Мирослав Лазански

Голман

Ватерполиста Александро Краљ није се показао у Сплиту ни као прави члан ватерполо клуба Црвена звезда, а богами ни као мушкарац. Скинути дрес клуба за који играш, онако понизно бацити тај дрес, јесте не само спортска, већ и мушка предаја. Што би обичан народ рекао, дотични Александро из Котора испао је обична пи….. А рећи оно што је он рекао, јесте индиректно прозивање Србије и Срба за све недаће на овим просторима у последњих 30 година. Јер, шта значи завапити, додуше, из хладног мора у фебруару: „Ја сам Црногорац”? Да ли то значи да Србе треба бацити у море јер су криви за све, а да су Црногорци из тога изузети? Или, браћо Хрвати, ви и ми Црногорци смо сада у НАТО-у савезници, није ред да мене тучете, ја сам ваш савезник, удрите по Србима, они нису у НАТО-у.

Или је ово, заправо, само освета Сплита Црној Гори зато што Подгорица неће да врати Сплиту бивши школски брод југословенске ратне морнарице „Јадран”, који сада плови под црногорском заставом. За куповину тог брода давних година, као појединац, највише пара дао је покојни краљ ујединитељ Александар. Па је морем у Сплиту, уместо „Јадрана”, запловио сироти Црногорац Александро Краљ. Ипак, поступак Сплићана није фер, јер ако су већ опростили Црној Гори пљачке и паљевине црногорских резервиста у униформама ЈНА на подручју Дубровника 1991. године, отимачину јахти и чамаца, штампарије у Конавлима и опреме са дубровачког аеродрома, могли су и да не нападну Црногорца у дресу Црвене звезде. Истина, нису млади Сплићани знали чије срце куца испод Звездиног грба на мајици. И за кога куца. Јер, у професионализму смо, зар не? Нема емоција, само лова…

Сплит је необично место, њега су годинама уназад настањивали тзв. ролингстонси, односно људи из Далматинске загоре, за које стари Сплићани кажу да су се с камењем са брда скотрљали у град. И питомци Војнопоморске академије у време СФРЈ својевремено су у Сплиту доживљавали бацање у море, јер се ролингстонси морају доказати и у мржњи и у дивљини. Само се о томе није много писало.

Једном сам, почетком осамдесетих година, за телевизију Загреб направио репортажу о ракетној фрегати Ф-31 „Сплит”, као најбоље наоружаном ратном броду у тој категорији и тонажи на Медитерану по оцени италијанског војног магазина „Ривиста маритима”. Ту оцену сам изнео у репортажи, дакле то није била моја оцена, већ оцена италијанског војног листа, што сам и нагласио. Када сам 15 дана после приказивања те репортаже на телевизији пио капучино у кафићу „Семафор” у Сплиту, у друштву команданта фрегате „Сплит” Иве Милишића, двојица младића која су седела за оближњим столом непрекидно су ме мрско гледала.

– Шта је овима, барба Иве?

– А ништа, не воле војску.

– Чекај, па фрегата носи име града Сплита, зар нису поносни на то?

– Не разумијеш ти ролингстонсе, па сви ми официри и подофицири на посао у Сплиту долазимо у цивилној одјећи, пресвлачимо се на броду, или у касарни. Нема нас у униформама у граду и тако је то већ годинама.

Што би рекли војници, сироти Александро је био у униформи Црвене звезде, тај је клуб синоним Срба, Србије и српства и Александро је одлетео у море. Могао је из мора да виче и „враћамо Јадран” – не би помогло, јер грб Црвене звезде је велики изазов. Не може свако да га носи.

Плакао је Сплит на Риви кад је разарач „Дубровник” 1934. довезао из Марсеља убијеног краља Александра. Фудбалски Пољуд плакао је у мају 1980. године када је умро Маршал. Играо је Хајдук против Црвене звезде. И када је спикер објавио да је Тито умро, на стадиону је завладала гробна тишина. А затим песма целог стадиона: „Друже Тито, ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо!” Цео стадион пева, а играчи Црвене звезде и Хајдука стоје помешани на терену и плачу. Постоји о томе ТВ снимак. После смо сви скренули. Можда нисмо ни заслужили оно што смо имали.

– Ти си плака тада на Пољуду, оптужио је Антун Врдољак много година касније у једној телевизијској емисији Хајдуковог бека Мужинића.

– И ти си плака, видија сан те! – није се дао Мужинић.

– А не, ја сан отворија виски! – на то ће Врдољак. У Титовој Југославији снимио је своје најбоље филмове, а све је финансирала држава.

Постоји у архивама један неми филм. Краљ Александар и краљица Марија долазе у Загреб 1930. године, народ на Јелачић плацу одушевљено кличе краљу и баца цвеће, 1934. убијеног краља возе кроз Хрватску за Београд, поред пруге народ клечи, моли се и плаче, 1937. кнез Павле и кнегиња Олга на Јелачић плацу у Загребу, народ одушевљено кличе, година 1941. Немци на тенковима улазе у Загреб, народ одушевљено кличе и баца цвеће, неколико дана касније Павелић држи говор на Марковом тргу, народ одушевљено кличе, 1945. године партизани улазе у Загреб, народ стоји са стране и знатижељно посматра, али без клицања и цвећа. Неколико дана касније Тито држи говор на Марковом тргу са истог прозора где и Павелић 1941, народ слуша и повремено пљеска, Тито умире 1980, народ на Главном колодвору испраћа Плави воз и плаче. Туђман побеђује на изборима 1990, народ одушевљено кличе, Туђман умире крајем 1999, народ плаче на улицама Загреба…

И сада се чудимо што је сироти Александро скочио у море.

Мирослав Лазански

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.