Фото: С. Гарић

Специјални госта Емира Кустурице пише о механичком и материјалистичком тренутку историје који укида људскост, о распаду „вестерна“ изнутра

ВИШЕГРАД – У Андрићевом институту у Вишеграду, на овдашњем четвртом међународном Сајму књига представљен је роман „На линији“ француског писца Жозефа Понтиса. Специјални гост Андрићевог института је за свој роман – првенац награђен најзначајнијим признањима у својој земљи, књига је пре неколико дана добила своје издање на српском језику, а аутобиографска повест о пролетерском и мукотрпном раду у једној фабрици за прераду рибе у Бретањи говори о механичкој и материјалистичкој цивилизацији која укида људску слободу, приказујући распад „вестерна“ изнутра.

Жозеф Понтис је рођен 1978. године у Ремсу, факултетски образован, био је васпитач младих Парижана са посебним потребама. Женидбом и пресељењем у Бретању, у поктрајину која производи највише хране у Европи, његов живот се мења. Он остаје без посла и принуђен је да „ухлебљење“ тражи преко Агенције за запошљавање. Тада почиње да ради „на траци“, у фабрици за прераду рибе… Директан увид у положај радника који се данас, у новоговору зову „оператери“, као и сопствени усуд тешког преживљавања, били су повод за настанак књиге…

Фото: С. Гарић

– Роман је писан у необичној форми, поетски фиксираним параграфима, из практичних разлога. По повратку са посла записивао сам линије, редове, своја размишљања, сваки дан јер од посла у фабрици за другачији приступ нисам имао времена. На послу, у 21. веку на послу сам затекао средину која је иста као из филма Чарлија Чаплина „Модерна времена“. Реч је о модерном ропству – рекао је Понтис – Многи су се кроз историју питали у којој мери можемо да прихватимо понижење ради биолошког опстанка и колико смо спремни да се боримо против онога што нам је мрско. На Западу, ова питања постоје вековима, али немају коначно разрешење.

Тежину Понтисовом роману даје успело евоцирање на различите историјске епохе. Током мучног рада он размишља о Хомеру, о Великом рату, операцији „Оверлорд“, Карлу Марксу, о европској епопеји духа и њеном данашњем исходишту… У једном пасусу, спомиње француског писца Жоржа Перека.

Питали смо Понтиса, под мозаиком младобосанцима у Андрићграду, да ли зна да је Перек аутор романа „Сарајевски атентат“, која у Француској никада није објављена, а у којој овај писац о Гаврилу Принципу пише: „Тај атентат, један је од најнеобичнијих који су се икада догодили, по домету један од највећих, најлепших, најплеменитијих који су икада извршени, када је историја могла постати епопеја, један од подухвата у којима су појединци могли да се уздигну до величанственог, до узвишеног.“

Фото: С. Гарић

– Нажалост, ова књига је тек недавно после неколико деценија ипак објављена и у Француској, и то након објављивања у Србији. Данашњи просечан Европљанин, када мисли о Принципу, сматра тек да је његов пуцањ био повод за Велики рат, без удубљивања у срж ствари – каже француски аутор.

Промицији књиге „На линији“ присуствовали су бројни Вишеграђани, оснивач Андрићевог института Емир Кустурица, бројне истакнуте личности из републике Српске и Србије. Модератори вечери били су књижевник Милан Ружић и књижевни критичар Желидраг Никчевић.

Чланак „НА ЛИНИЈИ“ – РОМАН О ДОБРОВОЉНОМ РОПСТВУ: На Сајму књига у Андрићграду представљен роман француског писца Жозефа Понтиса се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Гарић

– Наш је завет да у тек насталој држави, Републици Српској, подржимо тон наше културне прошлости – нагласио Емир Кустурица

ВИШЕГРАД – У Андрићграду, на обали Дрине, француски писац млађе генерације Жозеф Понтис отворио је четврти по реду међународни Сајам књига, а своја најновија издања током наредних пет дана представиће 22 издавача из Србије, Републике Српске и Црне Горе. Специјални гост Емира Кустурице и Андрићевог института нагласио је да је „веома почаствован, чак и потресен, јер се нашао на простору српске културе“, а то су како је рекао „тренуци када мисли о заједничкој историји српског и француског народа“.

– Осећам да на неки начин постајем део добра, оног најбољег у односима између два народа. Андрићев институт и моја издавачка кућа су урадили велики посао. Моја књига „На линији“ је доживела велики успех у Француској, сада је преведена на српски језик, а усред обавеза у вези са промоцијом књиге у Француској, рекао сам пријатељима: одлазим, идем у Србију, позвао ме је Емир Кустурица!- рекао је Понтис отварајући сајам – Уследила је неверица међу мојим пријатељима, јер је Кустурица део српске али и француске културе и помало недодирљив за „обичне смртнике“. Видите, овде у Вишеград сам дошао са својом супругом, венчали смо се пре три године, сањали смо да ћемо уприличити венчање које сценски подсећа на оно из „Дома за вешање“. То су најлепше филмске сцене икада снимљене. А већ данас сам ту, Кустуричин сам гост и није лако дочарати осећај среће због прилике да са овдашњом публиком и српским пријатељима разговарам о својој књизи.

Емир Кустурица, творац културног средишта Републике Српске је нагласио, да је Андрићград створен ради духовног раста подручја на коме су се вековима сукобљавале војске и цивилизације.

– Од краја маја до краја јула, једна за другом измењују се манифестације које „ору дубоко“ и покушавају да изнесу пред наше очи све оно што је важно. Правити Андрићград, град у Вишеграду, је враћање на обале реке Дрине. Она испод површине крије тектонску грађевину, док се на површини ствари мењају. Објективна истина и пронађени остаци нам говоре да се налазимо на месту где се Исток и Запад додирују, често болно. Активирање културе у данашњем времену када она доживљава пад испровоциран технологијом, а крајем деведесетих је та појава названа „научном културом“, дешава се док коорпоративни капитализам труди да поништи националне културе и различитости -рекао је Кустурица – Ми осећамо и видимо да култура данас представља много мање, него некада. Наш је завет да ванматеријално делујемо и да у нашој тек насталој држави, Републици Српској, подржимо тон наше културне прошлости. Наша држава и све што чинимо, служиће одржању културног дискурса, а то важи и за културе које нас се дотичу, па смо сада окренути једном младом француском писцу.

Уредник сајма књига Желидраг Никчевић, говорио је о значају ове манифестације, која из године у годину расте.

– Мало где постоји сајам са више смисла, са више будућих енергија, са моћнијом душевном и идејном потпором, са аутентичнијом позадином од Сајма књига у Андрићграду – Желидраг Никчевић – Професор Кустурица је активирао енергије многих, отворио је простор слободе и достојанства наше културе и то је шанса каква се не пропушта.

Сајам књига организује Андрићград у сарадњи са Андрићевим институтом и Београдским сајмом књига.

– Београдски сајам је више од 60 година организатор најзначајније књижевне манифестације на овим просторима, а четири године суорганизатор сајма књига у Андрићграду. По свом значају, културним, идејним, чак маркетиншким и комерцијалним дометима, ове манифестације одређују правац развоја националне културе – нагласила је Горица Шкипина, заменик генералног директора Београдског сајма књига – Андрић је 1972. године, отварајући Београдски сајам књига окупљенима рекао: Питање образовања и ширења културних видика органски је у вези са нашим општим растом и напретком. Сајам у Андрићграду прате бројни студенти, уз представљање књига дешавају се бројне важне активности, па ова манифестација испуњава поменуте Андрићеве замисли. Књига јесте изум прошлих времена, али јој управо то осигурава садашњи и будући живот. Наша два сајма књига, београдски и његов млађи брат вишеградски, прате књигу у њеном походу.

Прве сајамске вечери, након свечаног отварања, одржана је промоција романа „На линији“ Жозефа Понтиса.

Фото: С. Гарић

Чланак КЊИГЕ ЧУВАЈУ ДУХ РЕПУБЛИКЕ: Свечано отворен четврти међународни Сајам књига у Андрићграду се појављује прво на ИСКРА.

Емир Кустурица (Фото: Новости/ Танјуг)

Редитељ рича о нашој модерној драми, Хагу, Бакировој Босни, Брегзиту и Каталонији: На Балкану су једино профитирали Албанци: успели су да обједине и језик и територију.

Модерну драму Србије, латинску неправду према нама, започео је још Наполеон. Од његовог времена до данас, негују се на Балкану, без прекида, јужнословенски „национализми судњег дана“, сви засновани на идеји да морамо живети завађени. Светске империје су у континуитету сејале синдром разједињавања међу Словенима, а на овим просторима једини су профитирали Албанци уједињујући територије под својим језиком.

У Мећавнику, усред општег празничног затишја, Емир Кустурица говори, за „Новости“, где смо данас међу силама Истока и Запада, о свету који се ужурбано наоружава до зуба, „брегзиту“ и Каталонији, о младима и паметнима који ће једног дана остварење ипак наћи у сопственој држави…

– Наполеона спомињем јер је француска буржоаска револуција утицала на Први српски устанак, на нашу прву револуцију. Срби су поверовали да су правда и политика једно. Тако је у Наполеоново време „пао“ први чин наше модерне драме са непромењеним насловом – Латинска неправда према Србима. Да би привукао католичку Аустроугарску, Наполеон је практично одредио позицију западних сила према српском питању. Увео је тренд који и данас траје, а то је потреба Запада да нас разједињује. У његовом времену, живела је идеја да је један народ повезан једним језиком. То нико, па чак ни Немци који су ово виђење научно патентирали, није успео да оствари, да територије „под својим језиком“ потпуно обједини. Што нису могли Немци, на Балкану су могли Албанци.

* Како су то успели?

– Они се, за разлику од Срба, никада нису могли наметнути у култури, науци или макар у фудбалу, нису постигли нешто што би према мерилима рационалистичких цивилизација било позитивно. Али им је прво чињено, да Руси не би ставили прст на обалу Дунава. Затим су фаворизовани као дестабилизујући фактор Јужним Словенима. Тако је и данас. Теорија немачких лингвиста који су пронашли да је језик унутрашња веза нације, на Словене није могла бити примењена. Током формирања јужног дела Хабзбуршког царства, подгајан је интерес о разједињењу. У таквом стању, које и данас траје, готово је немогуће деловати културолошки. А ја ипак инвестирам у културу, јер то знам да радим.

* Срби су и у овако лошим историјским околностима опстали, али су постали расадник народа и неких нових језика…

– Сетимо се Фукујаме, харвардског ђака за кога сам деведесетих јасно рекао да је обичан идиот. Тај Фукујама, доктор политичких наука, имао је тезу „да је дошао крај историје“. То је, не тако давно, била крунска интелектуална прича у коју је требало да поверујемо. Многи нису били глупи, али наши мондијалисти јесу. Или су скопчани у интересне сфере, па су то прогутали радећи на општем заглупљивању. Шта њих брига за научну или историјску истину. Зато волим да подсетим да се наш народ вековима, од нестанка са лица земље, духовно скривао у манастирима, одатле „регрутујући“ племство. Они су одржали српски мит. У сеобама су носили мошти кнеза Лазара, баш као што су Јевреји чинили са заветним ковчегом. У говорној култури под Османлијама су имали политичку свест о себи. Нема другог народа коме је било потребно да напамет зна више песама да би опстао. Замислите то вежбање мозга у Срба! Да би постојао, треба да знаш песме и предања свог рода напамет. Пукне зима, ту је огњиште, креће поезија. Зашто смо у потоњим вековима били у стању да свету дамо највеће синове и кћери, у науци и уметности? Јер смо имали у том кршу ђедове који су држали банку и знали како се говори, апострофира, украшава.

* То нас је заправо и одржало у свим историјским ломовима…

– Култура је реалан основ постојања народа. Питање опстанка мале земље лежи у културном деловању. Данас се, по оној Фукујаминој, све може одредити политички. На пример, да старословенски језик никада није постојао. Да ни Словена нема, јер су нас у једном историјском моменту подводили под Илире. Можда је радије, уместо српског, некада постојао нпр. црнски језик, или горски, мислим да је и то неко измислио. То политичко право да се лаже нико не може да заустави. Пошто људи занесени свакодневицом најчешће не знају о чему се овде ради, нека макар имају свест да напори за њихово разједињавање и стално сукобљавање постоје и да дуго трају.

* Вишеград је добио бисту Мехмед-паше Соколовића, а Андрићев институт се бавио расветљавањем његове личности. Како је изгледало конкретно спровођење идеје мултикултурализма на делу у години на измаку?

– Кроз дуге периоде историје, само су личне везе стварале добре услове за опстанак Срба. Тако је усред највеће исламизације, у тренутку непостојања српске државе, Пећка патријаршија обновљена захваљујући родбинској вези Мехмед-паше и патријарха Макарија. Патријарха српског, по султановој наредби, нико није смео да дира све док Марија Терезија није одредила Сремске Карловце за средиште нове патријаршије. То што је Бајо из Соколовића, у 18. години из Милешеве одведен у јањичаре да постане највећа личност османске империје после султана, што је сачувао српски народ, требало би да има значаја не само за историчаре, већ и за обичне људе. Да виде да је ретко када све црно-бело. Ми данас не можемо и никада не смемо бити против исламске заједнице. Муслимани су, као и Срби, дуго били раштркани. Сеоба Срба из јужне Угарске у Русију догодила се због унијатског деловања латина. Неке наше владике ту идеју о унијаћењу и данас гаје, из других основа.

* Постоји страховање да мир између православаца и муслимана у данашњој Босни није трајан, нарочито када видимо нервозне политичке јавне наступе. Један се догодио недавно, а актер је био Бакир Изетбеговић?

– Шта Бакир нуди хришћанима? Чиме је то његов отац задужио Србе? Шта је требало да поверују оцу на почетку рата и шта да сину верују данас? Срби имају легитимно право да негују заветну идеју косовске легенде и своје наслеђе јер оно има културолошку позадину. Република Српска је исходиште једног рата, а питање њеног опстанка је питање личности. Ко је тај ко ће је сачувати а да притом атрибути њене културе буду сачувани? Није проблем у томе што Латини, православни и муслимани живе заједно. Напротив, питање је, шта је већински народ пред рат у Босни нудио, и шта после рата нуди тим заједницама? Одбили су Милошевића да буду савезници, а православнима су понудили репризу Другог светског рата: хајде да вас убијамо, па ћемо вам се на крају придружити ако се деси да изгубимо, као 1945. године. Оживели су идеју о шеријату. Да је неко од Сарајева хтео да направи мултиетнички град, могао је у ратном вихору да задржи Србе и да понуди решење, а не да их по Казанима убијају, па да им из града оде 150.000 људи једне вероисповести. Да ли је понуда да људе као доктора Најдановића скидају голе, и да их јавно, као што су њему учинили, сунете па убију? Данас би Сарајево било мултиетнички град, да то од ових људи не зависи.

* Мислите ли да Бакир Изетбеговић доследно наставља идеје свог оца?

– Наставља потпуно на истом курсу. Вучића су покушали да убију. Оно у Сребреници је био покушај атентата. Вучић је пристао на тај ризик и на тај шамар. А испливала је на површину истина о Бакировој визији Босне. То је Босна у којој Срби себе не би могли препознати. Дизајнирали су је чак без српског језика, из ког су рођени ови нови језици, са својим новим именима. Где смо ми ту? Где су ту Срби?

* Трибунал у Хагу завршава свој мандат. Какав је исход хашке епопеје, коју је неко назвао „српским суочавањем са истином“?

– Суд нас је додатно разјединио „на овим просторима“. Било је ту и злочинаца у рангу канибала, али они нису осуђени. Довољно је једноставно, суд је вратио у живот идеју из турског периода, правно више него несавршену: кадија те тужи, кадија ти суди.

* На унутрашњем плану, Србија се још не „суочава са истином“, провереном, да је нови талас младих, образованих и способних људи отишао из земље. Хоћемо ли дочекати дан када ће бити могуће да неки Тесла постане то што јесте, овде у Србији?

– Тесла је наравно изузетак, један међу милионима. Али млади, међу њима и они најбољи, заиста одлазе осујећени да се остваре овде, у слабим условима, са мало шанси за успех. Остаће, када Србија почне да ствара вишкове. Ми се заваравамо „новим радним местима“. Она су пука егзистенција. Али вишак од ког се стварају успешно домаћинство или држава, одлази у мултинационалне компаније. Нема вишка код нас, никада. Таксе и порези подмирују администрацију, не и процват државе. Кад будемо способни да подвучемо рачун и кажемо „остало нам је оволико“, млади ће остати, а држава ће расти. Од пуких радних места неће, то је ниво егзистенције најсиромашнијих делова Азије. Волимо да надничимо за друге. Фискална консолидација није мала ствар, али наше домаћинство и даље не ствара вишкове.

* Ни на међународном плану ствари не изгледају добро. Трамп се у САД учврстио на власти уз оцену да Русија остаје непријатељ број један, непромењена је и америчка политика на Балкану…

– Америка је настављач аустроугарске политике на Балкану. Србија данас има добру спољну политику, то ме радује, али видећемо исход. Никада не треба заборавити да је на Балкану све могуће у сваком тренутку. Милорад Екмечић лепо каже да се историја Балкана најбоље може пројектовати кроз историју деловања тајних служби. И данас је Београд највећи обавештајни центар на Балкану, где их пола, ових домаћих, ради на добровољној основи. Већ смо имали једну полууспелу револуцију 5. октобра. Душко Ковачевић би рекао да нигде на свету нема да неко из знатижеље воли да шпијунира. Из љубави, не за лову.

Емир Кустурица (Фото: Новости/ Никола Јанковић)

* Свет кључа и мимо нас…

– Тамо, на руским границама, није било оволико војске још од Хитлера. Па је онда много и руских подморница на обалама Атлантика. Ништа више није као што је било. Војна стратегија Русије више није да се нужно брани на својим границама. Сирија је велики преокрет. Руси су се и демографски средили. Само је код Трампа све исто. Западна пројекција од две теорије опстаје: да су Руси непријатељи и да се национална економија остварује кроз ратни профит. Без рата, Американци би морали уводити планску економију, на социјалистички начин. А за то време, у Русији свега! Наполеон је кренуо на Русију са 600.000, а вратио се са 30 војника. Ова „ситница“ задржава Американце, иначе би одавно покушали да се докопају злата, гаса, нафте и ловорика. Тако се све свело на звецкање оружјем и спортске санкције, а оне су за Русију добра ствар. Подстичу локалне умове, да досегну до висина. Ми сада продајемо јабуке Русима. За три године нећемо продавати ниједну, јер ће они сами подићи производњу. Прошле године су произвели више жита од САД, сами себе хране, а могли би потенцијално и Европу. Санкције су изазване чињеницом да су Руси сада у стању да потроше пуно новца за рат далеко од куће. Само је непромењена грабежљивост Трампових сународника. Синдикат им је ослабљен. Кина кроз ниске цене љуља најјачу економију света. Ускоро ће преузети вођство, као највећа економска сила. Десиће се да ће Евроазија трговати јуаном уместо доларом.

