ДОДИК ЗА МОСКОВСКЕ МЕДИЈЕ: Заложићу се у Председништву да признамо Крим као саставни део Русије

Интереси између великог и малог партнера су усклађени, пошто оба желе мир у БиХ и опстанак Републике Српске.

Милорад Додик је непосредно после изборне победе лансирао нову спољнополитичку бомбу. У интервјуу датом московском листу „Известија“, будући српски члан Председништва БиХ најавио је да ће тражити да Босна и Херцеговина призна Крим (и Севастопољ) као део Русије.

ПРИЗНАЊЕ КРИМА

„Заложићу се у Председништву да признамо Крим као саставни део Руске Федерације. Референдум о припајању је био демократски и легалан чин, спроведен у складу са међународним правом и Повељом Уједињених нација о праву народа на самоопредељење. Намеравам, кад за то будем имао прилику, и да посетим Крим“, поручио је први човек Републике Српске.

Нагласио је да не страхује да ће због ове „јереси“ бити изложен притисцима Украјине.

„На кога Украјина може да врши притисак? Она треба да решава своје унутрашње проблеме и побољша односе са Русијом“, упутио је Додик савете званичном Кијеву.

Јасно, није требало дуго чекати реакцију „увређене стране“, које нам је кроз своје саопштење презентовала Амбасада Украјине у Сарајеву.

„Изјава Милорада Додика је непријатељска према Украјини и она може штетити односима две пријатељске државе, као и ауторитету Босне и Херцеговине у међународној заједници. Овакве изјаве су противне оценама које су дали САД и међународна заједница“, наводе представници Порошенковог режима у Босни и Херцеговини.

Ако оставимо по страни питања какав стварни ауторитет има држава која је деценијама под практичним страним протекторатом, као и зашто је Америка у овом саопштењу стављена испред (али и изван) међународне заједнице, намеће се утисак да су представници званичне Украјине – уместо изношења суштинских аргумената у прилог одбрани интегритета њихове државе – само поновили већ толико пута отрцану флоскулу о „подршци коју уживају у Вашингтону“, те, као по инерцији, осудили „новог грешника“ који доводи у питање њихову „кримску истину“.

Наравно, свима је јасно да, због односа снага у Председништву БиХ у коме на бранику НАТО интеграција чврсто стоје Шефик Џаферовић и Жељко Комшић, не постоји опасност да Босна и Херцеговина призна Крим као део Русије. Тога је, без сумње, приликом давања ове изјаве био свестан и Додик, али је његова порука имала другу поенту. Најавом да ће се залагати за признања Крима као дела Русије, послао је сигнал да у спољној политици БиХ више неће бити присутни само монотони НАТО-европски тонови (који су, због страха или уверења досадашњих српских представника, свету представљани као јединствени став свих у овој држави), већ да ће се чути и аутентични глас Републике Српске, која, такође, има своје пријатеље и интересе.

НОВИ КУРС СРПСКЕ

А да је Русија (уз матицу Србију) на врху листе пријатеља и заштитника Републике Српске, Додик више и не жели да крије, па је „пуштање у игру кримске карте“ заправо било у функцији јасног стављања свима заинтересованима да се Бањалука, без обзира на све претње и протесте са Запада, неће више устручавати да јавно покаже, не само блискост с Русијом већ и спремност да буде на курсу приоритетних интереса Москве. То, наравно, не значи да Додик, који је реалан политичар, није свестан још увек велике снаге непријатељских фактора, као и чињенице да се РС и Србија налазе у НАТО окружењу, па зато сигурно неће прећи „црвену линију“, односно повлачити авантуристичке потезе који би могли да угрозе опстанак мањег ентитета у Босни и Херцеговини.

Неоспорно је, међутим, да Република Српска и Русија никад нису имале боље односе него досадашње, нешто више од две деценије фактичког постојања прве српске државне творевине на простору Босне и Херцеговине. Ти односи су у протеклом периоду пролазили кроз разне фазе и били диктирани (лимитирани), како објективним могућностима (снагом) пре свега већег партнера, тако и субјективним интересима и проценама оних који су били на кормилима две стране.
Чињеница је да је српски народ на простору некадашње централне југословенске републике традиционално русофилски оријентисан, мада су деценије титоистичког демонизовања информбироваца и ширење страха од „великодржавне политике Москве“, те с друге стране популарисање „демократских вредности Запада“, у одређеној мери – а посебно међу високообразованим урбаним становништвом – променили у негативном смислу овај однос према „вековној мајчици“.

