Ф. Родић: Прогон без права на одбрану

фото: Lucas Jackson/Reuters

Да ли је данас уопште дозвољено изнети мишљење о хомосексуалности које није потпуно у складу с агендом хомосексуализма као политичког подухвата? Да ли нас ЛГБТитд. активисти под плаштом борбе за слободу заправо воде у тоталитаризам политичке коректности?

У јуну и јулу ове године у Холандији су одржани драматични протести пољопривредника због одлуке власти да им, под изговором борбе против климатских промена, наметне обавезу да униште 30 посто свог сточног фонда. Гневни због тог суманутог (то је вероватно први случај у историји света да једна власт одлучује да систематски уништи сопствени ресурс) потеза власти, пољопривредници су извезли своје тракторе и блокирали бројне саобраћајнице, на шта је полиција реаговала крајње насилно, отворивши чак и ватру на демонстранте, укључујући и једног шеснаестогодишњака, 5. јула.

Ово је само један од примера да се демонстрације у високоразвијеним демократским државама Запада забрањују и сузбијају насиљем. И ми смо, у овој својој „затуцаној диктатури”, у више наврата у само ових последњих годину дана били сведоци бројних демонстрација и „еколога”, и пољопривредника и многих других када су блокирани путеви и предузимане сличне акције, али никада нисмо видели ништа слично овоме у Холандији. Једини флагрантни случај употребе полицијског насиља спрам демонстраната виђен је 7. јула 2020, али је и тада полиција деловала поприлично уздржано, јер би приликом покушаја упада у парламент било које западне земље било мртвих.

Сада исти они који се финансирају, између осталог, новцем Краљевине Холандије која се тако односи према својим пољопривредницима, а истовремено су подржавали поменуте протесте у Србији, буне јер држава из својих разлога жели да забрани такозвани Европрајд. Позивају се на Европску конвенцију о људским правима, иако се у њеној Тачки 2 Члана 11 јасно и недвосмислено наводи да држава има права да под одређеним условима ускрати слободу окупљања, а полиција и оружане снаге да „законито ограниче вршење тих права”.

Иако лицемерно, то је у реду. Имају и они права да се боре за своје циљеве. Проблем је, међутим, што истовремено својим противницима желе да ускрате право на слободно изражавање мишљења. И не само то. Поред забране слободе мишљења, људима „погрешног става” желе да одузму и право на рад, а танка је линија, сложићете се, од тога до затварања у кампове за преваспитавање, па и ликвидације.

Најновија жртва овог лова на вештице је доктор Борислав Антонијевић, специјалиста гинекологије и акушерства у ГАК „Народни фронт” у Београду. Његов грех је што је у једном телевизијском дуелу изрекао бласфемични став да је хомосексуалност „болест”. Уопште не желим да улазим у дискусију о томе је ли, или није у праву. То није важно у овом случају, јер је то његово мишљење на које, ваљда, има право. Уосталом, и Америчко удружење психијатара је све до 1973. хомосексуалност сматрало менталном болешћу, а одлуку о склањању хомосексуалности из свог „Приручника за дијагностику и статистику менталних поремећаја”, донело гласањем, које није научни, него пре политички метод одлучивања. Притом око 40 посто чланова удружења било је против такве одлуке. Светска здравствена организација (СЗО) је то учинила 1990.

Да поновим: није овде важно да ли је Антонијевићев став исправан или није. Битно је да је то његово мишљење на које би требало да има право, као и слободу да га изражава без страха од било каквих последица. То се, међутим, најгласнијим борцима за слободу мишљења и изражавања никако не свиђа, па траже да буде кажњен на начин који не предвиђа ни један једини закон. Организација „Да се зна”, која предњачи у прогону неистомишљеника, на пример, захтева да Антонијевић због свог става добије отказ у породилишту у којем ради.

Чак и „Да се зна” у свом нападу на Антонијевића помиње појмове „став” и „одлука”: „Да се хомосексуалност не може лечити је, такође, став и Светске психијатријске организације”; „Доктор се овиме оглушио о одлуке СЗО”. Дакле, имамо супротстављене ставове и непоштовање одлуке. Став и одлука нису аксиоми, нити су научне категорије и могу се оспоравати, исправно, или не. Одузимање некоме да има свој лични став према неком питању је флагрантно ограничавање елементарне слободе, а одузимање права на рад је већ ствар најгорег тоталитаризма. А „Да се зна” у свом саопштењу „тражи отказ” за доктора Антонијевића и проглашава га за „крајње неподобног“ за рад у државној болници.

Поред тога, они желе да Антонијевић због свог јавно изреченог става буде искључен и из Лекарске коморе Србије, што би му онемогућило да се уопште бави својим послом, јер сумњају у то да је „властан да третира и прегледа пацијенте”. А како то став (исправан, или не) према хомосексуалности може да угрози његов рад у гинеколошко-акушерској болници? Његову наводну нестручност покушавају да докажу и тиме што је тврдио да „вакцинисани вакцином против ковида 19 могу умрети од ње”. Не знају, притом, да је та могућност општепризната и да је, на пример, Велика Британија већ исплатила бројне компензације због смрти изазваних вакцином, прву 20. јуна ове године Вики Спит, чији је партнер умро од последица вакцинације.

Наводно професионални и објективни медиј, „Нова.рс”, прикључио се хајки, захтевајући да „Лекарска комора хитно искључи шарлатана за којег је хомосексуалност болест”. Неки тврде да се ту ради и о „говору мржње”. Антонијевићев став то никако не може представљати, јер сматрати нешто за болест никако не подразумева мржњу, нити дискриминацију. Ко дискриминише и мрзи болесне људе? Пре ово што они раде представља мржњу и дискриминацију. Према њима, због својих ставова о хомосексуализму ни Владимир Димитријевић не би смео да предаје српски језик и књижевност, а ни Бранислав Ристивојевић не би смео да буде декан Правног факултета у Новом Саду (одакле је у међувремену смењен, јер је студенте водио у руску амбасаду).

 

Аутор Филип Родић

standard.rs, Вечерње новости