* Европска унија је после „брегзита“ на каталонском испиту. Са каквим успехом ће се „провући“?

– У ЕУ постоје комесари, као некада у Совјетском Савезу. То су неизабрани људи, пука номенклатура, лажни левичари у бирократском систему без стварне узајамности. Кад је у Румунији поплава, Европа не осећа да им треба помоћи у мери у којој би било неопходно. Кад у Луизијани крене поплава, Вашингтон одмах отвара федералне резерве и шаље новац. Европска унија никада до краја политички није заживела, јер у основи има идеју о „великој Немачкој“. Немам ја ништа против јаке Немачке, али „брегзит“ је намонтиран да Британци изађу из опасности зване „велика Намачка“. А то што Шпанија проживљава је репетиција југословенског сценарија, с разликом што се још не пуца. Зато што нису признали Косово, ја сам Шпанцима захвалан, а са друге стране, у Барселони се осећам добро и постоји тај дуалитет, а знање из историје би морало пресудити.

ФИЛМ ЋЕ ДОЖИВЕТИ СУДБИНУ ОПЕРЕ

* КУСТЕНДОРФ, по значају и дометима највећи „мали“ фестивал на свету, једанаести по реду, почиње 15. јануара. Шта да очекујемо?

– Имаћемо „страшне“ госте и надмашићемо нека ранија издања. Живимо у времену огромних промена. Данас је све, у политичком и комерцијалном смислу, подређено популизму. Друштвени живот се, преко преносилаца информација, збија у формације, у навијачке групе. Тај систем не задовољава потребе слободних људи. А нема ни просветитељско дејство. Кустендорф је супротност и ексклузивитет. Он је митско место. Ту долазе најзначајнији светски аутори, од Депа и браће Дарден, Кончаловског и Сорентина, Изабел Ипер и Монике Белучи, до Михалкова или Џармуша… То говори да је мимо матрице направљен уступак култури, и то у тренутку када је филмска уметност на заласку. Информатичка револуција је тек почела, вештачка интелигенција ће нас извести на правац где ће наша осећања и све заједничко међу људима доживети пораз. Ја се надам најбољем могућем исходишту за филм: да ће доживети судбину опере и да ће понеки град бити као Епидаурус. Тамо је, на Пелопонезу, по 10.000 Грка из свих крајева стизало на представе. Долазили су да се излече, да науче, да постану паметнији. Та катарза је била одлучујућа за њихов живот. У тим градовима, фестивали ће, као у Мокрој Гори, говорити о човеку, о његовим егзистенцијалним, историјским, политичким и личним проблемима. А данас је филм тек модни тренд.

СИДРАН КАО БОШЊАЧКИ МРТВИ КАПИТАЛ

У БЕОГРАДУ се, чујем, недавно појавио мртви капитал БиХ. Име му је Сидран и он мисли да је морал оно што се мора. Има и своју генезу. Од писца звучних песама ушао је у филм, где се није дуго задржао. Он има особину да је, по сопственом признању, сачињен од 95 одсто страха и пет одсто човека. А ја не могу да не споменем ону особину која ме је од њега раздвојила. Овај мртви капитал БиХ, није се могао уденути у неку системску вредност, јер себи није могао остати макар мало веран. Да јесте, не би долазио код мене по „пет глава“, да поправи вид. Вид је спасао. Али како да једна култура прежали што је спасавањем вида остала без – бошњачког Филипа Вишњића! Овде смо штету претрпели и БиХ и ја. БиХ је добила мртви капитал, а ја остадох без пет глава.

БОЉИ САМ ФУДБАЛЕР ОД ШЕРБЕЏИЈЕ

* ПРЕДСТАВЉАЈУЋИ своју нову књигу у Београду, Раде Шербеџија је рекао да су међу уметницима најбољи фудбалери Душан Ковачевић, он, па ви…

– Не може бити, ја још увек играм на велике голове. Навикао сам тако, још од времена кад сам Златка Лагумџију, сина градоначелника сарајевског, слао по лопту. Не може он бити бољи фудбалер од мене, ја сам учио да играм узбрдо, а Раде на равном. Али јесте, играли смо фудбал заједно у Београду, само му редослед не признајем.

Чланак ЕМИР КУСТУРИЦА: Србе вековима шиба латинска неправда се појављује прво на ИСКРА.

Петоро је деце било у Василијевића, кад болест чудна и тада мало позната, узе Зорана. За њим умре Јерослав, исто к`о брат, у шеснаестој. Срце мајке Мирјане бол за синовима није могло издржати, угасило се полако, као када ноћ престиже дан, а пет година касније, глава куће, отац Миљко паде с трактора. Сконча и он под Градином и Маличем на суровој ледини. Ту у Добрачама код Ариља, осташе људи да се питају, има ли злом усуду добрих људи краја? Шта ће са живима бити, са Катицом, Рајком и Иваном?

Сазнаше људи, да страшна болест коси само мушке у фамилији. Алпортов синдром је зову. Тешка, наследна, прогресивна, смртоносна, неће ни преосталу браћу, Рајка и Ивана заобићи. Тако је и било…

– Где сте то Рајко, Иване… – дозивају пред домом Василијевића, Ариљци Драгош Луковић и Мићо Исаковић. Стрепе људи. Кад се брига у срцу роди, људскост чува. Продужава оно добро чега по Србији није мањкало, што се честитошћу звало – Катица се удала, ова болест „жене не дира“, Иван дочека три`јес осму, а Рајко три`јес другу, у мукама, видећете каквим…

Појави се из залеђеног луга млађи Рајко. Старим, малим трактором дрва из шуме извлачи до пред праг. К`о да му ништа није. Питају људи: „Како си Рајко?“ Одговара човек: „Добро, никад боље!“. Па колико је Рајко добро, то твоје „добро“?

– Ево сад ће десета година како идем на дијализу. Бубрези отказују. Нађоше ми и неку израслину у рамену, чекам да ми јаве јел тумор. Очи сам оперисао, слабије видим, све ти је то од „нашег синдрома“, так`а је болест. За брата Ивана, исто к`о и за мене, трансплантација бубрега једини је лек. Али године прођоше, а телефон никако да зазвони… – говори Рајко, па нас води низ башту код Ивана, у малине – Зборавих, обојици нам слух слаби, и то је Алпортов синром, гласнији будите…

Браћа, сами у најзабаченијем делу села, живе од дрва и воћа. Од тешког рада. А не би смели ни пола од тога. Ко те пита, кад избора нема. Ради, ћути, живи па од рада умри.

– Онај последњи град уби малину. Повратиће се, само још година или две да прођу. Види, код нас двојице је тако да живих донора бубрега немамо. На листи смо чекања за каведеричну трансплантацију, али колико чујем, то је све у Србији скоро па стало. А да чекам позив кога можда неће ни бити, е толико могу – говори Иван, ведар и насмејан као да је све у најбољем реду – Три пута недељно из ове забити идемо у Ужице на дијализу, а пут од нас, макадам, лош је, осипа се…

Близу Василијевића само пар стараца живи. Удесио живот да болесни старима помажу. Увек се Рајко и Иван нађу, шта год да треба. И ту џаду, сами насипају каменом кад вода однесе. Место машина сами копају поред канале. Нема ко други.

Ивану и Рајку време цури, као песак кад пропада кроз прсте. Колико су им та дрва тешка, а малина крвава, о томе ни да зуцну. Дијализа и тегобе што притискају сваког трена, на то само раменима слегну, па почну о мразу, фудбалу…

– Него новинар, упитај тамо, хоћемо ли нас двојица трансплантацију дочекати? Докле је то стигло? Теби ће макар шта рећи… – звоне па се стишавају речи браће из Добрача.

Високи и јаки, Иван и Рајко у ретровизору све су мањи, док се ауто оном њиховом џадом котрља назад, у цивилизацију. Ћораву, затровану, баш као Алпортов синдром, све глувљу.

БРАТА ОДЈЕДНОМ ВИШЕ НИЈЕ БИЛО

– Ништа ми, деца, о овој нашој болести знали нисмо. Родитељи нису хтели о томе пред нама. Све се разбистрило, па помрачило на Бадњи дан 1993. Спремали смо се у кући за празник. Мирише храна, лепота једна, знаш како је срцу топло уочи Божића! Ми деца, изађисмо на санкање. Ту на пртини, Зорану је одједном позлило. И онда га само више није било… – сећају се са неком дубоком сетом Иван и Рајко.

ОЛАКШАТИ ЖИВОТ

Читаоци који су у могућности да браћи Василијевић олакшају свакодневицу и да им помогну да на кући поставе столарију и изолацију, то могу учинити уплатом на рачун Василијевић Ивана, 205-9011006128887-21, у Комерцијалној банци.

Чланак ВРЕМЕ БРАЋИ ЦУРИ КРОЗ ДЛАНОВЕ: Василијевићима болест узела браћу, њима остала само варљива нада у трансплантацију се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Д. Карадаревић

Сред бескрајних пашњака златиборских, под Чиготом, небо је строго, не знаш `оће ли зачас на снег да премане. Илија Љубојевић (70) гужва капу, на својих седамдесет додаје још две хиљаде, као своје. Да све ово боље схвати. Жао му волова. А тек људи! Шта ли је иксана наћерало да сачмаром пуца у стадо? Зна тек шта је својим очима вид`о, а `вако је било: неки је ауто прош`о путем, онда се чуло пет – шест пуцњева. Виђех волове како трче ка чобаници од сачме ко решета покидани. Бољец се са својих тону и кусур преврну к`о сламка…

Не може Илија чуду да се начуди. Зађевица са људима нема, то мора бити неки п`јан и луд кад у волове пуца.

Фото: Д. Карадаревић

– Полиција тражи ко је, ја не знам. А волови, ова четворица, пуни су сачме. Муче се. Под нож, данас, и то ти је… – жалостан је и немиран стари Златиборац – Сваког поименце, по шари, покрету и „гласу“ знам. Како и не би човече!? Дечачић сам био, пастир златиборски, спрам њих к`о шака јада кад почесмо да другујемо. Ма више су грдосије мене чувале, но ја њих. Тако нам шездесет лета промаче и право да речем, за друго ти и не знам. Види тамо сред Међег Дола: то су Бољец, Шароња, Златко и Ћетко. Оно што је са њима било, било није од кад је врана поцрњела! Е зато ми данас четворица лепотана под нож иду…

Сваки поименце од ових Илијиних, а 70 „сименталаца“ има, познају га.

– Кад ауто упалим у Сирогојну, они разазнају овде у долу, километрима далеко. Па се радују. Траже своје, ја им дам, па лепо другујемо – говори Илија.

И златиборски бескрај за себе прича. Илија сад своје чобане има. И у најму 400 хектара пашњака! Сила је Илија, кажу људи. Па кад је тако и кад је лако, што сваки не постане ја? То се Илија пита.

Уздише, пукће, па се смири. Данас је такав дан. Сеоба се спрема преко ових брда, зимска. Не знају ни он, ни чобани његови, од посла ђе ће им душа. Од априла су уз стоку на пашњацима. Ево до сад, до мраза.

Фото: Д. Карадаревић

– Е то је живот. Под небом ведрим и тмурним, дани и ноћи теку, па о свему имаш времена добро да мислиш. Сад се мора назад, у штале – командује газда Илија – Сви у Сирогојно, а Бољец, Шароња, Златко и Ћетко, ту да остану…

Прилази Илија нагрђеним грдосијама. Каже добрице су то. Не зна што их се људи понекад плаше. Милује сваког, нешто им прича. Каже, било је да удари гром. Било је да се у потоку сломе и да болес` покоси. Али да у волове пуцају, то никад није.

Опрашта се Илија, одуговлачи, како год да окренеш, усуд је ових лепотана исти и шта више да се чека…

Сила говеда са околних брда сјати се зачас у Међем долу. Крда на окупу, као живо море сред Златибора ускомешано. Потераше их Илија и његови чобани, поче све да се повлачи ка селу, као осека. Сеоба је с пашњака.

И тако ће шест сати ногу пред ногу, преко брда и долина у топло.

Читав сат је прошао кад несташе из видокруга. Поље оста пусто.

Само Бољец, Шароња, Златко и Ћетко осташе. Ту чекају крај, у чуду, очију к`о топовста ђулад, дозивају стадо, чини се проговориће…

Неко ће по договору, пре мрака по њих доћи. Биће и за Илијин џеп и за нечији стомак. Увек је исто са животињама, добрим, увек.

– Кад си цео век уз њих к`о ја, заволиш их. Са људима је другачије. Неке заволиш, а друге још честито упозн`о ниси, а ето те, већ се упињеш само да их не замрзиш как`и су наопаки. О ономе што ми је волове нагрдио мислим, „млого је љуцкије“ да га не мрзим –  звоне Илијине речи изговорене на растанку у Међем долу, ту где је било оно што било није, од кад је врана поцрњела.

Чланак ЖАО МУ ВОЛОВА, А ТЕК ЉУДИ: Не може Илија чуду да се начуди, из обести му изрешетали стадо волова се појављује прво на ИСКРА.

Фото: glaszapadnesrbije.rs, Новости

Срби су је знали као Љубицу Чакаревић (1894-1980), за Италијане била је Виолета де Сарно. Од заборава је све до данас не отргоше ни два имена, ни величанствена дела достојна дивљења. Ере сада враћају дуг носиоцу златне медаље за храброст „Милош Обилић“, дами која је једног дана скратила косу, главу покрила српском шајкачом, навукла војничке чакшире и цокуле – да би пешице отишла на Солунски фронт. Уз војне почасти, у суботу ће посмртни остаци хероине Великог рата, из Сарајева бити пребачени на Доварје, да вечно у миру почивају над обалама Ђетиње.

Познати историчар Ужичанин Милорад Искрин није имао мира док градска управа није прихватила његову иницијативу да хероина почива у Ужицу.

– Припреме за пренос посмртних остатака дуго су трајале. Процедуре су компликоване, али је све урађено да Љубица као једна од најзначајнијих личности не само града на Ђетињи, већ и наше државе, почива у својој отаџбини и у породичној гробници – каже историчар Искрин.

Он је претходних деценија неуморно трагао за истином о ужичкој хероини и осталим великанима Великог рата.

А истина о Српкињи Љубици и италијанки Виолети је ова: ужичка учитељица испратила је оца и тројицу браће „тамо далеко“. У покореној Србији одбила је позив окупатора да и даље учи децу. Постала је преко ноћи надничар, а у јеку борби на Солунском фронту, у граду више није имала шта да тражи. Пуким случајем, ако тако нешто постоји, срела је Драгутина Јовановића Лунета, наредника Дринске дивизије који се враћао на фронт. Као да је карту за рат пронашла…

– Зар и ја не могу на фронт, да поднесем све што и наши храбри војници?! Млада сам и здрава, пуна патриотских осећања. Идем са вама, и у смрт, боље је и то него бити роб – остало је записано у дневнику Ужичанке, после 27 дана пешачења до фронта и Врховне команде српске војске.

Није пуно прошло, ето Љубице са ослободиоцима, како граби ка Ужицу. Колико је неустрашива била, најбоље су знали Степа Степановић и Живојин Мишић. Па и Аречибалд Рајс, кога је срела током војевања. Златна медаља за храброст „Милош Обилић“ нашла се на њеним грудима.

– По повратку у град, Љубица је радила као учитељица. Удала се за Николу де Сарна, сина италијанског дипломате, с којим је добила ћерку Иду, а живели су у Југославији и у Италији. Тамо, њено име је било Виолета де Сарно. Приликом једне посете брату у Сарајеву, разболела се и умрла у 86. години, па је стицајем околности сахрањена на Барама – додаје професор Искрин. – Сахрањена је по православном обреду. На споменику је, упркос томе, остало записано име Виолета де Сарно.

Познанство историчара Искрина и Младена Чакаревића, Љубичиног братанца, било је пресудно да се, 36 година после смрти, хероина Великог рата врати у свој град, да у миру почива над ужичком долином, да нас подсећа на то ко смо, куда и како корачамо.

Много се ћутало

У Титовој Југославији, хероји Великог рата, па тако и Љубица Чакаревић, као да су у земљу пропали. О њима се нерадо говорило, требало је величати нове хероје, али се зна да је Љубица у Титово Ужице долазила инкогнито.

Нама познати Љубичини данас живи најближи сродници су братанац Младен Чакаревић (син њеног брата Милутина, сарајевског учитеља), Младенова ћерка Нада Беара, београдски адвокат Љубиша Јањић…

Топ ми дајте

Остала је иза Љубице Чакаревић анегдота: питао је регент Александар даму тек одликовану највишим признањем за храброст има ли каквих жеља. – Да напунимо топ, да га према Бугарима окренемо, а ја да опалим – одговорила је Љубица.

Чланак ТАМО ДАЛЕКО ЗА ОЦЕМ И БРАЋОМ: Посмртне остатке српске хероине преносе у Ужице се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Н. Јанковић

Кад се роди сваки је исти, повраћа и пишки где стигне, смеје се, онда почиње да се тетура около, као неки мали пијанац. Док трепнеш схватио је да прстићи нису само за чачкање носића, ето га у школској клупи, куцка у таблет скривен под читанком, израза лица невиног као да је слепу старицу преко Главне превео… А да га изврнеш наглавце, њега и све ужичке клинце редом од Сењака до Поре, од Забучја до Царине, не би им пар кликера из џепова истресао! Онда се неким чудом, сред михољског дана ту код школе у Дрежнику, дух прошлог времена градског, сеоском џадом расу…

Споредна сунца многих одрастања од Вардара до Триглава, заборављена, заблисташе на длановима дечака и девојчица.

– Кликери су сад дефицитарна роба, за то се побринуо локални Кинез – објашњавају дечурлија – Нас је ђака у Дрежнику тридесеторо, ми смо издвојено одељење Основне школе „Ђура Јакшић“, село Равни, три`јес једна хиљада Ужице.

Фото: Н. Јанковић

Они што су о кликерима понешто чули, одмах петама буше рупе у земљи. К`о бисери сијају „стакленци“ са шареним и они ређи са једнобојним перцима. И неуништиви бели „порцуланци“ отпорни на „чвоке“. Сићушним „пигуљицама“ добро баратају само асови кликерашке игре. Има и дебелих „тулумбаћа“ за хвалисање. И убојитих „металаца“ отпалих из точкова камиона Фабрике аутомобила Прибој…

– Учитељи су кликере ђацима узимали. И за уши вукли. А јок давали. Сад се тумбе окренуло! Кад ми онај мој подераних панталона кући дође и прљав к`о прасе, видећемо ми. Куку, види му блата под ноктима – поскакује бака једног малишана, а смеје се, све јој нешто мило, па питамо шта – Најрадије би он оне „Покемоне“ ко манит по Ужицу јурц`о, код куће да вози телефон, има пешаке унутра па и` гази! Каже, поени бако, поени. А отац му баш овако кликера игр`о…

Дух одрастања међу солитерима и кликере, у Дрежнику је настанио наставник Милош Рацић, историчар. Да деца упознају игру својих родитеља.

