Милан Ружић

Ћути и склањај се!

Колико се само шљама, муља и шута слегло иза чувених изговора: „Народ воли“, „Такво је време“, „Свуда се то ради“, „Сналазе се људи“ или „Ћутиш и склониш се“. У ери слободе говора почели слободно да говоримо једино лажи, а свака истина је „позив на мржњу“. Како смо само толико одлутали од оног пута који су за нас пропутили и пропртили наши претходници које данас многи називају „тупавим сељачинама које су се ложиле на Библију“. Те „тупаве сељачине“ су нас одржале и тешко нама, јер је дошло наше време.

„Народ воли“ – кованица нашег полома. Она је дозволила да се они за које су нам родитељи говорили „Немој се дружити с њим“ или „Он је најгори у школи“, постану узори оној деци чији родитељи због ноћних излазака и узалудног призивања младости нису имали времена за њих. Најгори ђаци постали су изложени као нешто најбоље што ово друштво има. Полуписмени идиоти са неколико разреда основне школе, филовани силиконом, напуњених носева и вена, обучени у најскупља одела у земљи у којој на десетине хиљада деце гладује или је у болници, урличу на телевизијама, показују задњице и средњи прст, оргијају, слинаве, повраћају, туку се, а све иза провидног паравана на коме пише: „Народ воли.“

„Такво је време“ – кажу за ово где се живи онако како су некада људи умирали. Ово није време него невреме. Ово је недоба у ком свака залудна глава има право да каже нешто о теми о којој ништа не зна или да нападне некога ко иза себе има дело. Невреме у ком главну реч не води логика или опште добро, већ политика која је упрегла кочије историјске ревизије и новцем запушила рупе кроз које цури људскост. Није такво време, него такви људи – занесени славом коју никада неће стићи, опијени новцем који никада неће зарадити, задојени политиком која их одваја од деце, уједињени у поделама.

„Свуда се то ради“ – рекли су. Неће бити баш да су свуда глупи узели да паметују, аморални да моралишу, затвореници да затварају, безвредни да вреднују, злонамерни да саветују, луди да опамећују, немушти да говоре, неспособни да оспособљавају.

„Сналазе се људи“, често чујемо за оне чије се „сналажење“ некада називало злочином и за које се лежало у затвору 20 година. Сналажење на штету других није сналажење, него отимање, криминал. Како другачије објаснити да се „сналазе“ само они који се нису сналазили са словима и бројевима у школи, док се толики паметни људи који живе на рубу егзистенције нису снашли?

„Ћутиш и склониш се“, уче децу данас. Кажу и да је у ћутању сигурност, или да је ћутање благо. Ово може бити тачно само за оне који немају шта да кажу. Нема ћутања и склањања од некултуре, бахатости и понижења. Ако те неко туче по глави, не можеш ћутати. Мораш бар вриснути да неко зна да те боли и да си човек. Склањање? Ћутање можда некад може да прође, али склањање не сме. Ево решења – ћути и не склањај се. Коме више да се склањамо? Склањали смо се лошијима, луђима, бескупулознијима. Склањали смо се онима којима се нико није склањао са пута. Склањамо се оним који не умеју честито ни да ходају, јер не знају да вежу пертле. Склањали смо се са пута онима који су нас водили у кланице, појили крвљу својих рођака, онима који су одувек хтели да нас униште. Сад се склањамо свима, јер смо навикли, а када, у времену где се сви позивају на право, неко устане за своја права, ми га проглашавамо будалом.

Не, ја нећу да било чија деца трпе најлошије ђаке чији се безобразлук третира као храброст или оригиналност, нећу да ми у кућу кроз телевизор улазе проститутке, криминалци и разни егзибиционисти, свакојаки талог мрачних времена који данас називају „јавним личностима“, а место им је у јавној кући. Нећу, јер ја не волим оно што „народ воли“. Никоме кога познајем нећу прећутати ако видим да себе уништава, јер га мрзи да истрпи два-три искушења или ударца како би био слободан или срећан. Немојте простаклуком одговарати на простаклук, јер то није одлика ни овог, ни било ког времена, већ жеља за спуштањем на ниво оних који су у муљу, а који једва чекају преко ваших речи или дела да се попну више на лествици која није њихова.

Не желим да се у мојој земљи ради оно што се ради свуда и нећу да сваки безобразлук или превару називам сналажењем. И не желим да ћутим и склањам се од осуде онога што мислим, јер као слободан човек, и ја ваљда имам право на своје мишљење, иако се оно не улива у ове популарне токове.

