Милан Ружић

Да бранимо породицу, одбрана било чега другог изгубила је смисао

Милан Ружић

Немам ја ништа против људских права, али имам против пропаганде. Исто тако, немам ништа против књижевности, али имам против њене злоупотребе.

Наиме, издавач „Спектар књига“ успео је да на полице Вулкан књижара прогура роман „Лептирићи“ британске књижевнице Алис Оузман. „Спектар књига“ објавила је прошле године, а тако је писало и на сајту, да је фокусирана на објављивање и презентацију „kvalitetnog LGBTQIA+ sadržaja na srpskom jeziku, obogaćivanje biblioteka i normalizaciju LGBT+ sadržaja i tema u društvu i književnosti“. Као што ово није презентација квалитетног геј садржаја, тако ни наведена књига није роман, већ стрип, а у књижевност је ушла директно са Тик Ток друштвене мреже. Дакле, за све постоји некаква маска формалности, или, све се мора спаковати тако да личи на нормално.

Елем, свако ко дигне глас против хомосексуализма одмах је проглашен неком врстом претње. Стога, права геј популације су увек заснована на кршењу права неких других. Дакле, ми морамо гејеве да прихватимо, а они нас остале не морају, чак на нас гледају са гнушањем.

Припадници ЛГБТ+-/ популације сматрају да имају право на ексклузивитет и кад им неко предочи да то право није ни у чему утемељено, онда крећу тужбе. Мени као човеку који цени породичне вредности и брани их, циљ мора бити заштита моје породице, а када је штитим, бивам тужен. Сад би се многи питали од чега то штитим породицу, а да је везано за гејеве. Свакако је не штитим од некога ко се декларише као геј, али је штитим од оних који нас терају да прихватимо да је хомосексуализам сасвим нормална појава и да му припада толика пажња. Као што гејеви сматрају да није нормално бити против хомосексуализма, тако и ја ваљда имам право да сматрам да није нормално бити за хомосексуализам.

Ако се нешто што раније није сматрано нормалним данас сматра нормалним и пожељним, не значи да је то нешто добило позицију коју заслужује и да је природно, нарочито не у данашњем времену кад су многе неприродне ствари преобликоване у природне, чак пожељне.

Тако и сад имамо „роман“ о два дечака која се заљубљују један у другог, а намењен тинејџерима. Дакле, у питању је сексуализација малолетника – управо оно за шта геј и родно осетљиви лобији оптужују нас остале када сина назовемо сином и ћерку ћерком, јер им нисмо дали „право на самоопредељење“.

Немам ништа против тога да неко буде геј, али да тај геј себе истиче као неку врсту узора у било ком смислу, против тих ствари свакако имам много тога, јер његово опредељење, а не компетенција, игра главну улогу. Гејеви себе бране од „задртости оних који их не прихватају“, а када ја своју породицу браним од геј пропаганде у земљи која је шампион по питању беле куге, онда се ту обавезно нађе повод за тужбу или се, у случају имена далеко важнијих од мог, прибегава култури отказа. Праведно и правно, нема шта.

Волео бих да ми неко, на пољу јавног дискурса, објасни разлику између активизма по питању права хомосексуалаца и репресивне идеологије било које врсте у историји човечанства. Једноставно, не може се борити за своја права ако та права угрожавају туђа. То онда није борба за права, него за наметање мишљења – стицање основа за правно гоњење неистомишљеника.

А када хомосексуализам продре у школе и у дечју књижевност, тад је већ касно, јер свака реч против са собом носи опасност од прогона и јавног жигосања, а под изговором да не допуштамо да деца постану свесна „различитости“. Толико се инсистира на различитости, а кад кажеш да су гејеви различити, онда си себи направио проблем.

Занимљиво је како су сви „борци“ за различитост и толеранцију у ствари исти – нетолерантни.

И остајемо тако да ћутимо на овакве „романе“, на „Еуропрајд“, на све оно што нас, кажу, чини „освешћеним демократама“ и „првацима толеранције“.

Уморан сам од глобализацијских бајки о правима, нарочито у овом времену када се она свима одузимају. Дајте да мало причамо о томе колико нас има, али и о ономе колико нас неће бити ако свако ко себе прогласи некаквом угроженом групом добије своја права на рачун осталих. Или једноставније речено – хајде да бранимо породицу, јер одбрана било чега другог је изгубила сваки смисао.

Милан Ружић