Желидраг Никчевић
ИМАЈУ ЛИ БАЈКЕ АЛТЕРНАТИВУ?
Европска солидарност је бајка – саопштено нам је јуче са највишег и вероватно најинформисанијег политичког нивоа, уз напомену да ће се даље бирати пристојне речи. Добро јутро, председниче! Не бих да жанровски ситничарим, нарочито не данас, али морам да кажем: поред бајки постоје још и басне, па се и њих понекад треба присетити. Пре него што поверујете бајкама. Ево једне.
Прилично давно, без драгоцених искустава Србима утувљеним захваљујући преговарачком ентузијазму властодржаца, Лафонтен је написао басну о вуку и јагњету – резиме комплетне западњачке дипломатије коју француски гениј сажима у прва два стиха:
„Разлог најјачег је увијек најбољи:
одмах ћемо то показати.“
Једног дана јагње је гасило жеђ на потоку бистрих вала.
Изненада се појави вук, празног желуца и жељан пустоловине, кога је глад на таква места мамила.
„Ко ти дозвољава да будеш толико дрзак да ми мутиш пиће?“ – рече ова животиња пуна беса. „Бићеш кажњен за своју дрскост.“
„Кнеже“, одговори јагње, „нека се Ваша Светлост не љути, него нека узме у обзир да сам ја жеђ гасио на потоку више од двадесет корака испод Ње, и да према томе никако нисам могао да замутим Њено пиће.“
„Ти га мутиш“, поново ће крволочна звер. „А познато ми је и да си ме клеветао прошле године.“
„Како бих то могао чинити кад прошле године нисам био ни рођен“, одговори јагње. „Ја још увек сисам своју мајку.“
„Ако ниси ти, онда је твој брат.“
„Али ја уопште немам брата.“
„Онда је неко од твојих, јер ви ме мало штедите. Ви, ваши пастири и ваши пси. Морам се осветити.“
Тада, дубоко у шуму вук га однесе и потом га поједе, без икаквог облика процеса.
Ето, тако се идила завршава. Без икаквог облика процеса! Мора се признати да оба учесника драме „на потоку бистрих вала“ демонстрирају завидан ниво аргументативне вештине. Међутим, коришћење ограничених релација „узводно-низводно“ и „узрок-последица“ неће се показати нарочито ефикасним. Свака реченица угроженог јагњета сама по себи представља необорив аргумент, али вук увек проналази маневар који га поставља „још узводније“, ширећи оптужницу све док не преовлада злокобно „морам се осветити“.
Па добро, шта да ради јагње? Нисам паметан. Знам само чему не треба да се нада. Ни у баснама ни у бајкама њему никад неће припасти она крајње узводна позиција – тачка на којој је још могуће истовремено гасити жеђ и водити занимљиве преговоре.
