Зоран Шапоњић

Био једном један народ

05.08.2015.

Србија данас у подне треба да стане! Да стане и заплаче. Да се поклони пред страшном жртвом и сенима оних 2.000 мученика побијених током „Олује“, пред жртвом 250.000 оних дивних, поштених, добрих људи, протераних, расељених, развејаних, који данас лутају широм света, од Србије до Новог Зеланда, до Канаде, Америке…

Зашто Србија данас треба да стане, и заплаче? Зато што су избегличке колоне судбина и усуд овог народа, зато што из избегличке колоне из Книна, оног страдања, како рече патријарх, „библијских размера“, ништа нисмо научили, зато што нам се та избегличка колона, иста таква као книнска, поновила после непуне четири године, овог пута са Косова, зато што ће нам се опет поновити. Дао Бог да грешим, али – тешко. Поновиће се! И, није више питање, хоће ли, него – када. Ако ништа друго, томе нас је историја научила.

Зашто Србија данас треба да стане и да заплаче? Због оних мајки у црнини, покривених шаторским крилима, које су пут од Книна до Београда или Новог Сада, голготу читавог једног народа, прешле на запрежним колима, данима гладне и жедне, због њихових окамењених лица, због пресахлих суза… По хиљдити пут гледам их синоћ на телевизији у неком филму, како крше руке, и ћуте на запрегама. Нити куну нити проклињу крвнике, него ћуте, стежу руке дечице, унука чији су очеви, њихови синови, изгинули по Далмацији, Лици и Кордуну бранећи своје куће, и – ћуте као да су се читавог живота спремале само за тај дан, за библијску несрећу… Ћуте, спремљене унапред за страдање, за ужас људском уму несхвтљив. Ћуте зато што су несреће, колоне и прогони, смрт и патња записани у геном овог народа и није питање хоће ли се догодити, хоће ли задесити сваку генерацију, него само – кад ће се догодити. Због њих Србија треба да застане, да их замоли за опроштај, да се запита је ли учинила све да им помогне, да их заштити, да их спаси…

Зашто Србија треба данас да стане, да ћути сатима, не један минут? Због оних скамењених несрећника са трактора и култиватора, запрежних кола, 250.000 њих, протераних само зато што су Срби и православци. Зато што је њихова једина кривица била што су препознали да им се 1991. спрема оно што су већ, педесет година раније искусили, што овог пута нису могли мирни, као јагњад да крену на клање, пут Пребиловаца, пут дубоких крашких јама, него се понадали да се могу одбранити, да су правда и истина на њиховој страни, па ће их неко заштити. А кад су кренули пут Србије, понадали се да ће тамо наћи, ако ништа друго онда – „хлеба и ватре“, кров над главом… Неки нашли, неки нису. Је ли Србија могла да им да више? Бар утехе ако не хлеба. Верујем да јесте. Је ли свако од нас могао да им пружи више. Верујем да јесте.

Зашто Србија данас треба да заплаче? Због оне дечице, гледам их синоћ у неком филму, због њихових невиних суза. Шта је њихова кривица била? Шта су они учинили џелатима, онима који су избегличке колоне бомбардовали и из ваздуха и са копна, пресецали и масакрирали, чиме су се они уплакани, испрепадани, тек на свет настали о њих огрешили… Због Ђурђице Поповић, која је синоћ говорила на мосту у Сремској Рачи, алал јој срце јуначко, што није заплакала причајући своју причу, свој, јад, своју тугу, дечју, причу о свом завичају, својој кући, свом кревету, који после није више видела… Велика је наша туга.

Зашто Србија треба да се сећа „Олује“ да се не стиди што ће данас застати, заплакати? Због свих оних који по свету сањају завичај, свесни да га више неће видети. Због једног дивног, доброг народа кога више нема. Због тога што и није свесна тешких, страшних последица „Олује“, напуштених села, разорених кућа, затрњених имања… Због једног народа који је некад био, а сад га тамо више нема, него лута светом, као јунаци неке староставне књиге…

Због тога што ће нам се све то поново десити. Грех на моју душу ако нисам у праву. Због тога што они у Загребу јуче и у Книну данас, мање славе „победу“ а више протеривање Срба. О њима нећу данас ни реч, нити их мрзим нити им желим зло, али, грдно је своје добро градити на туђем злу. А Бог је велики. И зато, молим данас Господа да се смилује душама оних које су на данашњи дан побили, онима који нису могли да оставе куће и њиве па то платили главама а данас им се не зна гроба, да се смилује душама оних побијених у дугим колонама који су имали само један сан – да виде Србију, коју су увек сањали као деца мајку…