Дубина диктатуре

Одлука РЕМ-а показује дубину диктатуре у Србији – саопштила је „Јунајтед медија”, група у оквиру које послују медији који то нису. Шта то, према њима, показује ту „дубину диктатуре” и „стисак медијске цензуре”?

„Јунајтед медија” и агенти интереса те корпорације вриснули су због одлуке Регулаторног тела за електронске медије да националне фреквенције остави на коришћење досадашњим „власницима”, износећи већ излизане оптужбе за „диктатуру, цензуру, корупцију”.

Одлука РЕМ-а показује дубину диктатуре у Србији – саопштила је „Јунајтед медија”, група у оквиру које послују медији који то нису (о чему сам детаљније писао раније, између осталих, у тексту „Пружаоци медијских услуга” од 17. јула 2022). Шта то, према њима, показује ту „дубину диктатуре” и „стисак медијске цензуре”? Проста чињеница да држава овога пута није попустила под снажним притисцима агената корпорације „Јунајтед медија”, за разлику од 2014. када су закони мењани како би се прилагодили интересима и потребама те компаније (о чему сам детаљније писао у тексту „Телеком против Шесте флоте” за Печат од 12. фебруара 2021), и њеним телевизијама Н1 и Нова С дали националну фреквенцију.

Обратимо, међутим, пажњу на то како је ова компанија имуна на „диктатуру” и „цензуру” када је ширење њиховим интересима блиске пропаганде и информација у питању. За почетак, на кабловској мрежи СББ, која је у власништву „Јунајтед медије” већ годинама нема ниједног канала из Републике Српске. Сви они су елиминисани и корисници овог кабловског оператера о дешавањима у српском ентитету БиХ могу се информисати само преко њихових канала Н1 БХ и Нова БХ. Блокаду на српске изворе из Републике Српске није избегла чак ни БН телевизија, иначе опозиционо оријентисана спрам власти у Бањалуци.

Руски канали РТ и Први канал Русије цензурисани су на самом почетку руске специјалне операције у Украјини (не кажем рата у Украјини, јер је тај рат почео још 2014).

Колико је тежња ка наметању једноумља дубока и укорењена у „пословној филозофији” ове компаније боље од свега показује чињеница да се на кабловској мрежи СББ не могу гледати ни амерички канали другачије уређивачке политике од оне коју следи „ексклузивни партнер” неолибералног Си-Ен-Ена, па је проскрибован чак и амерички конзервативни канал Фокс њуз. Толико о истинској жељи да се успостави некакав плурализам мишљења и слободно информисање, па ако желите да сазнате било шта о америчкој политици, можете чути само изванредно пристрасно извештавање Си-Ен-Ена у корист америчке Демократске странке. Слична је ствар и са Н1 и Новом С на којим се по правилу (уз пар изузетака) појављују само истомишљеници и према чијем извештавању би се могло закључити да Вучића не воле ни рођени отац и мајка, а да је Србија највеће ругло планете.

Своје незадовољство одлуком РЕМ-а (у чијем је и сама савету) показала је и Јудита Поповић, дугогодишња висока функционерка Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића. Као папагај понављајући мантру Н1, она каже да „остаје нада да ће пету фреквенцију добити неки медиј који се залаже за истинито, правовремено и објективно информисање”. Значи да ови медији који су сад добили фреквенцију не потпадају под ту категорију, него само знате ко – они медији што заправо медији нису, него само „пружаоци медијских услуга”.

Интересантан је и приступ Бироа за друштвена истраживања (Бироди) из чијег би се назива могло закључити да се ради о агенцији за истраживања јавности и објективну анализу. Али како и на тараби може свашта да пише, тако и Бироди није оно што би желео да се о њему мисли. Да се заправо не ради о „сувом” аналитичком и научном приступу сведочи чињеница да су у свом статуту као циљ свог деловања навели „предлагања и спровођења промена које треба да доведу до одрживог развоја Србије и приближавања Србије вредностима ЕУ, односно друштвеног развоја уопште”. ‘Ајд то „предлагање”, али како они мисле да било шта спроводе с обзиром на то да нису никакав фактор за било какво спровођење.

Чак се и иза имена „Биро”, што би требало да остави утисак некаквог институционалног тела, крије чињеница да се ради о пуком удружењу грађана и ничему више. Свака идеја о објективности руши се чињеницом да су за „приближавање Србије вредностима ЕУ”. То је чисто политички рад и ништа више од тога, јер су и саме „европске вредности” ствар политике. Колико је ту у питању једностран приступ животу и друштву указује чињеница да су „европске вредности” исто што и „друштвени развој уопште”. Дакле, друштва која не следе „европске вредности” не могу да се развијају. Ено, Кина одмах пропала кад је то сазнала, а Катар моментално дозволио хомосексуализам и поставио лезбијку на чело државе.

Тај Бироди је с ужасом констатовао да је „РЕМ наградио телевизије које су део индустрије популизма”. Ух, тај грозни „популизам”! Већ више од деценије на свим „професионалним и објективним” медијима слушамо о том страшном феномену који прети Европи и Америци и њиховим „вредностима”. Али шта је заправо популизам? У Римској Републици тај израз се користио за политичке покрете који заступају интересе „обичних” грађана. У новијој историји, термин се појављује на крају 19. века у САД да би се описала начела и деловање Народне партије (People’s Party) која се залагала за већа права сељака и радника и критиковала политички систем који погодује интересима политичких и пословних елита. То је био покушај да се у амерички политички систем убаци и трећа странка насупрот двема етаблираним и од народа одрођеним Републиканској и Демократској партији.

Најприхваћенију савремену дефиницију популизма дао је холандски политиколог Кас Мад, који тврди да се ради о „идеологији која дели друштво на две антагонистичке групе – обичан народ и корумпирану елиту – према којој би политика требало да буде израз воље народа”. Дакле, упрошћено, популизам супротставља већину народа и њихове интересе богатој мањини и њиховим интересима. Онда је заиста тачно – елитистички Н1 и слични јесу супротстављени народним Пинку, Хепију и осталима из тог „медијског популизма”. За Н1 је јасно да заступа интересе својих пребогатих власника, припадника оних један посто најбогатијих на свету и пропагира некакав квазиелитизам. Ови „популисти” су нека друга прича.

 

Аутор Филип Родић

 

Извор Вечерње новости, 31. јул 2022.

 

Насловна фотографија: Снимак екрана/Нови Стандард

Филип Родић