Милан Ружић

Цртице српске пропасти

Српска пропаст није могла да се догоди јуче, пре годину дана, или пре десет година. Она је у тим интервалима могла да се продубљује и приводи крају, а крај би свакако било признавање Косова као независне државе. Она је почела од тренутка када је српски сељак крштеницу, мотику и трактор заменио партијском књижицом, мебл фотељом и аутомобилом.

Некада је статусни симбол био образ или величина имања које неко обрађује, а у граду образовање и институција у оквиру које тај неко ради. Данас, статусни симболи су пратиоци на друштвеним мрежама, ајфони најновије генерације, аутомобили не старији од две године и супруга или девојка, али не обична, јер међу статусне симболе не спадају обичне, нормалне и лепе жене, већ оне код којих је однос силикона и ткива минимум 60:40.

Погледајмо привреду. Преко 70% српских извора воде је данас у власништву странаца и они нама и нашој деци продају нашу воду упаковану у отровну пластику. Српске фабрике се гасе да би се отварале стране у којима раде Срби за минималац и производе нешто што се неће користити у овој држави.

Све су ово само цртице наше пропасти пале на папир овог топлог поподнева. И кад је све овако туђе и упрегнуто да нама ломи леђа, а да странци зарађују, што смо, да се разумемо, сами дозволили и на то пристали још од времена кад смо Фелинија, Кјубрика и Тарковског заменили Тарантином, Спилбергом и Џорџом Лукасом, Достојевског, Кафку и Чехова заменили Панчићима, Басарама и водитељкама које пишу, па смо сликарство продали за перформанс, чему смо могли да се надамо? И кога можемо да окривимо за то ако се из свих аутомобила чују ови недошколовани преваранти са одвратним текстовима, на полицама за књиге стоје каталози и фигуре из Икее, и на селима живе људи којих се „урбани типови“ гнушају?

Сами смо криви. Ово више није нешто што је искварила само политика, иако је много допринела, па и даље доприноси. Све што се догодило и наставља да се осипа кривица је нас самих. Пристали смо да продамо воду, пијаце заменили Лидлом, породицу сексуалним слободама, земљу која нас храни смо запустили службовањем по канцеларијама, децу кућним љубимцима, пријатеље имамо још само на друштвеним мрежама, протерали смо уметност и културу, јер не желимо да нас ишта буди из овог кошмара који својевољно живимо без икаквог доброг разлога. Политика јесте крива за убиство онога што се некад звало Србијом, а ми смо криви што то нисмо спречили.

А онда наиђа корона вирус и покаже нам како су све те канцеларије, фејсбуци, скупи аутомобили, троспратне куће, вештачке девојке, скупи телефони, кафе у престижним локалима, ништа до најобичнија илузија, ако не у рангу, онда чак и већа од оне да је Енди Ворхол уметник.

Смешно је како нешто невидљиво, попут вируса, може да помогне да све видимо и схватимо колика је лаж коју живимо.

Сад би сви да беже на село, да тамо здраво једу и пију, да виде родитеље, шетају по природи, сакрију се од вируса, а кад стигну на место на ком је некад била кућа, схвате да тамо одавно ничега нема. И немојте се тад изненадити ако наиђе неки странац, па вас на лошем српском одатле отера. Ту кућу и земљу сте продали да бисте реновирали гарсоњеру на Врачару која прокишњава, купили диплому и набавили девојци нову задњицу, а за остатак стрпали родитеље у старачке домове.

3 коментара

  1. Dragana каже:

    Svaka čast, sagledana naša jadna stvarnost iz svih uglova u jednom tekstu. Šta reći – Bravo.

  2. Samo neko tamo каже:

    Da mladi čoveče upravo je to ono što smo sami dozvolili da nam se desi…a imamo sve…osim pameti… nažalost

  3. Слађан каже:

    Свака је реч написана истинита и одавно смо сами спремали пропаст у којој се тренутно налазимо а мислили да ће некој другој генерацији да се деси. Велика је Божија милост јер колико и како смо заслужили мало плаћамо, јер нам Бог даје времена за покајање. Уколико се брзо не отрезни о и не кренемо стопама Светог Саве и Светог Николаја Велимировића црно нам се пише. Праштајте!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.