– Кликери, „пола – цело“ сличицама, „крајцарица“ и фудбал крпењачом, то су градске игре новијег датума, али су већ заборављене. Сада су староварошке. Зато смо приредили „Игре старог сокака“, малу ренесансу типичног детињства у 20. веку – објашњава омиљени наставник, журећи да настави игру.

– Оћемо ли ћозе? – изазива осмака, клињо шестак – Ћозе ти је без правила, `нако. Као вежба.

Кад је ћозе, резултат се не рачуна. Ћозе је прилика да новајлије заиграју са старијима. Без да кући иду поражени.  Кад очврсну, порасту, онда не може без правила. И то каквих – првих које научиш ван куће.

– Кликери су самосталан корак у свет. У тајновите односе међу малцима из улице, дворишта, блока, сокака или било чега што се браони или зелени међу солитерима. А почетак одрастања има своја правила – објашњава Урош Антић, намерни сведок чуда у Дрежнику, од малена ужички кликераш и врсни познавалац игре – „Збогом топли родитељски доме“, то ти је осећај стрепње док чекаш лифт, да се први пут спустиш пред зграду џепова пуних кликера.

Фото: Н. Јанковић

Сваки град у Србији имао је неписана кликерашка правила. У сваком граду, она су иста. Само су у сваком, називи за њих различити. У Ужицу је, знају дрежнички клинци, `вако било.

– Прво „карупиш“. Ко убаци у рупу, одмери четри прста, повуче црту и „пикира“. У случају да при „карупљењу“ погодиш противнички кликер, онда „чвока душа игра прва“. У случају кад су оба кликера у рупи, примењује се „мала или велика вађа“ – објашњавају углас.

Дигла се прашина. Осмак Марко Тодоровић и шестак Драгутин Милутиновић са ћозе прешли на право.

– Нема цвргољења – исправљају један другог сред дрежничке кликерашке гунгуле – Ја карупио близу рупе, а он намерно баца далеко, оће да бежи, то не може, то је „цвргољење“. Каже се још и „нема на пола бане“. Него рупу карупи! У Ловћенцу одакле је родом наш наставник Милош за „цвргољење“ кажу „крв“. Так`а им правила.

Времена још има за даљи пут у историју – за „крајцарицу“. Извуче однекуд наставник Рацић крајцару праву, ону цара Фрање Јосифа из 1894. Пронашао је у блату, у Ловћенцу кад је био мали. Новчић дрежничког делије Славенка Јевђића паде најближе линији. За награду, добио је пару са ликом краља Петра Другог из 1938. године, оригинал, к`о медаља.

За то време, Андрија Ђунисијевић из петог, зове на „пола – цело“, може и „пар – непар“ ко хоће и ко има „слиџа“. Пала је и „мењажа“ дупликата.

Фото: Н. Јанковић

– Изложили смо и старе албуме са фудбалских мундијала, Мексико осамдесет шеста, Италија деведесета… Да се види од кога је Меси занат учио – показује дечак из Дрежника Дијега „Божју руку» Марадону.

Е сад би деца да играју стварно, па колико стигну до мрака. Михољски дан је кратак, за дечију снагу прекратак.

– Може фудбал, али данас посебно, крпењачом играмо – чује се глас наставника Милоша – Онда кући, сутра је опет 21. век.

ЕРСКИ ХОЛИВУД У РАВНИМА

Омиљени наставник, млади историчар Милош Рацић стигао је у ужичко село Равни из Ловћенца, са севера Бачке. Дочекало га је упражњено место наставника. Са децом из Равни, Дрежника, Скржути и Никојевића основао је филмски студио „Радренис“. Направили су тако сеоски малишани ерски Холивуд, снимили су 75 кратких и један дугометражни филм, на историјске теме. А то је већ најновија историја, о њој смо већ писали.

Чланак МИХОЉСКИ ДАН КЛИКЕРАША ИЗ ДРЕЖНИКА: У ужичком селу малишани оживели дух заборављеног градског одрастања се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Н. Јанковић

Обишли су ужички крај уздуж и попреко, прегазили су овдашње друмове безброј пута упознајући незаборавне пределе и оно добро и лоше у људима које су сретали. Наште срца довршене мисли о свету, отвориле су пред њима нови пут: Милош Скоковић и Ивица Михаиловић, ужички „задружни бициклисти“ упутили су се на ходочашће, на два точка прећи ће око 1.600 километара, да би стигли на стопу земље где се се моли и пости без престанка, где се ништа не лаже, а Божја милост никуда не одступа и вечно траје – пут Атоса.

– Дубока и необјашњива потреба означила је почетак овог ходочашћа. Дух је оно што оживљава, чини да се покрену мишићи и тетиве, да се душа у детињој радости ослободи талога свакодневице – каже Милош Скоковић, агент осигурања, познати ужички музичар, басиста група „Мунденс“ и „Блекова петорка“ – Нико нам није помогао у припреми путовања, али о храни и смештају не бринемо пуно, јер нам људи успут с радошћу помажу.

По одласку из Ужица, прво ноћење „задружни бициклисти“ имали су у близини Краљева. У шумарку недалеко од магистрале поставили су шатор. Скромна вечера у оваквом окружењу, духу је гозба. Тако су наставили, тако ће бити до краја путовања.

– Идемо сада на Крушевац, Ниш, Лесковац, према Прохору Пчињском и Дојранском језеру… Преко јужне српске покрајине и Македоније, стићи ћемо у Грчку за недељу дана – додаје Михаиловић, медицински техничар.

Ко су „задружни бициклисти“? То су данас одрасла ужичка деца, поникла у југословенској престоници титоизма. Има их неколико десетина, а окупља их жеља да сваки тренутак слободног времена проведу на бициклу, на путу или у природи. У долини и око града, где равног пута скоро да нема, па тако ни неке велике жеље Ера да „терају“ двоточкаше, они су бициклизам учинили популарним. Некадашње задруге, данас претворене у сеоске продавнице мешовите робе, најбоље су одмориште сред дугих вожњи. Тако је ова неформална група добила име – „задружни бициклисти“.

Чланак ХОДОЧАШЋЕ: Бициклима, 1.600 километара до Свете Горе и Хиландара се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Д. Карадаревић

Док је киша плавила српске долине, тежак и мокар снегпокидао је на Тари две стотине струјних далековода и проводника као да су суве гранчице. Живце људима није! У Заовинама, око 220 домаћинстава сада је без електричне енергије, многи од њих ће сијалицу опет да упале–тек за месец дана. Старој струјној траси, од Лазића бране све до центра села, не може се ни прићи, инжењери започињу изградњу нове, а до тада ће свакодневицу горштака обликовати заједничка жеља да се живи живот без електрике, телефона и интернета…

Фото: Д. Карадаревић

Велика недаћа, окупилаје мештане јуче у кафани насред села. Види се одмах по ужурбаности, да неће бити ни великих речи, ни кукњаве. Сада су на цени брза памет, још хитрије ноге и јаке руке. У импровизовани кафански „кризни штабу“ људи улазе ужурбано , чују по неку директиву, онда одлазе свако неким важним послом.

Фото: Д. Карадаревић

Једни терају пуне замрзиваче код родбине и пријатеља у Бајину Башту да се месо не поквари. Други су путоказ радницима „Електродистрибуције“ у шумским беспућима, јер навигација ту није од неке нарочите користи. Кажу електричари, важеће правило гласи: Мапу читај, ал` сељака питај.Само ћеш тако, и никако другачије,стићи где мораш.

Председник Месне заједнице Заовине Видоје Лазић, у центру села, у Вежањи, објашњава мало у телефон, мало у очи, где иде која бандера. Усмерава возила с агрегатима, да би нам у паузи предочио како ствари стоје.

– Е, овако је било: под налетом снега прво је попадало 200 стубова, а више од 300 кућа остало је без струје. За само два дана добар део порушеног је оспособљен. Лоша вест је да се речених седам километара далековода мора наново градити. Били су инжењери, почели су већ да цртају план. За то време екипе „Електродистрибуције“ раде по цео дан да оспособе шта се може –каже Видоје и наставља – Један агрегат нам је стигао од „Дринско – лимских ходролектрана“, преостала два из Ужица и од „Црвеног крста“ су на путу. То су они агрегати, скоро као ауто велики, за напајање целих трафо станица, моћна ствар, добро ће нам доћи.

Фото: Д. Карадаревић

Видоје се негде изгуби, отишао је да нађе најближи утикач да напуни мобилни телефон. Сви сада тако раде, седну у ауто, прегазе десетак километара до првог „исправног засеока“, да напуне батерију јер друге комуникације са светом више нема.
Заовине су по површини једно од највећих села у Србији, са безброј заселака. На путу до једног од њих, што струју неће скоро добити, сред снежног кијамета, путем трчи младић необично одевен за домаће прилике, превише „брендиран“. Туриста џогира!

Фото: Д. Карадаревић

– То је наш Аустријанац. Дошао човек да се одмори поред Заовинског језера, знате и сами, у редовним приликама ово је рај на земљи, али авај. Схватио човек и рекао поштено, да без интернета месец дана неће моћи, најавио је да се данас враћа кући – каже нам наш водич кроз заовљанске засеоке, од Вежање до Попадића…

Рашко Попадић (47), пољопривредник и домаћин, нестанак струје искористио је да деци одржи показну вежбу „Овако је тата учио школу“. У кући необично, тамно јер светла нема, а весело је од дечјег жамора.

Фото: Д. Карадаревић

– Видите децо, цело село је некада овако учило, уз свећу и петролејку. Цела моја генерација тако се одшколовала, код нас је струја стигла тек 81. кад је Тито умро. То селу није сметало да изроди колико хоћеш доктора, инжењера, и онај стари министар Драган Којадиновић је наш човек. Тако, пишите сада лепо… – говори Рашко својима, Сањи (16) и Марку (6) – Тек смо неколико дана без струје, а увели смо нови ритам. Легнемо сви пре девет јер телевизије нема, па се будимо зором да искористимо дање светло.

Сања и Марко се за сада не жале. Мобилне телефоне мења „Човече не љути се“, код одраслих „Дневник“ заменише карте, кажу људи, одморише се од вести.

Рашкова супруга Снежана је домаћица, навикла је на послове па то што на „смедеревцу“ греје воду за купање и што веш мора на руке да пере, није нека велика мука. Доћи ће струја, кажу Попадићи, па се имамо чему радовати.
– Ми смо на Тари рођени, ту смо цео живот провели, навикли смо на планину, на живот уз понеку муку – испраћају нас Попадићи.

Фото: Д. Карадаревић

Цео дан у Заовинама прође, а нико ни реч ружну да каже, да се пожали, да се изјада… То је, кажу, од лепоте, од слободе – од Таре. Поред вазда плавог језера, сред непроходних шума у Националном парку, у селу где медведи неретко сврате на ужину – тај вишак једа сам негде оде! А виде људи и раднике како по кијамету подижу нове бандере, једну за другом. Знају да ће кад мало времена прође, све бити у реду.

Фото: Д. Карадаревић

СНЕГ ИМ НИШТА НЕ МОЖЕ

Таром од Митровца и Крње јеле, преко Заовинског језера, и Лазића бране све до Заовина, струје има. Ту почињу проблеми, а ту срећемо и решење. Пет екипа бајинобаштанске „Електродистрибуције“, са по 5 – 6 радника у свакој, раде по 12 часова дневно. У засеоке, један за другим, враћа се „електрика“.
– Поправљамо далековиде, чекају нас поправке нисконапонске мреже. Жао нам је што ће изградња тог једног, новог вода трајати месец дана… Другачије није могло – кажу нам радници мокри од снега до голе коже – Ево нас у Мандићима, после идемо у Караклије, па у Мариће, Николиће, Василиће, Рачуничиће…

Чланак РАЈ НА ЗЕМЉИ ОСТАО БЕЗ „ЕЛЕКТРИКЕ“: Бројна домаћинства у Заовинама на Тари струју ће чекати још месец дана се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Дан је био као и сваки други у Токију, до тренутка када је од Емира Кустурице стигла порука: „Дођи у Србију. Посматрај свет око себе широм отворених очију и не брини“?!. Прво сам одозго, из ваздуха, видео ужички крај и планине које говоре. Оне су ме освојиле! Пред дрвенградским храмом, разумео сам значење до тада шифрованог шапата ствари и људи. Тог јануара 2009. „Бог ме је погледао“: Светом тајном крштења у Цркви светог Саве, све моје радости и туге – себи су нашле уточиште, а сада сам напокон опет ту, у свом духовном дому.

Живот најталентованијег јапанског редитеља Кокија Хасеија узбудљив је и невероватан као Кустуричин филм. Разговарамо први пут после шест година под сводовима исте мале цркве, док нам, изнутра, ликови светаца и даље нежним длетима мењају лик.

– Стајали смо у цркви, а кум Емир предложио је да на почетку духовног живота узмем српско име Стефан. Чудно је то. Кустуричини филмови су разлог због ког сам као клинац први пут узео камеру у руке, не помишљајући да ћу га икада срести. Како се то ипак догодило, не умем да објасним – каже редитељ. – Исте године сам на „Кустендорфу“ освојио „Златно јаје“ за филм „Годог“, и то сматрам истинским почетком моје каријере.

Сећа се Коки Стефан Хасеи колико је крштење било важан, леп и срдачан догађај. Емирова супруга Маја рекла је тада да, ако тако одлучи, њих може сматрати својим родитељима.

Шта је било пре него што је Коки Хасеи из Јапана у Србији постао кум Стефан? Рођен у Окајами, близу Хирошиме, након што је 1994. завршио средњу школу у родном граду, преселио се у Токио. Ту је у руке узео фото-апарат и камеру. Први документарни филм „В/О“ снимио је 2001. године, а остварење је приказано на Ротердамском фестивалу, Аустријском бијеналу, у њујоршком Музеју модерне уметности (МОМА) и на фестивалу „Сеул нет“, где је добио награду „Диџитал екпрес“.

– Следећи филм „Годог“, награђен на „Кустендорфу“, снимао сам на ђубришту у Манили. Био сам шокиран контрастом између депресије, сиромаштва, безосећајности данашњег света с једне стране и енергијом, осмесима, лепотом деце која на ђубришту успевају да преживе, са друге стране – говори Хасеи. – Пожелео сам да с њима живим, на том месту где се сабрала преостала вредност света. То сам и учинио. Деца су дивна, она су све што је свету преостало. На таквом месту ова деца се играју, смеју се и зову га рај.

Са „Златним јајетом“ у рукама, Коки Стефан је изашао пред великог Карла Баумгартнера, продуцента Кустурице, Ким Ки Дука, Каурисмакија…

– Он је прихватио да с њим развијам идеју за свој први дугометражни филм. Све је кренуло на најбољи могући начин, а онда је марта 2014. године Карл умро. Филм је остао у фиоци – каже Хасеи. – Пуних пет година сам путовао по свету, идеје сам доводио до краја, снимао сам на Филипинима, у Италији и Јапану. Резултат је „Бланка“, снимљена уз подршку фестивала у Венецији и продуцента Фламинија Задре.

– Једанаестогодишња Бланка преживљава сама у Манили, просећи и крадући од туриста. Њен сан је да купи себи маму. Да би скупила довољно новца, она мора да савлада бројне препреке. Познанство са Питером, педесетпетогодишњим слепим уличним музичаром, представиће нову прилику: он ће научити Бланку да пева – говори нам Хасеи шта ћемо видети мало касније у „Проклетој авлији“. – Због бриге за Бланку, Питер одлучује да је одведе у сиротиште. Када она то сазна, решава да побегне и поново се суочи са опасностима живота на улици.

Баш у Венецији, Хасеијев први дугометражни филм освојио је две награде.

СРПСКА ЦРКВА У ТОКИЈУ

У „ПРОКЛЕТОЈ авлији“ све је спремно да се, после Венеције, у Мокрој Гори „заврти“ филм кустендорфског детета, Стефана из Јапана.

– Куме! Овамо куме Коки… – чује се глас Емира Кустурице. Када не режира филм, Кустурица режира живот, и то је знак да је разговор под сводовима Цркве Светог Саве, за ову прилику, завршен.

– Знаш ли – додаје Коки опраштајући се – да у Токију постоји велика православна црква? Зар то није добро и лепо?

Чланак КОКИ ХАСЕИ: Пред храмом у Дрвенграду Бог ме је погледао се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Дете брзо расте, колевку прво скрајнуше у ћошак, а онда још даље, далеко од очију у подрум историје, па сви брзо с ума сметнуше да је икада ту била. Баш је и са Осатом. Вековима административни центар велике регије око Скелана и Сребренице на обали Дрине, то је заборављена колевка српског градитељства. Као што краљевима рођењем круна припада, дечаци у Осату пуким доласком на свет мајстори су постајали, јер важнијег посла од стварања на овом свету није могло бити. Сва она лепа здања од брвана над каменим подрумима што их данас зовемо старим српским кућама – њихових су руку дело.

Измислили су Осатичани кров „на четири воде“, њихове куће имале су увек улазна и излазна врата јер се свако мало у Подрињу од неке силе морало бежати. И још је нешто њихово, један тајни мајсторски језик, бањачки.

– Бањаци су, синак, мајстори. Зато им се и језик бањачки зове. Као што су Црнотравци на југу познати као најбољи фасадери, овде су се вековима рађали у Срба најбољи зидари и тесари. Да би своје планове, рачунице, а некад и пропусте сакрили, Осатичани смислише посебан језик у који је стало неколико хиљада речи – говори Радан Јевтић (67), потомак старих бањака, унук оног Солунца и градитеља Сима Јевтића што му иницијали осташе уклесани у камену сарајевске цркве, и сам мајстор овдашњи.

Старину сретосмо пред кућом у Божићима, у Гумнини над Скеланима. Нешто гради, унуци му помажу.

– Бањачки је био мушка ствар. Мајсторски језик. Жене га нису смеле знати! Да је једна знала, рекла би другој, ова трећој, то ти је ваљда јасно… Десило се тако да су Осатичани негде у Србији градили, а мајстори се међу собом почеше дошаптавати: „Скаман анеж, ал је шумна треја“. То ти значи: „Лоша храна, ал` је жена добра (привлачна)“. А газдарица ће на то, ни пет ни шес` : „Мајсторе, шуман ти, скаман ти, ако ти се ани ани, а ако ти се не ани, набери!“ Ето ти, кад жена зна бањачки, мајстори без посла могу остати!

Приреди Радан ту у Божићима за нас госте кратак курс из бањачког. Објасни да тај језик данас скоро свако зна, ту око Скелана. Чак и жене, а деца га рано науче јер им може затребати „таман колико чакија за недај Боже“. Језик је настао извртањем српских речи, али и туђица, немачких и турских.

– Осатичани су ти од памтивека печалбари, ишли су одавде по Србији и за собом остављали лепе грађевине. Већина их остаде преко Дрине, јер је овде свако мало рат. Само у Божићима, пре овог последњег рата, било је 50 бањака, зидара, а са њима и 5 обртника, а ја сам један од њих био. Данас их је, да све бањаке на прсте руке набројиш – говори Радан и док Божиће напуштамо поздрављамо се бањачки – Чкајамо! (Идемо!)