Не желим да ћутим пред ријалити програмима, пред порнографијом на националној фреквенцији, пред прогањањем Српске православне цркве, пред нестручним људима на позицијама које захтевају стручност, пред признавањем Косова, пред оспоравањем историјских чињеница, пред етикетирањем мог народа као геноцидног, пред геј парадом, пред уништавањем светиња и културне баштине, пред небригом за људе којима треба помоћ, пред бахаћењем испред гладних људи, пред популаризованим кретенима, пред чатмарама и уџерицама у којима овај народ живи док се граде раскошни хотели, пред колапсом школства, пред изједначавањем патриота са нацистима, пред наметањем девијација као вредности, пред посустанком људскости зарад квазидемократије, пред политизацијом постојања.

А кад стасају генерације којима се правдате горенаведеним изразима, пожелећете карантин, али се од све те трулежи и муља кад изађе на површину, нико неће моћи сакрити.

Па ви размислите да ли то волите, да ли је такво време, где се то ради, како ћете се тада сналазити и хоћете ли бити у позицији да ишта кажете, или ће вас у вашој мишјој рупи стићи оно ћутање, вас тада заувек склоњене с пута којим сада марширају хорде девијантних технолошких зомбија са улогом глобализацијских просветитеља.

Будућност би била много другачија ако сада чврсто станете на пут и проговорите против свега што није нормално. Барем сутра нећете виђати своју децу у „Задрузи“ како се „сналазе“ и плакати због тога што раде оно што „народ воли“.

Милан Ружић

4 коментара

  1. Иван Максимовић каже:

    Аутор се оградио од сваке здраве критике рекавши да је „свака истина „позив на мржњу“ “ и тако спречио изношење истине у његовом случају.

    Не пратим га нити читам пре свега јер текстови Милана Ружића понекад обилују али увек (када сам на неки начин био натеран да прочитам нешто што је писао) макар једним делом заступа и брани неку од лажи, подметачина и изазивача смрти дела идентитета српског народа. А ово је та истина коју ће сматрати он и поклоници његове писане речи, „позивом на мржњу“ зато ћу и да објасним.

    Зашто аутор не смогне снаге и ако је већ толико посвећен Истини и здравом националном курсу – а није, већ је само калкулант који такође попут оних које критикује понајвише води рачуна о свом положају, каријери, месту у „елитном“ слоју националног кора, не напише коју реч критике о издаји Православља од стране Синодалаца, од стране патријарха и водећих епископа, митрополита и других? Јер великим делом оно што критикује прећутно су, али све чешће и врло отворено и агресивно, подржали управо људи које брани. Видимо однос патријарха према Вучићу и издаји Косова и Метохије, видимо чак и однос Амфилохија према Ватикану, римокатилицима и уједињењу са њиховом јеретичким скупинама, сетимо се да је Порфирије био дуго председник РРА која је могла и имала ту моћ да огрании вулгарности на телевизајама са националном фреквенцијом а онда је неверним Томама објаснио зашто није подржавши Ану Брнабић за Премијера Србије а све то је само трун у муљу којим су прекрили српски народ.

    Све ово важи такође за многа позната и звучна имена српске културе, књижевности, „елите“ са којом срашује и ауторитетима којима је добровољно интелуктално потчињен.

    Ружић све то зна, чак верујем доста боље од мене у неким сегментима, али се боји да ризикује оно што је „постигао“ у животу, туторисање, похвале, повластице, „углед“… Има ли онда право да критикује? Зар онда његова критика није полуистина? Зар онда и он сам не обмањује, дезоријентише, устројава на погрешне шине национални воз? Има ли онда право да критикује ако прећуткује ништа мање, а често још и битније чињенице о друштвеним приликама које критикује? Па, нема.

    Али ово ипак звучи као „позив на мржњу“, зар не?

    • Аца каже:

      Неки „критичсри“ се пронашли очигледно у тексту. Гледајте задругу и уживајте, маните се текстова и људи којима нисте дорасли.

    • Светлана каже:

      Иване, ниси разумео текст. Није се аутор оградио, већ цитира оне који то раде.

  2. ИСКРА НАДЕ каже:

    Ви сте НЕ ИСКРА већ ПЛАМЕН НАДЕ! Пишете како Бог заповеда. Код нас у Србији више НЕМА НОВИНА и ТЕЛЕВИЗИЈЕ. То је одавно већ, нажалост са ВРЛО МАЛИМ изузетком, СВЕ постало обичан ОТПАД!!!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.