РАЗОЧАРАЊЕ У ЈЕЉЦИНОВУ РУСИЈУ

Ипак, Срби са овог простора су у време распада Југославије, који се поклопио с нестанком Совјетског Савеза, очекивали подршку од нове „демократске Јељцинове Русије“ мада су били свесни чињенице да најјаче карте држе Вашингтон и његови западноевропски партнери у Лондону и Берлину. Разочарање у Москву уследило је убрзо. Кремљ је, следећи потезе Запада, признао независност Босне и Херцеговине игноришући факат да о томе није било сагласности сва три конститутивна народа, а убрзо је дао „зелено светло“ за резолуцију којом су у Уједињеним нацијама „због агресије у БиХ“ уведене тоталне санкције Савезној Републици Југославији. Списку потеза којим је кооперативна Јељцинова Русија нанела дугорочну штету српским интересима – али касније ће се показати и интересима властите земље – треба додати и изгласавање резолуције о оснивању хашког суда за кажњавање ратних злочина учињених на простору бивше Југославије, који је био и остао „батина“ за остварење глобалистичких циљева на овом простору.
Било је то време кад је руском дипломатијом командовао фамозни амерички ученик Андреј Козирјев, човек који се прославио тврдњом да његова земља нема никаквих посебних, властитих међународних интереса. Није скривао нетрпељивост према „српским националистима у Босни и Херцеговини“, а посебно је користио пропаганду западних медија о „страшним злочинима над муслиманима у Босни“ као изговор због којег Русија, „која има велики број припадника исламске вероисповести у својој држави, не може да подржава политику Пала“.

Колико је Козирјев знао да се недипломатски понаша према представницима Републике Српске говори детаљ с његовог састанка с Радованом Караџићем, одржаног у јуну 1994. године у Москви, где је тадашњи први човек РС дошао да прими награду „Михаил Шолохов“ коју му је доделио Савез писаца Русије. Аутор ових редова, који је тада као извештач листа „Јавност“ пратио ову посету, никад неће заборавити да је први дипломата Кремља пре започињања деликатних разговора са Караџићем у Министарству спољних послова Русије затражио од свог саговорника да се пред новинарима унапред јавно обавеже да ће прихватити мировни план такозване међународне Контакт групе, иначе неповољан за Републику Српску. Још драстичнији пример недипломатског опхођења Козирјева према представницима Републике Српске јесте инцидент на заједничком ручку у Москви, чега се присећа један од чланова делегације са Пала која је боравила у главном граду Русије на преговорима о плану Контакт групе.

„Козирјев је приредио заједнички ручак и када смо већ почели да једемо, он је затражио да прихватимо план Контакт групе. Када смо то одбили, министар спољних послова Русије се дигао и рекао: ’Добро, е онда сада нема ручка.’ Тек кад смо и ми устали и пошли да напустимо просторију, он је променио одлуку и позвао нас се да се вратимо и наставимо са ручком“, истиче овај, тада високи функционер Републике Српске.

Руска дипломатија је у том периоду – када је највећа земља света била економски и морално на коленима и избушена домаћим „либералним“ спроводиоцима западних интереса – настојала да извуче дивиденде из тога што ће, представљајући се као пријатељ Републике Српске, вршити притисак на њено руководство да прихвати унапред припремљене, најчешће неизмењиве захтеве Америке и њених европских партнера. Један од оних који су спроводили такав „курс“ био је тада релативно млади и перспективни дипломата Виталиј Чуркин, који је приликом разговора на Палама толико претерао са притисцима да му је члан преговарачке делегације домаћина рекао: „Ви сте руски Американац!“ Године су прошле па је у измењеним околностима тај исти Чуркин, сада као представник Русије у Уједињеним нацијама, ставио вето на предлог британске резолуције којом је Србе требало трајно жигосати за геноцид у Сребреници. После његове изненадне смрти у Њујорку Срби из Републике Српске су одлучили да овом дипломати у знак захвалности за уложени вето подигну споменик, који је и откривен 2017. у Источном Сарајеву.

ПОМОЋ СРБИМА

Било би, међутим, погрешно, и у крајњој линији неправедно, тврдити да Срби, а конкретно у овом случају они из Републике Српске, нису у том смутном времену прве половине деведесетих година прошлог века имали пријатеље и подршку у Русији.

„Помагали су нам, колико су у тим приликама могли, људи на разним нивоима кремаљске власти, као и они који су се налазили око власти. Желим да нагласим да је према нама увек био максимално сусретљив садашњи министар одбране Руске Федерације Сергеј Шојгу, који је у том периоду обављао посао министра за ванредне ситуације. Он нам је, сећам се, донирао 16 монтажних кућа за наше избеглице, као и један аутобус. Разумевање за интересе Републике Српске имали су тадашњи писац говора председника Јељцина, експерт за Балкан Константин Никифоров, као и Јуриј Батурин, који је у том периоду вршио функцију председниковог помоћника за националну безбедност. Имали смо добре односе и са Јевгенијем Примаковим, који је касније био министар спољних послова а затим и премијер Русије, а подршку нам је пружао и Сергеј Бабурин (који је, једини уз Генадија Зјуганова, од руских политичара био присутан на споменутој додели награде Радовану Караџићу у Савезу писаца Русије – К. Б.),“ наглашава Алекса Буха, дугогодишњи министар спољних послова Републике Српске.