У Скеланима где све је у знаку античког наслеђа, поред остатака Муниципиума малвесиатиума, срећемо Драгића Глишића (40), накадашњег директора овдашњег Археолошког музеја. Не о Римљанима, већ о делима Осатичана говори.
– Данас куће осаћанке гледамо у свим етно селима по Србији, од Мећавника, преко Врхпоља и Станишића, до Музеја на отвореном у Сирогојну… Оригиналне осаћанке су и бројне цркве брвнаре грађене без иједног ексера, она чувена у Дубу или у Сечој Реци код Косјерића, у Миличиници код Ваљева, па она устаничка у Такову… Вукова кућа у Тршићу, кућа кнеза Милоша у Горњем Црнућу и његови крагујевачки конаци, конак сердара Мићића у Чајетини и у сваком селу по нека грађевина… Све то, део је Осатичана или је њихова школа – говори Драгић – Осатичани су порушену Србију с краја 18. и почетка 19. века обнављали. Исто су радили по завршетку светских ратова, а опстали су, ево, до данас. Сада граде традиционалне и ове модерне куће.

Фото: Новости

Иво Андрић је приметио ту жељу својих комшија градитеља, да себи и свом роду, усред и на измаку турске владавине, коначно подигну лепе грађевине. Да добар посао ураде.

– Сви Осатичани имају неку урођену тежњу ка висинама и да они најугледнији међу њима и они најскромнији желе да се испну макар педаљ више од места на ком су. Да се испну и да се то види и зна – записао је Андрић.

Видело се и знало, само ако би мајстори из Осата ударали секирама, длетима и брадвама по брвнима, шиндри и клису неуморно. Тукли су вешто чекићима по камену. Правили су широм Србије, на месту попаљеног и порушеног, лепше и боље да на згариштима почне нови живот. Зато за хајдучију времена нису имали.

Печалба, ратови и сеобе, модерне куће у духу нових времена, све то брисало је мало по мало из памћења колевку српског градитељства. Остала су иза мајстора, по земљи расута, лепа здања.

Баш у њима, топло је било док су се Срби рађали. У њима, складно су живели, ту су и умирали. Тако вековима, кроз старо и ново доба. Све до данас.

– Шуман банеж – рекао би старац Радан, тајним језиком мајстора.
Него шта, него добар посао, бањаци Осатичани!

Фото: Новости

ИЗ РЕЧНИКА БАЊАЧКОГ

Лоша храна – Скаман анеж.
Добра храна – Шуман анеж.
Добар посао – Шуман банеж.
Кућа – Кашта.
Газда – Кулаба или кулџо.
Лош газда – Скаман кулџо.
Газдарица – Кулка, кулабиница.
Жена – Тремка.
Привлачна жена – Шумна треја.
Месо – Миша.
Кокош – Таушка.
Свиња – Тариџан.
Овца – Лешица.
Пита – Лемба.
Сир – Пењер.
Јаје – Ташанче.
Кромпири – Булумбаћи.
Пасуљ – Пјевкан.
Кафа – Гарача.
Малтер – Ћамур.
Псето – Ћендо.
Коњи – Калци.
Чагрље – Кола.

КУЋЕ СРПСКИХ ВЕКОВА

Осаћанске градитеље пут је вековима с пролећа вукао о печалбу. Одлазили су и у збеговима бежећи од рата, увек преко Дрине ка Ваљеву, најчешће заувек напуштајући завичај. Подаци турског џумрукџије, његова прецизна евиденција, сведочи да је једног пролећа у четвртој деценији 19. века, Дрину прешло 700 неимара по имену Јован! И још хиљаде других.

У Србији Осаћани су дизали цркве, кнежевске конаке, куће нахијских вођа и оне за обичан свет, од града до града, од села до села… Утопљени у колективни дух народа, иако су били ствараоци, махом су остали непознати, а својим одредиштима широм Србије, донели су препознатљив дух исклесан у камену и дрвету. Мало је познато да су преци владике Николаја Велимировића живели у Осату, ту су избегли из Црне Горе бежећи пред Турцима. Пред крај 18. века доселили су се у ваљевски крај где су наставили породичну градитељску традицију.

Чланак ДОБАР ПОСАО БАЊАЦИ ОСАТИЧАНИ: Са потомцима чувених неимара у колевци српског градитељства се појављује прво на ИСКРА.

Лица Животе Ђурића, Зорана Радосављевића и Миленка Павловића осванула су пред Ужичанима: група младих уметника из града на Ђетињи осликала је на месту поште срушене у НАТО агресији величанствен мурал посвећен пилотима страдалим у одбрани Србије 1999. године. Поред приказа јунака, мурал садржи и натпис: „Срце хероја заувек живи, не могу да га убију – 1999.“

Тако је Ужице још једном испољило свој слободарски дух, захваљујући младим, школованим уметницима окупљеним у групи „Бунт“, који не желе да се овим поводом о њима пише, јер мисле да је тако исправно. Они су, међутим, Ужичанима познати по својим делима. Један од њих, осликао је мурал патријарха Павла и цара Лазара на прилазу градској плажи, у жељи да владајућу иконографију шљаштећих звездица на плавој подлози замене примереније и за Ужичане значајније слике.

Храбрим пилотима страдалим у одбрани Србије, држава се никада није одужила на прави начин, али ће њихово херојство остати урезано у памћењу народа. То потврђују и емотивне реакције Ужичана, од поносног осмеха до суза, испред величанственог мурала.

Чланак СРЦА ХЕРОЈА ВЕЧНО ЖИВЕ: У Ужицу величанствен мурал пилотима страдалим у одбрани Србије од НАТО пакта се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Д. Карадаревић

Девет година сам напунио, када су момка с прострелном раном на врату, новембра 1944. унели су у моју собу, најдужу ноћ у животу заборавити нисам могао. Зором чух, мученик кроз крв ропће: „Миодраг, то ми је име.“ Онда је, а да му презиме не сазнасмо, издахнуо. Мој деда Живојин, солунац с Карађорђевом звездом на грудима, младића је сахранио, крстом је гроб обележио, јер другачије није знао. Сада овде у Лису, један поред другог почивају партизан и равногорац.

Старина, Драгачевац Богољуб Јовичић (80) распреда клупко живота, још жељан да сазна има ли његов незнани Миодраг, на свету икога свог…

– Киша, снег и јауци, то ти је било Драгачево новембра 1944. Рањене партизане из чувене 25. српске бригаде, махом момке из источне Србије, носили су са Бјелочевца где су се са Немцима тукли, кроз Лис, па у Гучу. Те ноћи су незнаног Миодрага унели у мој живот. Могао је имати двадесет и неку. Липтала је крв из ране, испод благог лица и крупних очију. Ујутру, видех Миодрагову руку како клону с кревета. Онда се деда Живојин указа пред брвнаром и поче да прави сандук. Удари му деда крст. А ја, мени у глави оста да одзвања име, мио и драг, Миодраг без презимена – говори Богољуб оно што је видео и осетио.

Мало је прошло, црне поворке људи из источне Србије, нагрнуше у Лис. За костима синова и браће по брдима трагају, мртвима загледају чарапе и чакшире. Копају рукама по јаругама, гребу стење ноктима. Богољуб, тада дечак, искамчио би сред оне глади од мајке Добринке парченце хлеба од зеља, да понуди незнанце. Мисли, на неком лицу препознаће очи страдалог младића.

Узалуд. По незнаног Миодрага нико дошао није. Остаде далеко од куће, у Лису сам, све до данашњег дана.

У књигама је Богољуб нашао наду. Једна каже, у Драгачеву су те године скончала два Миодрага: један је Милетић из Петровца на Млави, други је Вучковић из Великог Градишта.

– Волео бих да неко, негде, прочита ове редове, да се јави неко од рода овог момка, можда је потомке имао. Да се сећање на Миодрага сачува. Кад мене више не буде, да на споменику пише и презиме. Душу да сачувамо – избија из Богољуба највећа жеља, велика као старчеве сузе. – Зна се, још, да је младић страдао под командом Уроша Кукоља, то ти је све… Деда Живојин, столар овдашњи, солунац, иако му право гласа беше одузето јер беше у равногорском одбору, није дао да Миодраг остане заборављен. Када је време оборило дедин крст незнаном Миодрагу, не дадох ни ја, подигао сам страдалнику леп споменик.

На истом гробљу где један поред другог почивају солунац Живојин и незнани Миодраг, још један је гроб. Тај је празан! Средином седамдесетих, ту је Богољуб испратио оца Драгишу, коме се 1941. када су га Немци заробили, изгубио траг. Рачунао је, ако за три и по деценије од оца нема ни трага ни гласа, онда мора бити да је мртав. Подиже тако и оцу споменик.

– Оца су Немци заробили у Крагујевцу 1941. Одвели су га на ропски рад. Писао је до 1944. како ради на лагеру у Дрездену, ропски, а онда ништа. Као да је у земљу пропао. Тражисмо га преко Црвеног крста, преко другова логораша, али вести ни за лек. Године прођоше у трагању, на крају се помирих, мртав је. Да за оцем чежњу умирим, дигох му 1975. споменик – прича Богољуб. – Онда ми поштар, а била је 1982, донесе писмо, на енглеском. Нека слутња учини да истог трена одјурим у банку у Чачак, тамо су имали преводиоца… Чита- ју ми, жена по имену Елона Ковач, представљајући се као ћерка мога оца, мени јавља: „Драгиша је умро 21. маја 1982. у Немачкој.“

Тако је трагом писма, сазнао Богољуб да је отац после заробљеништва остао у Немачкој. Супругу и децу у Србији, ваљда је прежалио. Тамо је створио нову породицу. Добио је ћерку Елону. Радио је на одржавању машина у некој фабрици конфекције. Отац мртав и оплакан, Драгиша Јовичић, био је свих протеклих деценија, свих дана и часова Богољубовог трајања и трагања, жив и здрав! Само што се у Немачкој одрекао и свог презимена, за свет далеко од Лиса и Србије, остао је све до смрти – Драгош Штокман…

Фото: Новости

Богољуб полако, како доликује, пали свећу над хумком партизана „незнаног Миодрага“, па на гробу деде Живојина, равногорца. Пламен једне свеће, данас живот овог другог осветљава.

Над оном трећом, старац гужва капу, остављен давно у Лису да трага за презименом незнаног Миодрага, а да оцу који се сопственог презимема одрекао, до краја остане странац. И ту старац упали свећу, да ту таму њему дугу као вечност осветли.

ИМА ЛИ МИОДРАГ КОГА?

Један Миодраг, страдао у Драгачеву је из Петровца на Млави, из фамилије Милетић. Други Миодраг је из породице Вучковић, из Великог Градишта. Ако било ко зна нешто више о потомцима ове двојице несрећника, нека се јави „Новостима“ или мени, да сећање на страдалника не умре – зове Богољуб све који би нешто више о незнаном Модрагу могли знати.

ПОЗНАО САМ МУ ЛИК

ЗНАМ да је једном отац кришом долазио да ме види. Срео сам на овом путу 1975. странца с бележницом. Познао сам му лик, али му нисам пришао, мислио сам да се то само осећања мноме играју… – каже Богољуб док пролазимо тим истим прашњавим сеоским путем.

Чланак ПО МИОДРАГА НИКО НИЈЕ ДОШАО: Живот провео трагајући за потомцима борца страдалог 1944. године се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Д. Карадаревић

Марга и њен супруг Вил, проживели су „прву младост“ као сав обичан свет, радећи „од јутра до сутра“, допуштајући слатким сновима да им тек по мало свакодневицу обоје чежњом за далеким градовима, необичним људима и непознатим културама.

Онда је необичан сплет околности учинио да немогуће постане јава: пре 12 година камион „Мерцедес“ стар пола века постао је кућа на точковима, Мексиканка и Немац до сада су уздуж и попреко прокрстарили Јужну и Северну Америку, сада путују Европом, а затичемо их у Ужицу, на одмору, док упознају балканску ветрометину.

Дочекују нас Марга и Вил широком осмесима, кажу, увек су жељни разговора и нових лица. Одмориште су нашли на ужичком брду Доварје, у близини гробља, на таквим местима, кажу, мир је ноћу загарантован. У кабини камиона инструмент табла показује 246.000 до сада пређених километара. Време је за сређивање „Мерцедеса ДБЛА 710“ из 1964. године, а онда и за обилазак града на Ђетињи. Нигде не журе, у сваком граду остају по неколико дана.

Фото: Д. Карадаревић

– Како је све почело? Ишао сам сваког дана на посао, али нисам био задовољан животом. До те мере, да сам једног дана, 1992. године, доживео тежак инфаркт. Ништа ми се боље није могло догодити! Схватио сам да ће ми живот улудо проћи, убрзао сам сређивање овог камиона око кога сам до тада тек помало „чачкао“ у гаражи. Болест и сазнање да живот пролази поред мене, учинили су да започнем велико путовање – објашњава Вил – Овај пас кога видите, мој најбољи друг, зове се Скот. То је мој сапутник од почетка. Прво смо путовали по Немачкој две године, па смо 4-5 година уживали крстарећи прво Северном, а онда и Јужном Америком, од Аљаске до Патагоније…

На свом путовању кроз Мексико, Вил је срео Маргу, била је то, кажу, љубав на први поглед. У граду Мараватио они имају лепу кућу, али у њу не свраћају. Кућу издају, на располагању имају немачку пензију, па живот нуди безброј нових путева. У кући на точковима безброј је књига, духу увек треба „хране“, а једну посебну сами праве: ту се сабирају исечци из новина које су о „великом путовању“ писале.

Фото: Д. Карадаревић

– Ја сам одабрала Аљаску за наш медени месец, а онда смо кренули доле, пут Боливије, Колумбије… Сада крстаримо Европом, били смо у Турској, па у Грчкој, ево нас и у Србији. Ми нисмо веровали у гостопримство овдашњих људи, због прошлих ратова и вести које смо слушали о Милошевићу, због тог негативног контекста у медјима. Сада смо одушевљени Србима. У Краљеву нам је било дивно, једна девојчица нам је поклонила леп сувенир, а њен тата првокласну шљивовицу – говори Марга – Када ће се наше путовање завршити? Вероватно никада. Ово је испуњен живот,  можемо и даље пратити сопствени пут, боље је него да следимо туђи.  Наше омиљено место, увек је оно на које ћемо тек стићи.

АНДРИЋГРАД НА МАПИ ПУТНИКА

На камиону су Марга и Вил нацртали мапу света, са свим досадашњим путовањима.

– У будућности, чекају нас Азија и Африка, али пре тога идемо у Мокру Гору, па у Вишеград да видимо стари мост и Андрићград из кога исијава историја, желимо да се возимо старинском „Шарганском осмицом“… – кажу нам на растанку насмејани путници – Ми нигде не журимо.

Чланак МАРГА И ВИЛ НА „ВЕЛИКОМ ПУТОВАЊУ“: У кући на точковима путују планетом и живе свој сан се појављује прво на ИСКРА.

Фото: М. Цветковић

Пре него што ће творац човекољубивог „Окованог Прометеја“ пожелети да се у камен уклешу речи поноса што се борио против освајачке најезде, дајући предност борбеном замаху свог мача над својим песништвом, Есхил је стигао да устврди, да човек паралелно може да прати свега – три радње.

Тако сам  ја, каже Емир Кустурица, ових дана у Уругвају завршио снимање „Последњег хероја“ о Хосеу Мухики, припремио сам отварање Интернационалне катедре драмских уметности у Андрићграду, спремио сам за објављивање  „Кустуричин дневник“, био сам на концертном путовању у Кремљу, покренуо сам Електронске новине Андрићевог института „Искра“, дописао сам у ходу кадрове за завршетак филма „На млијечном путу“…

На примедбу да је атински трагичар погрешио, јер ће читалац овде имати посла са најмање шест одвојених токова, прослављени редитељ одговара: Ако набројано доведемо у везу са једном обичном мокрогорском окуком између Ужица и Вишеграда, биће лакше.

– Овде прича почиње, на једној кривини на брду Мокра Гора, ту сам пре десет година дошао да снимам филм. Почео сам да градим Мећавник,  а онда ми је пре осам година наметнута битка против моћног освајача познатог као „Динара никл“. Ова компанија регистрована у Енглеској, видела је на тој кривини визију рударског површинског копа. Нисам сигуран да су становници овог краја до данашњег дана схватили у потпуности, колико је велики тај добијени рат. На овој победи, настао је Парк природе Мокра Гора. Да смо изгубили, овим путем би сада шпартали камиони из којих се цеди сумпор, а здравље људи одавде до Београда било би угрожено. Ти људи су Мећавник видели као сумпорно прихватилиште за рударе, коваче пара за некога тамо, кога не би занимало да лично у такав апокалиптични амбијент нос помоли. У два наврата одбранили смо Мокру Гору. Да то потврдимо, сада је држимо чистом. Више не постоје бујичне воде које могу да направе поплаве. Овде железница има „Шарганску осмицу“, светску атракцију. Долазе нам туристи из целог света, највреднији уметници ове наше планете, редитељи, писци, глумци, музичари… Деца из Србије и  Републике Српске, заједно са талентованим клинцима из целог света на „Кустендорфу“ имају привилегију да од њих уче о уметности и животу. Раније су људи, на овој кривини углавном страховали, да им на повратку с мора ту не пукне гума, па да морају да заноће.

Када сте после Мећавника започели изградњу једниног града на планети посвећеног једном писцу и његовом делу, рекли сте да ће то знање о коме говорите расти и да ће бити формално. Да ли ће се то догодити?

– Поред Андрићевог института, а он ради пуном паром, у октобру у Андрићграду почиње да ради Интернационална катедра драмских уметности. То је наш интернационални одговор на све сличне академије у региону. Биће и успешан, ево зашто: већ прва генерација на четворогодишњим студијама имаће на располагању најбољу опрему, какву данас користите највећи филмски ствараоци у свету. Од камере, преко монтаже и тона, имаћемо од почетка највише стандарде дигиталне технике. Тако ће поред теорије какву имају и друге добре школе, акценат бити на практичном раду. Овде ће најуспешнији моћи да уче, али и да праве филмове! Све то покренуо је фестивал „Кустендорф“, био је инспирација за отварање факултета, јер ако можемо да призовемо себи највеће ауторе, онда је питање, зашто да нашим најбољим студентима не омогућимо, да једнако вредну уметности стварају. Али то није крај, видећете, после драмске  интернационалне катедре, доћи ће и друге, музичка, па ликовна, а на крају ћемо у Андрићграду, за неколико година – имати формиран Универзитет лепих уметности.

Упоредо са добијањем лиценце за факултет, паралелна радња дешавала се ових дана у Монтевидеу. Снимили сте последњи дан Хосеа Мухике на челу Уругваја, за ваш филм „Последњи херој“. Какав је заиста „најскромнији председник света“?

