У средишту приче су Дрис и Мануел, другови од детињства који су кренули различитим путевима. Мануел је прешао на другу страну закона, Дрис постао полицајац, а путеви им се укрштају када Мануелов највећи посао крене наопако.

„Моја пријатељица је адвокат чији су клијенти велики дилери дроге и питао сам је да ли постоји могућност да их сретнем и разговарам са њима и они су радо пристали. Био сам веома изненађен њиховим одговорима, а моја питања су била везана за породицу, њихову везу са децом, где та деца иду у школу и није ме интересовао криминални живот, већ последице таквог живота и утицај на породицу“, објаснио је редитељ.

Приметио је да то није никакав романтичан живот због чега је, каже, настојао да напише потпуну реалистичну причу.

„Моја опсесија је породица и некако ми се чини да стално пишем исту причу, о породици. Јутрос сам погледао ремек дело о породици ‘Сећаш ли се Доли Бел’ (Емира Кустурице) и то је прича о младићу који покушава да буде слободан и питање је да ли је породица његов затвор или заштита и заправо је и једно и друго истовремено“, рекао је Оелхофен.

Редитељ је објаснио да је филм заправо у потпуности истинит, само што представља микс делова више прича више појединаца и да се одиграва у крају који се налази само четири километра од Париза, али који је потпуно изолован.

„Људи који живе у том крају могу пешке да дођу до Париза, али они то не чине, живе изоловано, и Париз је за њих врло далеко. Чврсто су везани за тај крај који истовремено виде као прелеп и врло ружан. Исто као са породицом која је истовремено за човека и затвор и заштита“, испричао је Оелхофен.

Аутор остварења Далеко од људи о Алжирском рату, који се овога пута позабавио мароканским кланом, каже да су то теме о којима Французи не желе да слушају или гледају, а које су заправо врло битне.

„Проблем у тим крајевима је последица колонијалне прошлости. Педесетих и шездесетих Француска је скупљала момке у Мароку, Алжиру, јер су нам били потребни радници у фабрикама и сада имамо такав крај који је толико изолован, због нашег лошег понашања према мигрантима. Сада званична политика настоји да промени однос према странцима, али морамо да платимо за генерације које су презирале Француску“, рекао је Оелхофен, додајући да се многи Французи не осећају тако, да не осећају да припадају нацији, попут главних ликова у филму.

Реда Катеб и Матиас Шунартс у филму „Блиски непријатељи“

Матиас Шунартс је био његов први избор за лик Мануела због, како је објаснио, тога што се не плаши да покаже своју рањивост и показује комбинацију снаге и рањивости.

„За остале улоге сам тражио глумце са харизмом и настојао сам да им дам простора, трудио сам да не контролишем све и да их све посматрам као своју породицу, како би кроз импровизацију могли да изграде своје ликове. Желео сам да се не види много редитељска рука“, рекао је Оелхофен.

Публика је запазила да је филм врло напет све време, а редитељ је рекао да му је то и био циљ док је писао сценарио, да не допусти главном јунаку да мисли или одмори, па ни гледаоцима.

„За њега (главног јунака) увек је касно. Донео је превише погрешних одлука. Нисмо у америчком филму, касно је за исправљање грешака“, рекао је редитељ.

Томе доприноси и музика, која је Оелхофену посебно важна за дочаравање атмосфере.

„Током сцена насиља нема музике, јер нисам желео да их романтизујем. Музика током филма нема стабилан ритам што такође доприноси атмосфери изгубљеног света“, истакао је француски редитљ.