И поред супротног званичног курса Јељциновог Кремља, руски војни кругови испољавали су велике симпатије према Републици Српској, а посебно су се дивили генералу Ратку Младићу који је током рата боравио у Москви. За ствар, у западном свету демонизованих „босанских Срба“ у тим тешким временима залагала се и Руска православна црква, словенофилски и књижевни кругови, као и – што је веома значајно – бројни обични грађани. Многи су, упркос блокадама које им је постављала руска држава, одлучили да следе пример предака из српско-турског рата и „помогну браћи“. А многи од тих храбрих добровољаца оставили су кости на ратиштима Сарајева, Зворника, Херцеговине, што се никад не сме заборавити.

Пошто је Јељцин био принуђен да смени Козирјева, руска дипломатија је под вођством новог министра спољних послова Јевгенија Примакова кориговала однос према Републици Српској. Притисци су нестали, али Москва у завршници рата и на Дејтонској мировној конференцији није била у стању да конкретним потезима помогне Палама, пошто су главну реч у наметању мировног споразума који је 1995. склопљен у Охају водили Американци.

ПАРТНЕР ТРЕЋЕГ РЕДА

Русија се и у првим послератним годинама није налазила међу кључним међународним играчима који су обликовали нову Босну и Херцеговину. То, наравно, не значи да она није била заинтересована за овај простор, поготово после 2000. године кад је Владимир Путин заменио Јељцина на председничкој функцији. Њено тадашње удаљавање од „босанских послова“, а самим тим и од Републике Српске, треба ставити у контекст решавања унутрашњих проблема ове велике земље (рат у Чеченији, обрачун са олигарсима Борисом Березовским и Михаилом Ходорковским), али и промена које су се у том времену дешавале у српским земљама са обе стране Дрине.

Подсетимо да је после петооктобарског преврата 2000. године нова власт у Београду кренула незаустављиво у евроатлантске интеграције, а Русију почела да третира као партнера трећег реда. Кремљ је на то одговорио повлачењем војног контингента с Косова. Овај потез су српски и страни приврженици „западним вредностима“ протумачили као доказ да Москва нема стратешке интересе у овом региону, дакле да га препушта НАТО-у и Европској унији.

Ова неистина је примљена као Свето писмо не само у неким круговима у Србији већ и са друге стране Дрине, где је после углавном принудног одласка ратног руководства Републике Српске са велике сцене долазило до честих смена на власти, док је истовремено под бруталним притиском западних егзекутора овај ентитет предавао све више својих надлежности Сарајеву. Под притиском високих представника – најрадикалнији од њих, британски „либерал“ Педи Ешдаун понашао се према Србима као некадашњи енглески колонијални господари према црнцима или у бољем случају Бурима (неподобни Срби су избацивани са посла, а одузимани су им и лични документи) – већина политичара помирила се са „истином“ да ће „морати да игра како Запад свира“, односно да им, уколико желе да опстану, преостаје једино да послушно извршавају директиве о унитаризацији БиХ и путу у евроатлантске интеграције.

СТРАХ КАРЛА БИЛТА

У таквим околностима чинило се да за Русију нема места у главама оних који (бар званично) доносе одлуке у име грађана Републике Српске, али су ствари почеле да се мењају после Додиковог повратка на власт 2006. године и Путиновог учвршћивања спољнополитичке позиције највеће земље света. Додик је најпре опрезно, а затим све отвореније јачао политичке и економске везе са Москвом, а индикативно је да је степен сарадње растао што су притисци на Бањалуку били већи. Интереси између великог и малог партнера су усклађени, пошто оба желе мир у БиХ и опстанак Републике Српске. Русија хоће мирну Босну, али и аутономну и равноправну Републику Српску у њој, при чему јој је изузетно важно да ова држава не уђе у НАТО. Кремљ не би био срећан уколико Босна и Херцеговина добије улазницу у ЕУ, мада би прихватио овакав епилог, који је, с обзиром на стање у Унији, далеко од реализације.

Додикова политика гарантује Москви задржавање и повећање утицаја на простору западно од реке Дрине, коју су многи антишизматици већ давно прогласили границом између два света. За Ватикан и покојну Аустроугарску Дрина је представљала брану од опасног утицаја православног Петрограда (што не значи да ови фактори нису били спремни да је у офанзиви пређу и покоре Србију), док данас она има исто значење за савремене глобалисте, о чему говори својевремено упозорење шведског атлантисте Карла Билта – првог послератног високог представника у БиХ – да би уједињење Српске са Србијом довело до непожељног доласка Русије на овај простор. Мада уједињење две српске земље још није на дневном реду, Русија је на Билтову жалост – његова држава је поразом од војске Петра Великог у бици на Полтави пре више од три века престала да постоји као велика светска сила – већ стигла на простор Републике Српске и с њега, бар дуже време, не намерава да одступи.

Тагови: Крим, Милорад Додик