– Када смо се срели први пут, питао сам Мухику: Да ли је истина да сте Ви, председниче, пљачкали банке? Он ми рече: „Немојте о томе да причамо! Шта ти мислиш, да је криминалац онај који пљачка банке? Криминалац је онај који их формира. Ја нисам узимао себи! Имали смо градску герилу, борили смо се против фашистичке хунте, једне од оних које су Американци успоставили у Јужној Америци подржавајући ексремну десницу. Највеће болести нашег континента су фашизам и ортодоксни, тврди комунизам, ове идеологије инсталиране су овде у свакој држави.“ Мухикин преображај од герилца до успешног председника је невероватан. Он је своју земљу оставио у стању далеко бољем од затеченог. Не знам да ли ће се у Србији и на Балкану, икада нешто слично десити. Овако је било: одлази човек, предаје ленту новом председнику, крећемо главним тргом и настаје френезија, какву нисам видео ни када најпознатији глумци изађу пред обожаваоце. Касније, док смо летели да се сретнемо са председницом Бразила, у жељи да га подстакнем на причу, кажем му: Лако је вама, ваша земља има осам милиона крава. Он ме погледа испод ока и каже: „Тринаест!“ А људи, колико? „Три милиона. Од извоза зарађујемо шест милијарди долара годишње“. Истина о Мухики је бављење политиком не да би зарадио новац за себе, већ да би својим грађанима омогућио да напокон почну да живе боље. Иза себе он оставља стабилну државу, а када погледаш његов животни пут, то је као да гледаш Скорцезеовог „Таксисту“. Од герилца који је отимао људе, уцењивао их и чинио све што је забрањено, стигао је до мирног чиче, мудрог, са политичким сном о бољем животу својих људи који је у његовој земљи заживео.

Фото: М. Цветковић

То о сиромашном политичару, људи у Србији ће тешко поверовати док својим очима филм не виде… Доказује ли снимљено заиста, да је могуће бити скроман председник у данашњем свету?

– Мухика је правио необичне потезе за једног герилца. Легализовао је марихуану и геј бракове, то је оно што левичари и иначе покушавају да раде, али је он то урадио у једној земљи са посебном позицијом. То је „југ југа“ Латинске Америке. У мозаику левичарских држава он је успоставио најбољи рецепт. Искуство урбане гериле и ортодоксног комунизма претворио је у социјализам  способан да ствара вишкове. Онда их распоређује, бринући прво да драстично смањи број сиротиње. У једној фавели, близу његове куће, а он живи у најсиромашнијој кући коју сам видео у животу, а видео сам их пуно, ту ми је рекао: „Мој случај је једноставан. Ја сам човек који живи исто као мој народ.“ Људима који немају апсолутно ништа, у једној приватизованој па пропалој фабрици намештаја, тим очајницима, дао је власништво над фирмом. Рекао им је: „Не сањајте о богатству. Имаћете добар посао, пристојну плату и добар живот. Сваки покушај да постанете нешто више, ризик је да тај бољитак изгубите.“

У балканским околностима, појава било каквог политичког спаситеља је, вероватно, немогућа. Како је Мухика придобио народ?

– За разлику од европске политичке праксе, Мухика је на власт дошао не реториком, већ стављањем сопственог живота у залог. Робијао је скоро деценију и по. „Попио“ је шест метака, гледао сам те ране, сав је испресецан… За разлику од њега, балкански политичари на ризик стављају нешто друго: њега им одређују  стране обавештајне службе. Шпијуни постављају владаре по Балкану, а моћ ових шпијуна, нажалост, политичаре невероватно опчињава и усхићује. А видите Мухику, његова политичка каријера ишла је од градског бандита, преко мучења у затвору, све до председника.

Легенда каже да је после осам година робијања, Мухика почео да слуша звуке који су га водили у психичку болест…

– Нашао је кључ да се спасе. Нашао је саговорнике. Причао је с мравима! У тим бунарима где је држан, говорио је бубама оно што мисли! Док је премештан из једног у други затвор, хунти је, као и сваком политичком организму дошао крај, Америчка контрола јужноамеричког континента више није могла да убаци довољно обавештајаца, да фашистичку хунту одрже. Када је изашао с робије, све лево оријентисане странке у Уругвају, заједно са масонима који су тамо јаки, срушили су екстремну десницу. Као министар пољопривреде, уверио је народ да је боље живети добро него лоше, направио је велике реформе, припремио се за узлет на врх државе.

Постоји и у Србији шанса да нека од понуђених визија бољег живота почне да живи у реалност?

– Срео сам се једном са нашим председником Николићем, када су копачи никла покушали да поведу нови рат за Мокру Гору. Тражио сам да то не дозволи. Тада сам му предочио да Србији недостаје милион хектара под садницама и још 10 милиона крава. Испоставило се, да су воће и стока, код нас такође питање пута у Европу. Планирање будућности Србије, није усклађено са нашим стварним потенцијалима. Усклађено је са неким вишим редом ствари, у коме држава Србија не одлучује превише. Тврдим да Србија губи своју аутономију тиме што нема стратешку основу која се једноставно зове – исхрана. Код нас нема те производње јер пласман и Европску унију, није известан.

У описаним околностима, ми чекамо дуго да се наша чувена транзиција заврши, има ли јој краја?

– Теоретичар шока Џефри Сакс је мислио, да би транзиција требало да траје 20 година. Слобо је издржао деценију, па је бомбардован. Запад је онда у нашу свакодневицу пустио омамљујућу течност, она се овде преливала кроз нечије прсте, махом кроз НВО. Тако су неки домаћи, у име борбе за поштење, заступали интересе  непоштених из иностранства. После слома Милошевићевог режима, у тој сарадњи са западом, ништа до данас није урађено у корист грађана Србије. За време Обреновића смо извозили свиње, када смо били добри са Американцима пред Први светски рат, дугове смо враћали – у сувим шљивама. Зато је данашње питање, да ли је Србија суверена држава? Сви потези који се вуку од Милошевишевог слома, не говоре нам да иза њих стоји интерес наше државе. Ми се усклађујемо са туђим шемама. Лично мислим да пут у Европу није добар, јер он у свом најбољем издању, од оваквог српског потенцијала може само да направи уску стазицу, којом тешко живи можемо проћи, и као народ преостати. Тај Сакс, који је заговарао тезу да у року од три године треба сломити сваку државу са вишком друштвене својине, од заговорника шок транзиције – постао је њен противник! Видите, двадесет година је требало Јужној Кореји да постане моћна, а то је било могуће само уз контролу државе. Код нас је, нажалост, прво сломљена држава, па је онда уништено привредно благо. Све то спровеле су неолибералне партије, Србији налепљене, оне немају никакво историјско, културно, економско ни било какво друго упориште у нашој земљи, да би њихова политика могла бити успешна…

Видели смо шта сте урадили у Мокрој Гори, у Андрићграду, све то тиха је културна револуција и она даје резултате. Да ли је могуће направити мирну револуцију у економији и привреди?

– Све је питање храбрости и ризика. Свака озбиљан потез у привреди, подразумева политику која ће стати иза идеја, попут оне да за почетак себи произведемо храну. Љутња и бес су ме захватили, када сам видео да ће 50. годишњица Андрићевог „нобела“ проћи само са његовом картонском налепницом на багажима београдског аеродрома. Да бих тиху културну револуцију, како је зовете, спровео, нашао сам друга у томе. Додик је помогао да на пољу културе развијемо једну теорију и да је спроведемо у дело. У време Тадића и у време Вучића, пустили су нам на вољу, па тај код заштите нашег идентитета траје. Он нас враћа на мапу опстанка. И то на месту крвавом од римског периода до данашњег времена. Тако се идеја о кланици, измешта, кроз идеју о култури. Радили смо уз сву скепсу овдашњег света. Уз сву невољу коју је Андрић овде и постхумно доживљавао, сетите се, мацолом су му ломили главу. Уз све гестове против културе смо радили, да у овој комуни сачињеној од дошљака и староседеоца докажемо, да култура ипак може да се активира. И то на највишем нивоу. Култура се сада претвара у нову стваралачку енергију. Она производи – миран живот. За православце, миран живот је љубав, а на њу никога не можеш да натераш. Међутим, уметношћу народе можеш да натераш на комуникацију. Када овде будемо поред позоришта, Андрићевог института и свега другог имали и Универзитет, и то интернационални – комуникација о којој говорим биће највише видљива јер неће имати границе, а карактер овог несрећног простора биће заувек промењен у корист свих људи!

Ако дакле, у погледу економије и привреде не буде храбрости да се ружна стварност побољша мирном револуцијом, шта онда?

– Морамо  се борити! Од помоћи може бити „Искра“, електронска новина Андрићевог института у којој се може наћи доста од озбиљног новинарства, припремам за читаоце и „Кустуричин дневник“, ово штиво ће нас провести кроз деведесете, да видимо где смо тако катастрофално оманули. Не да би смо били паметнији од Есхила, већ да покажемо како се може и мора преживети, дугујем вам још једну паралалну радњу коју можемо сматрати и анексом ових главних токова: са „Но смокинг оркестром“, у концертној палати Кремља, представили смо балканску музику, људи су били одушевљени…

Фото: М. Цветковић

„НА МЛИЈЕЧНОМ ПУТУ“

Очекује Вас наставак снимања филма, како после пређеног пута видите крајњи резултат?

– Када филм личи на људски усуд, тада постаје значајан. Филм „На млијечном путу“ има своју биографију, толико знам. Развија се из зрна кратког филма о православном монаху, тај сегмент такође сам доснимавао… Сада знам да снимљено задире у суштину људског постојања, везује хиљаде фактора који значе живот на Балкану, а при томе у основи има библијску сагу о човеку и змији, о човеку и жени. Прошла, кишна година није нам дала довољно дана снимања, без светлости нема филма, сада ишчекујемо сунчане дане да наставимо.

КАД НЕ ВАЉАЈУ ХАНДКЕ, КУСТУРИЦА…

Чини се понекад да Срби на један трагичан начин, не знају да разликују пријатеље од непријатеља. Често нам не ваља Хандке, понекад нам Оливер Стоун има мане, али сте мета најчешће Ви. Како гледате на то?

– Постоји у Србији један ментални образац, он има своју добру и лошу страну. То је онај сијасет особина: сумњичавости, неповерења, самоироније, самопрегора… Добар је када нас брани од брзог претварања у неку сателитску државу. Тај отпор нас чини посебнима, то нам подсвест говори да смо своју слободу крваво платили, а ево, нехајно је сада арчимо! Реч је о губитку концепта одржања из сопствених ресурса. За Тита, тај ресурс била је продаја оружја Ираку или Ирану (између осталог и због тога су нас бомбардовали, да више не дилујемо слободно). Зато тај ментални образац треба да помогне Србији, да направи своју одбрану, да се установи као оригинална држава у односу на своју историју. Са друге стране, исти ментални образац има и своју црну страну. Кад се појавио Петер Хандке, када је велики део свог живота посветио Србији стављајући је у вечност заједно са остатком свог величанственог дела, однекуд се појавила сумњичавост према њему. Његова појава за нас би морала бити огромна. Он је свету дао шансу додатног промишљања о Србима, а нама је доказао да у свету они најпаметнији – ствари виде другачије од политичког подземља које данас светом влада. Замислите, не морате бити Србин, па да  откријете политичко подземље звано – међународна заједница. То може, за нас и за свет, да учини и један Аустријанац. Шта видим у том оспоравању, рецимо, Петера Хандкеа, и то у Србији? Постоји сој ситних овдашњих душа, који себе виде у улози добровољних обавештајаца. То је неки настран синдром. На располагању имају модерну комуникацију: данас свака будала има микрофон, а што је још горе има и звучнике, у виду интернета. Онда се баш као пијанци на свадби, хватају за тај микрофон, иако не знају да певају. Рачунају, успеће да глас паметног и трезвеног пригуше бесмисленом дреком. У директној комуникацији, када до ње дође, са таквима је лако.

СУНОВРАТ ДЕМОКРАТИЈЕ

Може ли се Србија надати било каквој, демократској, за њу позитивној, европској путањи?

– Демократија је у кризи, јер је то данас политички рецепт независан од капитализма. Главне економске токове сада договара политичко подземље, отргнуто од европских институција, наводно демократских. Све се решава у кабинету Меркелове или Оланда. Онда је могуће да Грчка, иако је „друг члан“, у тој европској скупштини може да пева само додолске песме. Биће јој задато нешто што не жели. Где је ту демократија? Стразбур, та скупштина, служи само да потврди што се велики договоре, а што им Амерканци шапну. Демократија није нашла решење за изазове у које је упао капитализам. То је сада неолоберални монархизам, то су полуприватна већања „краљева“ из којих излазе пресудне одлуке. А парламент нити је одговоран, нити одређује путању развоја, или било чега другог. А ови што седе по том скупштинским салама, појма немају шта су се ови савремени краљеви подземља договорили. Имају плате, дневнице и привилегије, али демократију немају.

Чланак КУСТУРИЦА: Покренуо сам „Искру“, спремио „Кустуричин дневник“, дописао кадрове за филм „На млијечном путу“, завршио „Последњег хероја“ се појављује прво на ИСКРА.

Ужице 2015 . / Фото: Новости

Признање из Беча, највећи домет српског урбанизма је у граду на Ђетињи. Дело Станка Мандића Ерама је у град донело дух Медитерана.

У бечком “Рингтурму” у току је велика изложба “Србија, град као регионални контекст за архитектуру”, где су приказана дела наше модерне, савремене архитектуре изграђена од 1920. године до данас. Централно место поставке припало је градском језгру Ужица, јединственој урбанистичкој целини око Градског трга. Трг у граду на Ђетињи представљен је као највећи домет српског урбанизма после Другог светског рата.

Изградња ужичког трга почела је 1958. године. Обриси будућег језгра јавног живота Ужичана убрзо су окружени лепим, моћним грађевинама које ће постати установе културе: позориште, библотека, биоскоп… Део целине су и стамбене зграде, као и Пошта, срушена током НАТО бомбардовања. Посао је завршен за три године, после 2.014.929 часова на градилишту, трг је праведно “освојио” 19.154 квадратна метра, око њега израсла су три стамбена блока са 330 станова.

– Ми смо у једној мери свесни значаја архитектонске целине у срцу Ужица, али је признање из Беча важна порука: ремек-дело Станка Мандића прославило је у свету нашу архитектуру, морамо га прогласити спомеником културне баштине. Наредних дана покренућемо иницијативу да се то уради, уз помоћ наше и светске стручне јавности – истиче инжењер архитектуре др Душко Кузовић, учесник изложбе коју су у Бечу приредили професор Адолф Штилер и Бојан Ковачевић.

Архитектонска и урбанистичка вредност ужичког градског језгра представљена је у многобројним монографијама, а конкретан омаж Мандићевом достигнућу (у недосатку друге врсте заштите) дао је чувени редитељ Емир Кустурица. Он је централни Трг Николе Тесле у Андрићграду, од идентичног камена, изградио по угледу на ужичко ремек-дело.

Ужице 1963 . / Фото: Новости

Чуло се у Бечу и то да је током НАТО бомбардовања важан, источни део јединствене архитектонске целине избрисан са лица земље. Прича се да је дугме у летелици америчког авиона, два пута у размаку од 15 минута, притиснула жена пилот. Зграда ужичке поште нестала је у пепелу тог 8. маја 1999. године. На месту срушене поште, једног од симбола стварања модерног Ужица, дуго је стајала огромна рупа. На простору срушене поште данас је привремени, највећи паркинг у срцу града. На овој генерацији Ужичана је, слажу се стручњаци, да вредну архитектонску и урбанистичку целину, као спомених културе – заштите.

ОТВАРАЊЕ ТРГА

Ужички трг био је тог 3. јула 1961. године пиједестал за Титову статуу, која је данас измештена у круг Народног музеја. Бронзаног маршала, дело Франа Кршинића, открио је Александар Ранковић, дан уочи прославе 20. годишњице устанка. Свечаности су присуствовали патријарх Герман, Петар Стамболић, Милош Минић, Владимир Бакарић, Иван Рибар, Светозар Вукмановић Темпо, 24 амбасадора, 15 отправника послова.

Чланак АРХИТЕКТУРА УЖИЦА У БЕЧУ: Светска слава ужичком тргу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: ИТАР ТАС С / Андреј Америков

Каква ће бити тренутна, привремена слика једне епохе, зависи само од силе која приповеда. Најжешће балканске клеронационалисте, једног верског фанатика, писца „Исламске декларације“, а потом и његовог наследника на трону најмлађе европске државе – глобална мрежа Си-Ен-Ен произвела је у борце за мултиетничку Босну. Док су Американци овај мегафон држали, парадоксално, популација Кинеза у Сарајеву, надмашила је број преосталих Срба.

Емир Кустурица још каже: То са истином је као са антибиотиком. Откривен је тек после Другог светског рата, а милионима година крио се у – буђи. Вековима га на кајмаку гледасмо, али га не видесмо! Видите, истинама увек треба времена, да памети на располагање пристигну…

– О НАТО агресији на Србију, Мадлен Олбрајт рече: „Можда смо прекршили међународно право, али смо људима ефикасно помогли“. Када она хвали неке од „историјских“, ревизионистичких књига о Великом рату, време је да „причање прича“ зауставимо и да се позабавимо науком, релевантним историјским изворима. Историја нас учи да су империјалистичке тежње довеле до рата, а то чине и данас: локалне пожаре распирују зарад остварења стратешких циљева. Срби треба да знају – Немачка има потребу да се опере од масовних злочина, Срби су јој погодан „сапун“ за то. Имају и руке „Друге Србије“ да обаве прљав посао. Тако се десило, да је њихов историчар Фишер одавно утврдио да је за Велики рат крива Немачка, а у времену садашњем „Ди велт“ има потребу да пише, па то и чини, да су за Велики рат криви Срби и Руси. Видите, ми Срби имамо индивидуалце који су променили свет. Савременој цивилизацији, њеној науци и култури Срби су дали највеће синове и кћери. Срби морају корачати напред спокојно. Зашто? Зато што је вредност научне истине непролазна. Са овим сазнањем, ја сам створио једини град на планети, посвећен једном писцу и његовом делу. У њему се налази Андрићев институт. Под окриљем влада Републике Српске и Србије, институт се бави проучавањем прошлости, с намером да трасира наше будуће путеве.

Док градите Андрићград, снимате и филм „На млијечном путу“. Ваши пројекти наилазе на критике из БиХ…

– Манекени мултиетничке БиХ из Сарајева, а рекосмо да у Сарајеву популација Кинеза данас премашује број преосталих Срба, често показују своје право лице: то су нетрпељиви етномрсци из 17. века. Били су у стању да једно крштење, овај пут моје, претворе у издајнички чин. Ја сам отишао у Њујорк из Сарајева 1988. године, у свет где се људи сваког дана сусрећу са новим идејама и њима се окрећу. Тамо православни конвертирају у будизам, католици постају атеисти, данас се православци јављају у Аргентини… Свако се према својим радостима и тугама скраси у духовном средишту, које сматра својим. А када сам ја испричао причу о свом пореклу, о Бабићима из Херцеговине, када сам крштен, то је сметало Сарајеву усред градње 100 нових џамија. Само што сам ја претежак политички залогај за њиховог вођу Бакира Изетбеговића и његове шехите. Од Устиколине па до крајњег севера тај Бакир никоме ништа не представља, али је за једно важан: он је исламски екстремиста. Њега држе на високом политичком положају да дестабилизује Балкан када се за то укаже потреба и прилика. То јесте опасно, али стварање једног филма и једног града, овакви ликови не могу осујетити.

