Архенгелску, градске власти су пред новим изазовом. Како град спремно да дочека отварање и оживљавање Северног морског пута о коме се све више говори и који је све извеснији. Оно што се већ зна јесте да ће Архангелск у склопу тог пројекта добити дубоку речну луку у коју ће моћи да улазе и огромни прекоокеански бродови са контејнерима, а цифра од 5.000.000 тона терета колико је кроз ову луку прошло једне од претходних година даје добру основу за ове намере. План је да се у Архангелску гради нова дубоководна лука капцитета 38 милиона тона годишње. Њихово Бело море и сам град су уз Мурманск, Нордвик, Амбарчик, Игарку, Дудинку, Диксон, Тикси, Певек Провиденије, једна од лука новог пута, којим је августа 2017. године, руски танкер са гасом „Кристоф де Мержери“ прешао пут од Норвешке до Јужне Кореје за шест и по дана, без помоћи ледоломаца, али, 30 посто брже него преко Суецког канала.

Фото: З. Шапоњић

Зна се и да Русија, која већ има флоту моћних нуклеарних ледоломаца, увелико ради на градњи нових. Ти ледоломци ће за зимских месеци држати отвореним Северни морски пут. Од Архангелска увелико се према Уралу, односно према граду Перму, далеким севером, гради пруга дуга 1.252 км која ће град на Северној Двини, уз пругу према југу, према Вологди и Москви, пречицом повезати и са тим делом земље и отворити простор за транспорт робе према Кини… Председник Путин је још 2015. године постигао са кинеским колегом договор о заједничком ичешћу у том пројекту. Тиме се повезују Северни морски пут, северо-запад Русије, Урал и средња и југоисточна Азија. Подсећају овде и на податак да је од Јокохаме до Хамбурга Северним морским путем 6.600 морских миља, да је преко Суецког канала 11.400.

-Ако су наши преци могли у овом суровом поднебљу да од ничега направе оволики град, луку, да направе пругу, путеве, фабрике, бродове, успећемо и ми у овом новом огромном пројекту, не сумњајте у то – кажу у Архангелску.

Истина, живе и овде, као и у другим градовима у Русији људи који у ову идеју, у ове пројекте у напредак Русије више не верују. Они су једноставно уморни, поглед на Русију, на нове морске путеве, луке, бродове, из њихових оронулих дрвених кућица је свакако другачији. Њихова прва брига је како да обезбеде новац да преживе зиму и како да прехране породицу. И оно што они мисле, њихови ставови су сасвим разумљиви.

Фото: З. Шапоњић

Пространи трг испред Арктичког државног универзитета у Архангелску који школује нове генерације стручња из разних области ујутру, препун је студената.

-Не заборавите да је овде рођен Михаил Ломоносов!  Не заборавите да се на 40-так километара од нашег града, у Северодвннску праве нуклеарне подморнице, не било какве, него – најбоље на свету… Овде се људи рађају, школују, раде, стварају. Овај град има будућност, ми у њега верујемо – рећи ће вам у Архангелску.

У маршрутку номер 104 која вози од Архангелска ка Малој Корели и која пролази испод огромног друмског моста преко Северне Двине, реке дуге 800 километара, око два поподне, на једној од станица уђе мала Рускиња, стара десетак или 11 година, са виолином у руци. Седне на топло седиште, загрли своју виолину, почне да певуши неку песмицу, вози се неколико станица и онда нестане у уличици поред, весело отрчи, одскакуће  ка својој кући… У то време у граду је минус 25, спрема се невреме, улица око ње пуна је снега и леда, а ноћ само што није пала…

И изван сваке је обичности и сасвим је несвакидашња та слика живота, радости, будућности, у граду тако сурове климе и тако невероватних људи.

Ова слика даје нову наду, она се никако не уклапа у пројекције, у оно како на Русију гледају на Западу.

 

Зоран Шапоњић

2 коментара

  1. Svetislav Tijanic каже:

    Bravo Zorane, hvala ti na ovim neverovatnim, predivnim reportazama sa dalekog ruskog severa. Osetio sam pre ravno 50 godina rusku zimu kada je, u Kijevu, bilo minus 36 stepeni a ja se zatekao tamo, a mogu da zamislim kako je u Arhangelsku i njegovoj okolini, gde je neuporedivo hladnije. Uzivaj u toj carobnoj prirodi.

  2. AnelG каже:

    Daj još, molim te. Neverovatno, čarobno!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.