НЕПОБЕДИВИ ВОЈСКОВОЂА, КРАЉ РАТНИК, ДРЖАВНИК, МУЧЕНИК: 130 година од рођења Његовог Височанства Краља Александра Карађорђевића

Краљ Александар Карађорђевић који је са својим народом поделио судбину Србије и који је у најодсуднијем тренутку по свој народ пред аусторугарску објаву рата Србији, издао проглас војсци:“Ми имамо или да победимо или да са чашћу умремо“ рођен је на данашњи дан, 17.децембра 1888.године на Цетињу.

После шест година непремеривих патњи и мука у незамисливој борби за слободу извојевала српска војска  с Краљем Александром на челу, он својим јунацима упућује речи признања и захвалности:

Јунаци,

Наредио сам да се врати у редовно стање и онај део војске који још није демобилисан.

Скоро ће се наунити шест година како сам прогласио општу мобилизацију, пре но што  сте се и одморили од ратова из 1912 и 1913, који су донели слободу само једном делу нашег народа. Одазивајући се једнодушно Моме позиву и збирајући се под, тада већ прослављене заставе наших пукова, ви сте били свесни тешкоће задаће, која вам је претстојала. Полазећи да браните угрожену слободу и част народа нашега, ви сте свесни били да сам вас повео у једну судбоносну борбу са далеко надмоћнијим непријатељем, која је имала или уништити мучно грађену тековину наших дедова, оцева и нашу, или донети слободу и осталој нашој заробљеној браћи преко Дрине, Саве и Дунава и испунити Заветну нам мисао ослобођења и уједињења целога нашега народа.

Ту борбу на живот и смрт, ви сте, јунаци, часно примили и нечувеном храброшћу својом и надчовечанским самопрегоревањем исписали сте крвљу својом најсветлије листове наше историје. Славне битке на Церу и Руднику, крвави бојеви 1915 г. Знамените борбе на Солунском фронту, при којима сте драгоценом крвљу заливали и освајали стопу по стопу неприступачнога крша и стене, јуначко заузеће Кајмакчалана, прелаз преко Црне Реке и ослобођење Битоља и најзад, славом увенчани пробој Солунског фронта 1918 г. Са муњевитим гоњењем непријатеља све до слома његовога – војничка су дела којима се данас подједнако диви и непрјатељ и пријатељ наш, дела, која ће не само нашој, већ и светској историји припасти и служити далеким покољењима као пример јунаштва, родољубља и љубави према слободи.

(…)

Јунаци,

Вратите се дома и казујте својима о тегобама које сте поднели, како би познија покољења умела ценити слободу коју сте ви тако искупили; вратите се дома и казујте својима о великим борбама и жртвама које сте поднели како би се познија покољења поносила вама и вашим делима.

Али, ви се не враћате сви дома. У тешким и дуготрајним борбама много је ваших другова а мојих верних официра, каплара и редова пало. Нека им је слава! Њихови гробови показују данас и казиваће вековима који нам следе, како је скупа слобода коју су они смрћу својом искупили. Кад кренете домовима  вашим понесите родитељима и нејачи палих другова својих и моје поздраве, реците им да је и моја суза канула на гробље њихових дргаих и уверите их,  да је њихова жалост, жалост целога нашег народа и њихова слава, слава целог нашег народа.

По нашим крвавим пољима и горама леже и гробови многих ратника, другова ваших, а синова наших  великих и племенитих савезника, који нам у најтежим тренуцима прискочише у помоћ. Чувајте, јунаци, свету успомену на њих и обилазите гробове оних који далеко од отаџбине своје, далеко од домова својих положише животе за нас, за нашу народну ствар. Хвала им и слава им!

Јунаци,

Вратите се дому свом који давно изгледа вашу домаћинску бригу и вратие се послу свом који давно већ чека вашу вренду руку.(…)

Непријатељ је зле трагове оставио за собом; ваља нам разорено подићи, оронуло подржати, погажено преорати, опустело обновити. А све то можемо само слогом и заједницом, само мудрошћу и радом, само искреном љубављу према отаџбини, оном љубављу коју сте показали на Церу и Кајмакчалану, и на свима другим бојиштима, која сте пролславили својом храброшћу.

Тако примајући своје грађанске  дужности, доградићете заједничку кућу и довршити велико дело ослобођења и уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, те сагледати за живота плодове својих великих и надчовечанских напора.

Живели моји дични и победоносни  јунаци!

Краљ Александар  је прокламовао је уједињење Срба, Хрвата и Словенаца(.децембра 1918), те по смрти свога оца Краља Петра Првог, постаје краљ Краљевине СХС.1.децембра 1921.         Приликом званичне посете Француској, убијен је у Марсељу од стране међународних завереника  9.октобра 1934.године.

Поводом његове трагичне мученичке смрти приликом посете Француској,  у једном од француских листова објављен је и овај текст из пера једног од сабораца:

„Сви они који су били на Солунском фронту, у жалости су више него сви други; у болној и дубокој жалости, која буди у њима успомене на некадашњих тешкх искушења и братства. За све оне који су се борили на Истоку, српска војска је била симбол сјајнехрабрости и непризнатих жртава. Она је била понос целе Источне војске. И они наши војници, који су били дубоко у позадини и нису никад дошли у борбену везу са српском војском , осећали су дубоко поштовање према оним страшним аветима, после повлачења које су , тек што су формиране у борбене јединице, напале на неприступачне планине и освојиле их, не водећи рачуна о губитцима и немогућности, да их попуне…

Краљ Александар је био Вођа ове јуначке војске, Вођа који је живео на фронту, међу својим и нашим војницима, не водећи рачуна о опасности.

Он је био оличење херојске Србије, која није хтела да умре…! „

Док су неке стране радиостанице на немачком језику  злурадо јавиле:“ Француска је дочекала Александра југословенског са двадесет метака из револвера.“