Како је рођена идеја за „Млијечни пут“?

– У дедуктивном процесу, имао сам крај филма, а онда сам кренуо према почетку. Градим од крова, од приче о православном монаху. Створио сам је из потребе да проговорим о доброти, а то није лако из више разлога. Прво, ми имамо обичај да за доброг човека кажемо: „Види ово зло“. Друго, цео наш свет је постављен наглавачке, Велики брат и његов рођак су читаве народе довели до колапса, од света су направили ђубриште. Свима нама, а мислим на 99 одсто човечанства, преостало је да прихватимо да су наши животи тек комад отпада на глобалној депонији. Свако ко начелно прихвата овакву поделу улога укључује се у поредак нове паганске цивилизације. Она успоставља не само крај идеје о народима, већ и крај идеје о људским бићима. Мој је циљ да из сопственог искуства и стваралачке страсти створим повољнан исход за гледаоце. Филм стоји на супротној страни, он је ту ради одбране људскости од глобалног политичког подземља, а нема бољег начина за то него да користим архетипове добра, лепог и узвишеног.

Може ли један савремени филм остварити ову мисију?

– После информатичке револуције интернет је постао друштвена арена. Када би у Лос Анђелесу питали гледаоце какве би им пројекције одговарале, одговор би био једноставан: „Желимо интернет – пројекције, да уз гледање можемо да телефонирамо.“ Филм ће зато највероватније завршити као опера: градови ће имати по један велики „класични“ биоскоп, а све остало ће бити у знаку „геджета“. Са интелектуалном, полако ће нестати и емоционална компонента филма. Култура ће постати луксуз за ограничен број људи…

Ратно насиље је важан сегмент филма. Насиље је и доминантна филмска тема краја 20. и почетка 21. века, на који начин сте га Ви доживели?

– Заблуда је да су новији филмови „сецирали“ насиље. Они су га покренули. На крају, потпуно су га превели из фикције у стварност. Сви блокбастери то чине. У моје време деца су се после пројекција вестерна макљала, а када је Брус Ли ушао у биоскопе, после приказивања страдали би сви саобраћајни знакови на путу од биоскопа до куће и то је била мера насиља. Данас у једном филму погине 500 људи. То је нарочито опасно, у тренутку када већи део света с тешкоћама увиђа разлику између виртуелног и стварног живота. „На Млијечном путу“ је филм о љубави у рату, он сеже до архетипа човека, жене, змије…  Двоје љубавника беже од насиља и потере, тако почиње, а завршава се монашким данима главног јунака Косте. То је исходиште приче. Да би такав филм опстао у амбијенту о коме смо говорили, користим раније пронађени и доказано делотворан поступак, комбиновао сам Шекспира и браћу Маркс. То је жанр састављен комбиновањем свих других.

Библијски мотив змије игра важну улогу у филму, на који начин?

– Пре него што је у рају наговорила човека и жену на грех, змија је била месопотамски бог. Одатле се „преселила“ у Стари завет. Питом као голуб, мудар као змија, тако пише у Новом завету. Међу српским писцима, о змијама су најбоље писали Матија Бећковић и Десанка Максимовић. Бећковић каже да је она змија која нас је наговорила на грех кренула са нама у овај свет. Никада нас није напустила. А ми се ње сећамо као давно прошле опасности, која може побудити осећај религиозности или бајковитости, али се не схвата озбиљно. Зашто? Кроз историју човек је остварио огроман цивилизацијски подухват, напредак: доказао је, да је он највећа звер! Нема му равне. Велики део сценарија, па и тај о змијама, налази се у једној од прича из моје књиге „Сто јада“.

Специфична музика карактеристична је за Ваше филмове, да ли ће тако бити и овај пут?

– О музици брине Стрибор, већ имамо добре теме, једна је изведена из снимљеног сегмента о православном монаху. Теглећи товар камена, он се пење на врх планине, да би се горе ослободио терета… Музика је сада оплемењена изражајнијом ритмичком секцијом, удараљкама и дечјим хоровима… Музичким, филмским а посебно поклоницима добре литературе биће интересантна и музичка варијанта препева „Женидбе Максима Црнојевића“ Лазе Костића.

Новија ратна историја време је у ком се срећу Анастасија  (Моника Белучи) и главни јунак Коста (чији лик Ви тумачите). Где се налази поприште ове ратне драме? У филму се јавља још једна историјска случајност и паралела – снимили сте сцену масакра сватова. Да ли је реч о убиству на Башчаршији и спаљивању заставе СПЦ 1. марта 1992. године?

– Книнска Крајина „покрива“ биографију Анастасије – Младе. Она је ћерка из мешовитог италијанско – српског брака, а на почетку сукоба нашла се у Крајини због судске оставинске расправе, после смрти оца. Ту је затиче рат, а њено бекство од потере и трагање за идентитетом окосница су заплета… У филму постоји и сцена масакра сватова, случајно сам се задесио у месту Клобук. То је најстарија насеобина на простору Босне, а упркос тој чињеници, историја још није дала довољно података о овом месту. Под темељима тог средњовековног града, налази се гроб „посечене свадбе“, гроб сватова које је убила нека непријатељска сила. Само су кости остале да сведоче о необичном догађају.

Ваша жеља је да филм доживи премијеру на фестивалу у Кану. Како после две „златне палме“ доживљавате фестивале?

– Сада сам фестивалски ветеран. Слично је, као када су на Кошеву играли ветерани Сарајева и Жеље: све је спорије, тромије и са мање страсти. Тек када завршим филм „На млијечном путу“, биће и нове енергије за фестивале. А овако је некада било: Венеција, година 1881. По „Лава“ за филм „Сећаш ли се Доли Бел“ отишао сам у униформи ЈНА. Итало Калвино, један од мојих омиљених писаца, имао је задатак да ми награду уручи. Човек се страшно мучио да на позорници правилно изговори моје име. Неко му је у томе помогао, па се ипак зачуло и то: „Кустурица“. Када се церемонија завршила, питао сам једног искусног новинара: Јел’ сад готово с овим стварима, или ћу морати још да шетам по овим фестивалима? Одговорио је: „Имаш злато, довољно ти је за цео живот.“ Није било довољно. Увек  сам плесао по ивици, са једне стране увек је била прошлост филма, а са друге, моја поетика у којој се срећу Шекспир и браћа Маркс и где су комбиновани, као што рекосмо, сви жанрови.

Рекосте на почетку, истини треба времена да памети на располагање пристигне. Убрзава ли Андрићев институт овај процес, јер слободу као циљ поробљених, ревизионистичка тумачења светских ратова игноришу, „причајући приче“ с позиције силе?

– Зашто би на пример, британски или канадски историчари узимали у обзир да је за наш мали народ добро било шта? Па и наша одлучност да се ропства ослободимо и да будемо еманциповани? Убиство Франца Фердинанда било је почетак стварања југословенске државе, а младобосанци су себе називали југословенским националистима. Стекли су тако интернационални карактер. Ја мислим да они нису били југословенски националисти. Суштина њиховог деловања била је политичка идеја ослобађања од ропства, она је била већа од свих осталих идеја. Све што постоји има своје корење и свој развој: Франц Фердинанд је био човек за кога се везују антисемитске, антипротестантске и антикапиталистичке идеје. Нарочито антисемитске. Његова појава кореспондира са појавом градоначелника Беча, који је био отворени антисемита, а у социјалном смислу један од носилаца идеје о клеронационалистичкој монархији. То су погубне идеје гајене и неговане око Франца Фердинанда. Он сам, путовао је на амерички Колумбија универзитет 1913. године да би одржао једно предавање. Његов домаћин, представио је Фердинанда као оличење расе која би требало да стоји над другим расама. Одржање царевине, по ставовима ових људи, подразумевало је владавину лишену сваких етичких норми. Знају данашњи владари света да историју не могу прекројити, али знају такође да се могу опасно поиграти са свешћу дела популације. Историја се чита из докумената, а ево га један који говори прецизно, шта је била Аустроугарска тог времена. То је порука начелника немачког генералштаба Хелмута фон Молткеа, упућена начелнику аустроугарског генералштаба фебруара 1913. године. Ту пише: „Мој је став сада, као и пре, да до рата у Европи мора доћи, пре или касније и то ће се у крајњој линији односити на борбу Германа и Словена. Треба зато извршити припрему за рат свих држава које су носиоци германске културе и духа, али би требало учинити да напад изгледа као да су га изазвали Словени.“

Упркос научној истини, Сарајево је уклонило све споменике младобосанцима, говори се о подизању споменика окупатору Францу фердинанду, како то разумети?

– Сви ови који су били робови, неће да остану слободни, јер им је речено како да се понашају. Уклонили су сва обележја која су подсећала на Принципа и младобосанце. Плоче скидају, а најпознатија је спомен-плоча Гаврилу Принципу, однета Хитлеру 1941. из окупираног Сарајева. Када је у „Времену“ осванула фотографија Хитлера загледаног у сарајевски плен, а захваљујући Мухарему Баздуљу који је дао и савршен приказ овог догађаја, мислим да је та слика рекла више од 1.000 докумената. Питам се како Сарајлије гледају на ову хитлеровско-„ослободилачку“ сцену? Баш та плоча стајала је иза угла, на 10 метара од куће где сам рођен. Мени је било веома чудно да родну кућу видим у Хитлеровом возу, у његовом командном штабу, у неком тунелу. Мучно. Зашто овако срамну ревизију Сарајлије трпе? Речено им је да је то њихов интерес, обећано им је да ће сталним тихим „ратом“ против Срба учврстити политички став који мора повезати 1914. и 1992. годину. Њима је стало да свету кажу: „Срби су били и остали зли, ми смо били и остали праведни и добри.“ Само, нису рачунали, да ће се у овом случају наћи на истој слици са Хитлером.

У овом поигравању историјом, где је будућност Бошњака и Срба, има ли наде за заједнички живот?

– Сарајево спаљује суштину из које су муслимани у Југославији доживели еманципацију. Ток еманципације наговештен је Принциповим пуцњем, она је тада почела, али су Бошњаци вратили сат уназад доласком Изетбеговића на власт. Он је брижљиво развијао екстремну склоност ка исламу, презентујући јавности лажни профил грађанина. Та лаж овог обавештајца, учинила је да он јавно говори о мултиетничком Сарајеву док протерује Србе, мислећи притом на Исламску декларацију коју је држао испод јастука. Уклопио се у политику великих сила, одбацио је потпис са португалског споразума и пригрлио рат, а управо је Изетбеговић имао кључеве мултиетничке Босне у рукама. Одбацио их је. Како се то догодило? Лако! Џорџ Буш 1992. излази пред ове наше председнике и каже да ће дипломатске односе са САД моћи да успоставе само они који изађу из Југославије. Народе у републикама локалци су хранили идејом да је Милошевић срушио Југославију. У стварности, много је важније шта је рекао Буш испред тоалета, у пола гласа, вођама зараћених.

САД су непрекидно у ратовима далеко од своје тероторије, како видите Европску унију у том савезништву ?

– Покушај Немачке да парира Енглезима и Французима родио је идеју освајања и светских ратова. Данас је Немачка доминантна тачка Европе, моћан механизам, који нажалост трпи велики притисак САД. У том односу они заједно Европу држе на неутралној тачки, где се Евроазија нуди са огромним подручјем искоришћавања ресурса, енергије. То је централни разлог нових војних освајања. Немачка и Русија су заједно направиле „Северни ток“, којим гас долази до Немачке слободно, али је реметилачки фактор из Вашингтона, пројектован кроз НАТО, присутан. И заснива се на војном освајању. Концепција Европе је америчка концепција. Када су улазили у Ирак, Американци нису заштитили најстарије споменике културе, месопотамске, који претходе Старом завету. Зашто? Одговорили су, имамо друге приоритете. Култура дакле није приоритет, Американци су равнодушни према уништењу других. Немачка би да прећути прошлост у тој игри, али истину не можеш претворити у лаж. И када ћутиш, наносиш велику штету и вређаш жртве.

Читамо ових дана у домаћој штампи: „Кнез Лазар, Милош Обилић, косовски јунаци били су тек плашт саткан од бујне националне имагинације“… Кажу, „национална политика произлази из користољубља“. Политика других, па и Сарајева према нама, не тумачи се, уз препоруку „да би Срби требало да гледају у своје двориште“. Откуда овакав степен самопоништења код Срба?

– То је апсурдно, волео бих да их видим како укидају и Херакла и Мери Попинс, енглеску, немачку и француску митологију… Прогласили би их лудима. Све то постоји, само да се ми не питамо: Где су данас Срби у Сарајеву? То је етнички почишћен град. На пример, ја се тамо нисам ни родио, није ме изгледа тамо никада ни било. Добио сам за то и уверење, званично, да нисам више уписан у матичну књигу Опћине центар Сарајево. Црно на бело. Прилажем и копију уверења као доказ. Тако је и „Тајм“, када сам пре канских „палми“ добио венецијанског „Златног лава“ и постао неко, освануо са насловом: „Ове године у Венецији је победио НИКО, који долази НИОДАКЛЕ“. А нас и Сарајево дели историјски монтиран сукоб, кривица Србије што се ослободила Турака је вечна, Енглези и Немци су планирали да Турска много дуже остане ту. Успињање Србије није могло произвести наклоност великих сила, требало је спречити продор Русије у Европу, наметнути јој трајног непријатеља.

У непријатељском амбијенту, Србија је уз расходовање култуте, успела да угаси и сопствену војску, па у случају елементарних непогода нема чиме да спасава људе из поплава, пожара…

– Откако смо демократски ослобођени оног 5. октобра, ослободили смо се и свега вредног што смо имали. У музеју нам стоји хеликоптер „Камов“, који је радио свега 600 сати, а за евакуацију људи, када затреба, нема летелица. Имали смо огроман број чамаца, хеликоптера, али је то распродато под фирмом да је застарело. Неко је демократију видео као расходовање сопствене државе и војске, у овим нашим министарствима. Притисак споља, демократске владе нису поднеле. Спровеле су укидање војске. У пракси, то је овако изгледало, наши министри војни, били су импресионирани америчком снагом. Дође један Ф16, пребаци их на носач авиона или разарач негде на мору, а по повратку, фасцинирани виђеним, ови наши одмах закључе да је неопходно да продамо све што имамо. Завршили смо ту причу неславно, банкротом, преко таквих типова.

Чланак КУСТУРИЦА: Срби су свету дали највеће синове и кћери се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Никола Јанковић

Усред земаљског шара, под бесконачним небом, ова два људима позната света, као да су мало. У стању су да стварају нове, али у њима, на срећу – нико од нас живети неће. Нико, осим Жаркa (64). Прошле су 24 године откако се од људи и цивилизације одметнуо у дивљину, дуге дане дели са пољским мишевима, лисицама и крејама, птицама најчуднијим међу вранама. Одметник од цивилизације, поред колибе склепане на обали језера Врутци, одозго с Гумништа, указа ми се као човек најситнији међу мравима.

– Жареее! – најављује нас издалека Ивица, познаник Жарков, водич до скривеног шпица врутачког полуострва. Ту се на корак од воде Жарко населио, на месту где се храстова шума завршава.  Даље дуж обале стаза води кроз борове – Пре изградње бетонске грдосије, бране што „држи“ језеро у долини, овде је купусиште било. Мало даље вијугала је Ћирина траса. Онда су под водом за трен нестали векови. Потопљени су темељи манастира Рујан, то што је монах Теодосије овде 1527. штампао Четворојеванђеље, није прогресу стало на пут.

Стару цивилизацију на бившој реци, заменило је станиште креја, варалица, способних да подражавају зов племенитијих певачица.

Низ целац, до дашчаре „три са три“, трагова нема. Висока је таман да се Жарко унутра усправи. Места има за један кревет, поред врата је усијана пећ, около су шерпе, а на полици мало хране. На дрвеном зиду о зарђалом црвеном ексеру виси плетени крст, скрајнут к`о ничији.

Један прозорчић, Жарков је поглед на свет. Цимер му је друг миш, чује се крцкање зубића негде из земљаног пода. У средишту свега је сточић, пиједестал за флашу ракије и чашицу.

Фото: Никола Јанковић

– Како сам? Како је овима на брду, мени је одлично – каже упирући прстом горе, иза шуме ка гробљу – Немам ти више чиме и о чему мислити, предуго самујем. Устанем, наложим, одем до извора по воду, спремим за јело шта имам, и тако сваки дан. Дај да попијемо по једну…

Без позива и неког посла, без пара и иметка, Жарко живи. Кад се одметнуо, другачије је било. Младост је била. Прво је две године под шатором спавао, па се укопао у земуницу. На крају је подигао ову колибу. Пецао је рибу и јео.

Огледао се у језеру, у сећањима, у нетакнутој природи. Упознавао је свет кроз гласове креја и кроз природу. Онда су се, гле чуда, сва огледала потрошила. Видим, није Жарко дрво што се плодовима мери. Ломи грање и гура у пећ. Да попијемо још по једну…

– Волео сам тада воду и шуму, али су ми одавно друге мисли у глави. Ипак, о повратку у цивилизацију не размишљам. Риболовац сам, има пола века. Некада сам то волео, али одавно пецам што морам. Од кад сам овде, једне паре видео нисам. Себи обезбедим тек оно што се мора, мало брашна и соли мора бити за дане кад завеје – разговарамо тако и наизменично гурамо грање у ону пећ, кидамо од погаче у њој тек испечене – Сад се старост примакла, биће можда она старачка пензија, мада видиш да и без ње живим. Наћи ће ме смрт негде на овом путељку што води ка граду, или ћу бити те среће да стигнем до неког старачког дома, ко то зна. Сипај по једну.

Понекад уском стазом до Жаркове колибе забасају стари другови, ужички „царињаши“, да му донесу мало дувана, брашна, квасца, шећера, и ракије. Наиђу и неки млађи момци што воле природу, а без месара Чаве, пекара Симе, без Ивице и једне медицинске сестре што му за жестоку астму доноси „беродуал“ и „аминофилин“, још би некако и освануо. Можда би и башту посејао, ал` у шуми плодови не ничу, па нема.

Фото: Никола Јанковић

– Некад сам ишао горе до села, помагао људима у пословима. Ил` упецам, па дам, а они ме часте. Е, одавно по кућама не басам. Нећу да ме гледају к`о бедника што досађује, знаш как`и су људи. Јој, сунце ме огреја кад дођосте, да се испричамо, сад ми се и мили живети, напуним овако батерије, а и пролеће ће ваљада гранути – вели Жарко и сипа још по једну.

Сумњам понекад у разлоге за ово моје, али ево ти набацано, вели Жарко, па пиши шта хоћеш. Оставља мрве птицама на прозорчићу, па говори, да је ако га сећање служи, овако било: био сам пекарски пословођа, плата добра, имао сам кућу, жену и двоје деце. Сви градски, ужички мангупи, код мене су се скупљали, сви. Пило се дан и ноћ, па опет. Свега је ту било, ћути… Једног дана она ми рече, а мени се чинило да је превише лепа за овај град, рече ми, кажем ти: „Готово је! Не уништавај нам живот!“ Где да одем нисам имао, велика криза била, да се убијем нећу, а размишљам, боље им је без мене. Разведосмо се, покушавао сам неко време да им близу будем, али вредело није. Овде сам дигао руке. Мисило сам, мирни они, миран ја. Онда сам отишао.

Прича тако Жарко и сипа још по једну. Као да су 24 године „дланом о длан“. Немам где да гледам, него у онај зид са зарђалим ексером.

– Нисам знао за боље, а људи су хтели да помогну тако што ће пет ракија да ми плате, али стан и храну нудили нису. То ти је у граду, као неко правило. Овде нема струје и којечега још, ал` нема ни неких нарочитих правила – затвара Жарко тему, пада мрак, време је да се крене.

Само да се са оног пијдестала несрећној „ужичкој“, тргне по једна.

– Човек мора да пази куда гази – саветује Ивица, док се кроз борове шуњамо назад. Одозго поглед пуца на ужичко мртво море. Преплавило је некадашње луке, биле су црвене од руја, потопило је њиве, куће и пругу.

Под водом спавају темељи прве штампарије у средњовековној Србији.

Ово ново, симбол прогреса, бетонска грдосија, над њом небо одвојено од овог света чувеном ужичком маглом, иза ње колиба скривена у шуми, све са Жарком и његовим мишем унутра, то је последњи пејзаж са ужичког мртвог мора. Ивица коментарише слику:

– Кад упекне на језеру има људи, али староседеоце, мештане, тешко ћеш видети да се у језеру купају.

Никада се, кажу, навикли нису.

Фото: Никола Јанковић

СПАСАВАЊЕ „НЕСТАЛОГ ЖАРЕТА“

Рођен у Костојевићима, одрастао на ужичким Теразијама, Жарко је у чаршији помало заборављен. Знају га људи углавном из приче, био је фебруар 2011. године, цела се држава дала у спасавање завејаних из „незапамћених сметова“. Ушипчили спасиоци кроз два метра целца, па преко залеђеног језера да Жарка спасавају. Муке живе. Напокон, стигоше кроз дивљину до завејаних врата колибе, а унутра затекоше Жарка, како с миром седи и натенане – крчка пасуљ.

– Откуд ви? – прозборио је Жарко изненађен и препаднут појавом спасилаца. Шта да се ради, тек са њима вести о општој снежној паници, стигле су до ужичког отпадника. Батерије из транзистора, а са њима и многе бриге, одавно су себе потрошиле.

Чланак ОТПАДНИК НА ОБАЛИ УЖИЧКОГ „МРТВОГ МОРА“: Пре 24 године Жарко (64) je из цивилизације побегао у шуму на обали Врутака се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости/ Д. Карадаревић

Преселио се „Кустендорф“ на један дан из Мокре Горе у Андрићград, преко границе право из Србије у културну престоницу Републике Српске.

Сила Земљине теже је у „најмлађи стари град на планети“ спустила Алфонса Куарона, аутора „Гравитације“, филма који је лане освојио седам „Оскара“, а под сводовима вишеградских Дечана, гост Емира Кустурице каже:

„Овај град је тестамент великог уметника његовој култури и вери. Срећан је онај ко схвати, нарочито ако је припадник малог народа, да културу не гради цивилизација, обрнуто је – цивилизацију гради култура! Величанствено дело, јединствено достигнуће за дивљење свих“.

Населили су Андрићград власници канских „палми“, венецијанских „лавова“, московских „златних орлова“, берлинских „медведа“, француских „цезара“, америчких „оскара“, са Куароном, у Андрићград су стигли редитељи Бернар Таверније, Бахман Гобади, Ворвик Торнтон, директор Британског филмског института Аманда Невил, кански селектор Тјери Фремо…

НЕОБИЧАН ТРИЈУМФ КУЛТУРЕ

Путовање у Српску било је прича за себе. Кроз замагљене прозоре гости посматрају обронке Таре, долину Дрине. Слушају како је ова лепота требало да нестане с лица земље. Било је замишљено да истим путем, уместо великана уметности и новинара из целог света – крстаре камиони пуни јаловине и сумпорне киселине. Неко је ту сањао руднике никла. „Рударски сан“ није се остварио: висока култура била је бржа и боља! Уселила се међу ова брда прва! Најлепше српске пејзаже високом културом спасене, посматрају новинари из великих светских редакција. Пишу о јединственом, необичном тријумфу културе. Приче и слике шаљу својим редакцијама: адреса свет, рубрика „култура“.

ФАШИСТИ И ИМПЕРИЈЕ

Испред великог мозаика посвећеног младобосанцима, Емир Кустурица и Алфонсо Куарон говоре о светским империјама.

– На овим просторима живели су последњи европски робови. Гаврило Принцип је тиранина, освајача, убио у својој земљи, остављајући нам идеју слободе у наслеђе. Хитлер је, желећи да укине историјске чињенице, наредио да се спомен-плоча Принципу и младобосанцима уклони. Плоча му је однета у његов ратни воз, то је био његов ратни трофеј, а призор Хитлера док посматра свој плен забележен је на фотографији.

У Сарајеву 1991. исто је урадио Алија Изетбеговић. Уклонио је све што подсећа на младобосанце. Ми смо младобосанцима посветили велики мозаик у Андрићграду, сви будући фашисти мало теже ће однети овакав трофеј, превелики смо ми залогај за њих!

„Кустендорф“ је ове године посвећен 70. годишњици победе над фашизмом.

АНДРИЋЕВ ИНСТИТУТ

Тавернијеа, Куарона, Гобадија, Аманду Невил интересује како је настао „једини град на планети посвећен једном нобеловцу и његовом делу“. Питају, откуда на овом месту спој византијске, српске, отоманске, аустроугарске архитектуре, када на том месту 2011. ничега није било…

– На окупираној земљи, империје су нам мало тога оставиле. Зато смо из Херцеговине допремали камен стар између 150 и 300 година. На месту где их није било, направили смо биоскопе, једино позориште на потезу од Ужица до Сарајева и ту ћемо 2016. имати премијеру опере „На Дрини ћуприја“ у копродукцији са позориштем „Ла Фениче“ – објашњава Кустурица – Нисам желео да се помирим са чињеницом да Немачка има Гетеов институт, а да Србија нема једнако важну институцију посвећену Иви Андрићу. Створили смо Андрићев институт са пет одељења која се баве историјом, књижевношћу, оријенталистиком, филмом и медијима. На основу прошлости, ми тумачимо данашњи свет.

Поред Андрићевог института, до краја године биће отворена Филмска академија, а план је да она прерасте у универзитет. Студентски дом већ је изграђен. Будући академци ће на располагању имати сво богатство Андрићевог института.

КОСОВО ЈЕ ОТЕТО СРБИЈИ

Испред споменика Његошу, трагичном јунаку косовске мисли, великани кинематографије „снимили су“ велику, лепу цркву, смештену на ушћу Рзава у Дрину.

– То је Црква Светог кнеза Лазара и косовских великомученика. То су наши вишеградски Дечани. Направили смо реплику наше средњовековне цркве, јер су Косово и Метохија брутално отети Србији – говори Кустурица важним гостима. – Цео град настао је за три године, изграђено је 30.000 квадратних метара здања под чије се кровове уселила култура.

Одатле поглед пуца на ћуприју Мехмед-паше Соколовића.

– Достојевски је написао да ће само лепота наџивети векове. Тако је и са ћупријом коју је изградио српски дечак одведен у јањичаре, а који је касније помагао и градњу српских манастира. Андрићрад ће, баш као и ћуприја, надживети векове, штитећи све што нас чини Европљанима, али не оним „административним новоевропљанима“ који се „друже“ са НАТО, ми ипак припадамо културној Европи.

„ЗЛАТНА МОРУНА“

У београдском ресторану „Златна моруна“ окупљали су се младобосанци. Кустурица је у Андрићграду отворио ресторан истог имена. Унутрашњост је осликала Бисенија Терешченко, ауторка већ чувеног мозаика посвећеног младобосанцима. На зидовима су се нашли Андрић, Селимовић, Десанка Максимовић, Душко Радовић, Тесла, Пупин, Хандке, Достојевски…

Ту су овековечени градитељи Андрићграда, али и локални „људи брендови“ попут Вита – овдашњег Ћоркана, инжењера Стојића, Додиков саветник Перо Симић нашао се на слици са Мерилин Монро, а однекуд вире и Обама, Рокфелер… Недалеко од ресторана, отворена је галерија „Лубарда“, у недељу ће Никита Михалков отворити изложбу академског сликара Биљане Вуковић, реч је о њеним графикама чувене вишеградске ћуприје и Студенице…

ЧУДНЕ СЕ СТВАРИ ДЕШАВАЈУ

Ратом уништени град, оживео је за свега три године. Ту се дешавају чуда. У данашњем Вишеграду можете срести Одри Тоту, Монику Белучи, Фремоа, Куарона, Тавернијеа, Михалкова, Гобадија, Беренис Бежо…

– Невероватно је то. Волео бих када бих у новом позоришту видео Петера Хандкеа и Младена Матерића, када би овде створили неку нову „Кухињу“, или да нам двојица великана прикажу ону постојећу, бањалучку… – неко је испоставио Кустурици своју животну жељу…

Вишеградска ренесанса почела је на Видовдан 2011. године, када се полуострвом између две реке заорила бука багера, помешана са тријумфалним тактовима Орфове „Кармине буране“. Свету је подухват одавно познат, у светским медијима осванули су наслови „Тачка спајања култура“, „Подухват за векове“…

Гост Андрићграда у понедељак ће бити руски великан Никита Михалков. Још један куриозитет, на прилазу Андрићграду освануо је графит: „Професоре, хвала!“ У потпису – ВГД.

Чланак НОВОСТИ О ПОСЕТИ СВЕТСКИХ ФИЛМСКИХ ЗВЕЗДА АНДРИЋГРАДУ: „Кустендорф“ се преселио у Српску се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Отац Сергеј аутор је совјетске и руске химне, „опасан играч“ комунистичке ере. Мајка Наталија, песник, преводилац, из чувене је сликарске лозе, ћерка је Петра Кончаловског и унука Василија Сурикова. Док његовог рођеног брата Никиту Михалкова сматрају великим сањаром моћне Русије, 78-годишњи Андреј Сергејевич Михалков Кончаловски, не мање познат светски редитељ и сценариста, важи за умеренијег и – критичнијег. Да ли и он себе тако види?

– Не, ја сам апсолутни конзервативац! Свако ко држи до културе и ко је заиста познаје, мора бити конзервативац. Може бити да сам статус умеренијег брата стекао политичким изјавама, али, политика је далеко мање важна од културе. Она се троши, а култура је постојана, неуништива. Гледано кроз ту призму, мора бити да смо веома слични.

Овог важног госта „Кустендорфа“, овогодишњег добитника награде за животно дело, срећемо у тренутку у коме се, како каже, „мрак упалио“ у Украјини, свет се дели и не зна се како ће изгледати сутра. Жељу да говоримо о уметности потискују вести о мртвима у Доњецку…

– Бесни рат. Доњецка Народна Република жели федералну независност, украјинске снаге безбедности је не прихватају. Разлике и поделе међу људима на две обале Дњепра су велике, непремостиве. Ово за нас у Русији није новина, исто се дешавало раније у Чеченији, Литванији, Летонији, у Бакуу. Дуги низ година посматрамо дезинтеграцију и ово је само њен наставак. Мира нема на видику, далеко смо од смиривања ситуације. Пуно је добровољаца који из Русије свакодневно одлазе да се боре, а нико и ништа их не може зауставити у тој намери.

Да ли је реакција председника Путина добро одмерена?

– Путин слуша своју земљу, он поседује тај таленат да у једној тако разноврсној и великој земљи, ослушне и чује свакога. Русија га у овом тренутку подржава у огромној мери. Међутим, та чињеница што Путин као веома интелигентан човек чује и разуме све, не значи да ће и послушати неке савете, као што то неће учинити ни многи други светски лидери, кинески, јапански… Мислим да Путин не жели да дође у ситуацију да своју државу учини потпуно зависном од САД, а то је оно што се Европи догодило. Мислим да је он у једном тренутку постао превелики терет за САД, због своје намере да независност своје земље сачува заувек. Путин је Америци рекао – не.

Подсећају ли вас нове поделе на хладноратовске, из руске и америчке перспективе?

– После дугог периода живота проведеног у САД, ја сада живим у Русији јер ми је ту најбоље. Додуше, отићи ћу у САД са својим филмом. Мислим да Американци, пре свих, сукоб великих сила не доживљавају као нови хладни рат. Тамо је једноставно: масовни медији диктирају начин размишљања, одређују степен тензије као вагом, а шта ће људи мислити и осећати зависи од оних који контролишу медије. Какав ће тон дати кризи, зависи од великог новца. Власници тог новца су веома опрезни, па не видим да у САД ствари посматрају као нови хладни рат. А обичан Американац нема појма ни где се Украјина налази на мапи.

Како се обичан Рус носи са теретом санкција и притисака у свакодневном животу?

– Боље живети, значи имати времена за размишљање, бити способан да васпитате и подигнете децу у моралне људе. Ако ипак морамо говорити о богатству, овако ћемо: један проценат светског становништва власник је 50 одсто светског богатства. Тако кажу у Давосу. То је прави проблем, тај један одсто човечанства. Ако говоримо о финансијском бољитку Руса, Русија је веома богата земља и она га може остварити. Такође, Русија може преживети све, и из сваког рата може изаћи као победник и не може бити уништена.

Фото: З. Шапоњић

Преноси ли се политичко и војно непријатељство на културу?

– Култура је веома стабилан ентитет. Политичке и војне идеје ту мало ствари мењају. Да бисте заиста променили културне вредности, то би подразумевало векове насиља, индоктринације, а озбиљна држава то себи неће дозволити, тако дуго…. Могућа су само индивидуална посрнућа, јер морал појединца може бити уништен за три часа. За трен човек може постати звер, а култура и наука, ту се акумулирају вековне вредности које не могу бити уништене.

После многобројних награда за филмове, последња је венецијански „Сребрни лав“ за „Поштареве беле ноћи“. Зашто сте филм повукли из трке за „Оскара“?

– Нисам више желео да учествујем у „тркама“, нећу да „трчим“ брже него што желим, једноставно ме то више не занима.

„Поштареве беле ноћи“ прича је о заједници изолованој на острву, а једина веза са светом је поштар који чамцем долази до тих људи. Како се родила и развијала идеја за овај филм?

– Желео сам да функционишем на начин као „у стара добра времена“ када сам радио са Тарковским. Увек смо се питали, како испратити један људски живот, како све то преточити у филм? Када сам постао сигуран да би то био филм због кога људи можда баш и неће похрлити у биоскопе, да им се можда неће свидети, помислио сам: каква слобода! Е тек тада сам почео да снимам.

Међународни успех постигли сте филмовима снимљеним и у Русији и у САД. Под каквим сте околностима почетком осамдесетих отишли у Холивуд?

– Као и сваки млади редитељ желео сам да одем у Холивуд и да направим тамо велику каријеру. Холивуд је тада још био фабрика снова, велика интернационална заједница, јединствена на свету. Данас, Холивуд је само фабрика за прављење пара. У тренутку када се Холивуд променио, ја сам се вратио у Русију, једноставно је.

Поменули сте Тарковског, косценариста сте „Андреја Рубљова“ и „Ивановог детињства“. Сарађивали сте и друговали са Брандом, Куросавом… Ко је од уметника у вашим сећањима данас најживљи?

– Истина је да се најчешће, на сваком кораку, на сваком ћошку „срећем“ са Рахмањиновом и Чеховом. То су двојица уметника који су највише утицали на мене, то су моји највећи пријатељи, а то што су живели у једној другој епохи нема никаквог значаја, не либим се да сваког дана „попричам“ са њима.

Фото: З. Шапоњић

ЏОРЏ БУШ ЈЕ БИО ПРАВИ БОЉШЕВИК

Изгледало је да живимо у униполарном свету, а нови сукоби подстичу поделе које подсећају на хладноратовске. У ком правцу ће се ствари одвијати?

– Идеологија такозваних западних вредности, демократије, слободе, људских права… није универзална. Погледајте Џорџа Буша. Прави бољшевик. Лењин. Мислио је, узећу власт, па ћу онда потчињенима наметати своја правила. То је радио у државама које нису биле спремне за демократију. У Либији, Ираку, Ирану, Авганистану, у државама где идеја туђе доминације не пролази. Како ће се завршити не знам јер се неће скоро, а вероватно никада ни окончати, али је једно с игурно – америчка идеологија је у великој кризи.

РУС ЗНА ДА ЖИВИ НИ ОД ЧЕГА

Колико криза на границама и санкције могу да угрозе економски напредак Русије?

– Видите, Русима можете заврнути гас, искључити струју, телевизију, чак и воду. И шта ће се догодити? Баш ништа! Русија има ту врсту отпорности и издржљивости, а људи у основи имају веома мале потребе. Рус зна да живи ни од чега. Илузија је да ће санкције осиромашити Русију, а још већа заблуда је да ће сви ови притисци променити политику Русије.

КАЖЊАВАЊЕ „МАЛИХ“ НАРОДА

Утисак је да политика САД производи сукобе, даљим војним ширењем НАТО на руским границама. Европска унија је пристала на ову опасну игру…

– Рат је повела Америка, а Европска унија је присиљена да кроз своје НАТО савезништво ратује. Унија, нажалост, чини апсолутно све што јој се из Америке нареди. Унија сада кажњава индивидуалност „малих“ народа, а обећавала је да ће то штитити. Прво је изневерила себе, а затим и земље које јој хрле у загрљај.

Чланак КОНЧАЛОВСКИ НА КУСТЕНДОРФУ: Путин слуша своју земљу, он је Америци рекао – не! се појављује прво на ИСКРА.

(забележено 6. октобра 2012. године)

Надомак сводова манастира Рача код Бајине Баште, са места одакле је прва генерација српских грађанских писаца за патријархом Чарнојевићем кренула пут фрушкогорских скитова, да будућим поколењима поред народне и црквене ствара писану књижевност, руку пружам Петеру Хандкеу, најзначајнијем савременог писцу немачког говорног подручја. Ту смо да разговарамо о свету и Србији, још живој, помало бунтовној, непомиреној и непокореној Србији из које се, по његовом уверењу, најбоље виде опасне контроверзе савремене Европе. Зато не чуди што у разговор „ускачу“ Орић, Блер и Ахтисари, па чак ни то што док говоримо о Морави и Косову, гледамо преко Дрине у Републику Српску… Чуда је тог дана на претек било…

– У Бајиној Башти сам био 1995. године, то је први град у Србији који сам заиста разумео и проживео. Овде сам се осетио као код куће и то усред општег разорног једногласја мржње према Србима. Мени је било само до правде, или макар до отварања врата за могућности додатног промишљања. Исти осећај гајим према Студеници, где сам исте године био са Милорадом Павићем… Волим ја и Београд, али нисам човек метропола.

* Вашу књига „Моравска ноћ“ последње је из ваше дело преведено на српски језик, издавач је СКЗ. Како су село Породин, Велика Плана и један сплав на реци Морави постали позорница овог романа?

– Обилазио сам ова места уздуж и попреко, памтио пејзаже, седео у задимљеним кафанама, упознавао људе, осетио сам пуно тога, то је оживело моју машту, створио се распон између ствари које познајем и оних о којима је тек требало нешто да научим. Књига се на крају појавила као средњовековна епопеја – смештена у садашње време. Као што је иберијско место Нумансија заједно са Самаркандом последње уточиште у борби против Римљана, данашње координате трагичне епопеје морале су бити Породин, Велика Плана, река Морава…

* Јунаци „Моравске ноћи“ су они који су преживели убиство „бивше државе“?

– То је прича о изгубљеним људима Балкана, али и о писцу који се пита како да буде праведан према њима. Једноставна прича о избеглицама, о њиховим путовањима аутобусом на порушена гробља њихових најмилијих, док их чак и деца задојена мржњом засипају камењем… За писца је могуће да Косово и Метохију пресели у то село Породин, јер је књига далеко стварнија од реалности која нам је сервирана.

* Пишете и о мржњи која се брижљиво гаји „на овим просторима“. Да ли је нормалан живот овде могућ?

– Шта је уопште нормалан живот? Вероватно, путовање истим тим аутобусом а да вас при томе нико не засипа каменицама зато што је на њему ћирилични натпис. Било би нормално ићи на гробље које није порушено већ је одржавано и сачувано… Истина је, нажалост, да ови људи не налазе гробове, већ рушевине и змијска легла у њима… Али они у тој трагедији и даље носе своју „нормалност“ коју им други ускраћују, носе у себи сва људска осећања, понеко још има жељу да се понекад насмеје… Нјихов живот јесте претворен у бескрајну ноћ, али они у њој и даље постоје без обзира на то што зора можда неће сванути. То је моја епопеја нашег времена, слика и прилика света у коме живимо, а ови људи су највећи трагичари и јунаци данашњице.

* Срби су се највише клели у убијену државу, кажњавани су, прогнани су из Хрватске, свет нам отима Косово и Метохију… Овим притисцима одолева Република Српска, има ли она будућност?

– Не могу да одговорим да ли Република Српска има будућност, јер нисам политичар. Али као писац и обичан човек, једно знам: Република Српска већ јесте будућност. Био сам тамо неколико пута, најчешће у Вишеграду, последњи пут пре три године и не могу делити ваша свакодневна искуства. Оно што сада видим и чујем о Републици Српској улива наду, али ни у шта више не могу да се закунем: покушао сам пуних пет минута да будем експерт за Балкан, а сада мрзим свакога ко се као такав представља, а на телевизији их је хрпа. Прави експерти за Балкан су обични људи, њихов глас треба слушати, они знају шта је реалност. Ако будемо играли како „експерти“ диригују, „усрећиће“ нас баш као и народ у Либији коме су пресудили…

* Србија је увек мало другачија, мало бунтовнија од остатка Европе, шта нас то чини посебнима: православље, закаснели прекид са југословенством, слабашни отпор глобализацији, пркос и инат?

– Ја, Аустријанац нисам ту да вама говорим како Срби себе виде у огледалу, ви јесте то огледало. Све то знате боље од мене. Оно што ја знам, то је да сте и посебни и другачији, због свих разлога које сте набројали. То је добро. Не желите ваљда да се утопите у овом мрачном, глобалном политичком подземљу. Ја сам написао свој еп о људскости, а за то нема бољих јунака од Срба. То што су моји јунаци страдалници које свет упорно не жели да види, за мене није важно. Ја нисам једноставан човек, верујем да нико није, па ће пре или касније свако сагледати опасне контроверзе данашњег света, то политичко подземље…

* Током последње две деценије охрабрили сте велики број младих писаца, нарочито у Србији, да се литературом баве без страха да ће бити проказани и непожељни ако воле сопствени народ, да се одупру „дереализацији“ света…

– Сан младог писца да буде интернационални је – будалаштина. Свако има своје окружење, своје снове, своје околности у којима живи. Данас писац са Аљаске пише исту ствар као онај са Фиджија. Српски писац мора бити српски писац. Мора да верује у своја сазнања и осећања, да користи сопствене очи и уши, мозак и душу. То је једино исправно литерарно путовање. Такозвана интернационална литература је попут високе моде: сви носе исто одело. Када листам те књиге, видим да не постоји један Марио Варгас Лјоса, има их на стотине на различитим крајевима света. Лјоса Први, Лјоса Други… Овај парадокс је важан и овако гласи: само сопствени сан може истински пробудити човека из сна!

* ВАШ приповедач у „Моравској ноћи“ опажа једног дечака, у аутобусу који се креће ка окупираном гробљу. Да ли у њему види свог наследника у писању, да ли је то нека врста вашег литерарног тестамента?

– Мој наследник, настављач? Можда… Моје искуство балканских ратова, помешало се са мојим ранијим, првим југословенским искуством када сам на острву Крк упознао своју прву девојку. Цео живот сам трансформисао у ову књигу, у њу сам укључио и један свој сасвим конкретан сан, имао сам жељу да све то претворим у неку нову реалност.

* Како гледате на екипу политичара која дуго ведри и облачи Европом. Може ли се та политичка слика неким чудесним обртом преокренути?

– Да се неко од њих некада заљубио у Српкињу, било би неке наде… Али Тони Блер је био хендикепиран јер никада није упознао неку лепотицу из Ужица… Данас, после свега, тешко да би имао чак и најмању шансу „да прође“. Шалу на страну, нове генерације у Србији, млади људи, најбоље би требало да знају има ли шанси за човечнију и бољу Европу.

* Трудите се да промовишете српску књижевност на немачком говорном подручју. Који писци су вам најдражи?

– Потрудио сам се да преведем једну дивну књигу Милована Данојлића, „Драги мој Петровићу“, дело је доживело велики успех у Немачкој. Трудим се да наставим тако са најбољом српском литературом, кроз моју издавачку кућу у Немачкој. За једну од књига Миодрага Павловића сам написао поговор, али не знам колико је дело заиста продрло међу људе, ако изузмемо пасиониране читаоце. То је врхунска литература, као таква, она је данас на периферији друштвених збивања.

* Својевремено сте остали без Нобелове награде, припала је вашој сународници Елфриди Јелинек. Да ли ваше „србовање“ може имати везе са тим?

– Зар је нисам ја добио? Штета! Предвиђам да ће следећу Нобелову награду за књижевност добити Лео Меси! Зар није онај Ахтисари, тај дивни анђео, добио награду за мир! Ако мене питате, таквом човеку би било штета дати флашу најјефтиније финске вотке, а камоли награду за било шта. Више од било које награде мене интересује да иза мене остане „Моравска ноћ“. СКЗ је то лепо урадила, у лепој опреми, задовољан сам, погледајте, помиришите свежу штампу…

ХЕРОЈ ЕВРОПЕ

* ДА ли вам је досадило да бављење Србијом и Србима, мета сте „новоевропљанима“?

– Бавим се ја разним стварима. Био сам у Сребреници, о том ужасном злочину написао сам све што сам желео, као и многи други. Али писао сам и о српским селима у Подрињу. Неки други то нису желели, не желе ни данас. Због тога је Насер Орић сада слободан човек. „Запад“ се и даље претвара да не зна ко су овде добри, а ко „лоши момци“. Ти на западу Европе су највећи кривци, највећи грешници балканских ратова! Грешници! Питам их, где је Орић сада, да ли је у Тузли? Да ли се крије? Да ли га неки чувају? Да ли се оженио са принцезом из Саудијске Арабије? Можда је у Катару?Или је председник фудбалског клуба у Кувајту?Вероватно је на неком лепом месту, обезбеђен у сваком смислу, а шта Европа поручује свом врлом хероју који јој је срце ишчупао? Можда: „Срећан Божић!“

Чланак Република Српска већ јесте будућност се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости/Д. Карадаревић

Зором се Млађен Станојевић (12) сам подигне, поспреми шталу и намири стоку. Онда иде главно: отимари Малу, па је упрегне у ђедову возу и дохвати узде. Старијег брата Вука (14) распореди позади на дрвени рам да скаламерију јако притиска у целац, па тако опремљени, дечаци из Љубања ушипче у завејана брда над ужичком долином. Људима чисте завејане путеве. Нит им ко говори, нит их терају, нити их ко плаћа. Шта децу тера да коњем, за аутомобиле пртину праве? Чуди им се и баба Радина, док унуке гледа како се кроз белину враћају кући, а другог одговора нема до – родило се тако!

Кобила Мала, љубимица је Млађенова. Дечак је лепоту од ње направио. Ухрањена, јака, здрава код дрен, на незнанце у авлији рже и фркће. У љуту се муњу претвори. Копитом бије у лед. Само је Млађенов глас смирује, у питомо је ждребе претвара. Крила јој нису потребни, Мала је сад Пегаза лепотом надмашила. Ждребе је стигло са Пештера, довео га тата Мирољуб…

– Малу сам пре четири године добио, била је немирно ждребе, стигла нам је из Сјенице. Јашем је, има две године. На голо. Без седла, ко Апач – каже дечак, ђак 5. разреда ужичке ОШ „Слободан Секулић“ у насељу Крчагово. – Ове зиме, људима се трактори кваре. Па им заледи нафта. Онда не може да се очисти, а сви морају до Ужица. Иза куће сам нашао стару дрвену возу деде Млађена по коме сам име добио, па сам прионуо на посао. А Мала не стаје на мразу, Пештерка је то.

Написао је Млађен ужичком радијском водитељу Николи Митровићу, „Жутој минути“, писмо. Пита где да купи ам за Малу, јер овом старом спаса нема, а путеви су завејани. Одговор је стигао одмах. У петак раном зором, Слађана Несторовић из Пожеге послала је дечаку ам за Малу. И не само то. Златиборци су одлучили да Млађена са пратиоцем угосте на планини, да дечак ужива на Торнику, и да посети старог Ратомира Милића, човека захваљујући коме је љубав према коњима, после толико деценија, оживела у ужичком крају.

Зове нас Млађен да са њим и Малом обиђемо његов круг над Ужицем. Са нама креће и оно хитрије из дечаковог животињског царства, хаски Леа, ретривер Маза и један безимени домаћи мачак. Са зечевима и голубовима играћемо се касније. Крава Милка, овце и живина, намирени су сабајле.

Млађенову трасу нису уписали ни општинари, ни мештани. Он је то сам учинио. Према свом срцу, тако је најправедније. Од Љубања до Дрежника, тај пут највише воли. Бака му је родом из овог другог села. Преко Дрежничке Градине и Дервенте, поред старог Римског моста, па назад, дечаков пут протегао се 20 километара. Иза њега и Миле, милина остаје. Све чисто, а људи из аутомобила поздрављају, захвални што сад могу куда су хтели.

Фото: Новости/Д. Карадаревић

– Кад јашем лети, идем на Белу Земљу, мајка Вишња ми је родом отамо. Само су се једном моји наљутили кад сам одјахао да Малу одведем на парење, а нисам се никоме јавио – објашњава нам Млађен и зауставља возу на највишем брду.

Одатле поглед пуца на град, то је најлепши видиковац над Ужицем. Рекох дечаку: „Благо теби!“ Збуњен, дечак запита: „Што?“ Ћутимо, ова лепота у њему живи откад се родио, а мени је нова. Шта ми је требало да питам и да себе брукам. Да прекинем тишину, излете ми још једно питање: „Шта вам у селу недостаје?“ Дечак ме гледа. Каже: „Ништа.“ Помало постиђен, реших, боље да ћутим. Мислим како су нам деца велика, тек касније, због нас маторих, почињу да мањкају. Не знамо да их с пута не скренемо. Док су мали највише желе, највише се боре, за оно што сами могу да направе. Тако је макар овде, у Љубањама.

На супротној страни поглед је једнако леп. Види се непрегледна шума. Назире се родна кућа генерала Љубише Диковића. Љубањац је и чувени неурохирург, примаријус др Радивоје Ћитић са ВМА, има ту још познатих лекара, агронома… А ови непознати што су овде остали, вредни су и поштени. Ваљало би да им омогуће да поправе стари Римски мост, да саграде видиковац на овом лепом месту над градом, али увек су неке компликоване бирократске процедуре јаче од жеља људи…

– Понекад ме почасте за овај мој посао – каже дечак изненада, поштено. На питање ко су они, одговара у једнини: – Комшиница, бака Георгина, она благонаклоно гледа на ово моје, скоро ми је дала 150 динара…

Враћамо се у авлију. Дечак скида ам с Мале, показује дотрајале везе, попуцале каишеве… Сипа сено, зоб, кукуруз пред своју љубимицу.

– Пукао ам. Преставио сам канапом, ал’ не вреди. Написао сам писмо на фејзбуку, да ако неко има неки полован ам, да ми хитно пошаље, ако није много скуп – каже Млађен. – Да некако завршимо ову сезону. А онда иде пауза, суждребна је Мала, имаћемо пролетос њено ждребе!

Чланак РОДИЛИ СЕ ТАКВИ: Двојица дечака из Љубања код Ужица дрвеном возом чисте путеве од снега се појављује прво на ИСКРА.

Стигли су Орићеви до прага куће Ристића у зору, уочи Јовањдана. Мића (16), старијег брата, одвукоше негде ко џак. Где, не зна се где ни данас, а 22 године су прошле. Сестру Митру (19) и мајку Иванку (42) стрељали су у подруму. Још куршуми звоне, и вриска међу хладним зидовима. На ливади под орахом, од неке запреге направили су ломачу. Ту су спалили оца Новака (41), главу куће. Ужас тиња у дечаку. На згаришту породичне куће у Кушићима, тог 16. јануара 1993. жив је остао петнаестогодишњи Цветко. Дечак без игде икога, на свету сам.

Иза џелата, на потезу од Језера до Скелана, остала су тада и тела 68 недужних људи, разбацана по брдима.

Цветко остаде, пуким случајем. Да увене последњи изданак Ристића, није био усуд. Са групом људи, три дана провео је у обручу Орићевих џелата, у Језеру. По мосту, једином између Скелана и Бајине Баште, између пакла и Србије, пљуштала је снајперска и митраљеска ватра. Падали су глинени голубови у воду, један за другим. Цветко се некако докопао ледене реке и Србије.

– Године смуцања прођоше. У Бајиној Башти сам завршио основну, па отишао у Београд у Војну гимназију, па одустао. Из Београда прешао сам у Ужице, у дом за незбринуту децу. Ту сам завршио Средњу техничку. Вршњацима нисам пуно причао о свему. Ко је од деце могао разумети шта се догодило мојима и мени? Нисам чини ми се схватао ни ја. Мени је само требало, што ми више нико не може дати… Да се мојих нагледам. Дете сам био… – каже Цветко, на тој ливади, под оним орахом – Џелате правда није стигла, а све се зна. Моме брату Мићу пресудио је Зулфо Турсуновић, он је умро као слободан човек. Шета слободан Насер Орић. И Хакија, ено га, директор је неког јавног предузећа у Сребреници – говори Цветко, све гледајући она брда и вртаче надомак куће.

Ту су му негде брата бацили, још га није нашао, а хтео би само да Мића поред сестре, оца и мајке сахрани

– Неће му тај сарајевски институт кости пронаћи, годишње 600 Бошњака нађу, а Србина ни једног – тако каже.

Мир је некакав Цветко ипак нашао. Често се у камен претвори, да га сачува. Џаба кад уочи Јовањдана, пуцају и стене на овој ветрометини.

– Укључим телевизор, видим Орића. Прича о мојој кући. О Кушићима. „Ту сам изгубио своје најбоље борце“, тако каже. Има заштиту целог света. И романсирану биографију. Нигде ми сестру, брата, мајку и оца не помиње… Јесам, читао сам и између редова. Ништа, од хероја данашње Европе, ни слова – Цветкове речи као у празно лете – Свих ових година долазили су ми повремено ови наши државни адвокати. Говорили су, доказе против убица имамо. Кажу, јавиће се, најкасније у петак. И ништа. Шта је лажна нада, од наших сам научио, не мислиш ваљда да сам од џелата истину тражио?

Шта Цветку преостаје? Нема од тога ништа, од правде. Није то за сиротињу, на обе стране. Главоње, зликовци, шверцери оружја са обе обале, они су се извукли.

А Цветко, шта ће, ту је где је. Мора све људе једнако да гледа, Србе и Бошњаке. А гледа их пуно. Запослио се у „Електродистрибуцији“ па стално шпарта по терену.

Спаљену кућу је обновио. Сија на сунцу, у зеленилу. Помагали су многи да се лоза Ристића не угаси, цигла по цигла, цреп по цреп. Пише све то на зиду где јутарње сунце удара, поред иконе Светог Јована.

Претходни пут, ракију смо под оним орахом попили маја 2011. Тада је је брачни пар пензионера избеглих из Сарајева негде у Србију, Цветку послао 3.100 евра. Уз новац, послали су поруку: У кући урадите централно грејање, квалитетно. Ставите и ограду на ону терасу на спрату, да неко не падне. Људи скромни, животну уштеђевину су дали. Један су „услов“ имали – да им се име не спомиње. Знам о људима само, да су бежећи из Сарајева, своје чедо изгубили.

Женски глас се чује, украј Дрине, а нагласак сремски. Разбија сету. Јелена грли Цветка, нуди кафу и ракију.

– Ожених се из Инђије. Можда се лоза Ристића стварно неће угасити. Видећемо, ко то зна – говори Цветко, вазда озбиљан. Намрштен. Јелена се смеје, драго јој, она зна да иза коже мргуда из Кушића препозна кад се срце радује – Како се нас двоје нађосмо, ни сам не знам. Можда су корени „прорадили“, Јеленина мајка родом је из Братунца. Долазе нам војвођани редовно за Светог Јована. Морам Јелену боље слушати, обећавам.

Ево мене опет, усред Кушића, да опет са Цветком ракију пијем под оним орахом.

Пуца поглед на четири стране. И горе. Нешто се спрема. Пети хоризонт, људима нигде ближи није, него у Подрињу. Чак и када је мир. Највише тада.

Ту живи и мртви размењују речи. Успомене убили нису.

Сине мој, нежна је мајка. Сестра, раздрагана, весела, брата у образ љуби. Небо овде милује и љуби, а видим, неће дуго да траје, већ се олуја спрема. Цветко са небом разговара.

Кад су те одвели, јеси ли се пуно мучио, мили брате мој?

Оче, зашто ме остави?

У грлу стало. Мислим, проћи ће. Ал олуја пуче, бесни, лије низ лице.

Онда се смирило, као блага киша. Ево, полако стаје.

Кад прође, онда више ништа неће остати да се каже.

То је сигуран знак да је свако свако нашао свој мир.

А шта ће са херојем Европе бити, векови ће рећи.

Чланак СЕЋАТЕ ЛИ СЕ ЦВЕТКА РИСТИЋА: Дечак је остао сам у кући, а сад је човек се појављује прво на ИСКРА.