ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ: Руски генерали хтели су да помогну Србији, Јељцин није дозволио

РУСИЈА у време председника Бориса Јељцина није водила самосталну политику у односу на Србију и СРЈ. Изгледало ми је да је проценио како Русија није довољно моћна да води политику независно од САД. Била је ослабљена, економски и морално.

Овако, за „Новости“, у данима када се скидају тајне ознаке са многих докумената из личне библиотеке некадашњег председника САД Била Клинтона, који се односе на догађаје на Балкану деведесетих, говори Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова СР Југославије.

У објављеним транскриптима, Клинтон и Јељцин ословљавају се са „драги“, први човек Русије послушно говори да неће Србима дати оружје, тражи новчану помоћ да исплати пензије како би добио изборе, говори да је сменио руског генерала који је био спреман да помогне СРЈ…

Сведочећи о сусретима председника СРЈ Слободана Милошевића са Јељцином, америчким, европским и руским изасланицима Ричардом Холбруком, Мартијем Ахтисаријем и Виктором Черномирдином, који су играли главне улоге у преговорима o oкончању сукоба у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији, поручује да је први човек Русије, а посебно његово окружење, сматрало да треба да следе америчку политику.

– Војни врх се нама исповедио да жели да помогне оружјем и техником ради одвраћања напада на СРЈ, али да политички врх Москве то не дозвољава. Тражили смо оружје, говорили да немамо новац, али нудимо текстил, намештај, жито, обућу… Тражили смо да нам наплате од 1,7 милиона долара дуга по клирингу, нудили наше пилоте који ће да прелете „миговима“. Нису дали. Рекли су да Русија неће да ратује – прича Јовановић.

ПОДСЕЋА на састанак који је Милошевић 10. августа 1995. године, после протеривања 250.000 Срба из Хрватске у „Олуји“, имао са председником Русије и тадашњим министром спољних послова Андрејом Козирјевом, највећим заговорником америчке политике, који данас живи у Америци.

– На састанку се није појавио хрватски лидер Фрањо Туђман. Милошевић моли Јељцина да учини све да се укину санкције СРЈ. Очекује од Русије да изјави да не жели да поштује санкције и говори да би то био заокрет ка миру – прича Јовановић и додаје да „Козирјев суфлира да Запад не би гледао благонаклоно на тај потез Русије“.

Милошевић врши притисак на Јељцина:

– Кунем вам се. Нико вама нема шта да замери. Само би вас више ценили, јер не прихватате лажи и кажњавање српског народа. Показали бисте хуманост. То би поздравио руски народ.

ПОСЛЕ састанка објављен је званични текст Јељциновог плана од пет тачака у којој контакт-група треба да обавеже Хрватску да обустави непријатељства и поштује права српске мањине, да спречи хуманитарну катастрофу, обустави борбе и не дозволи одлагање плана за Босну.

– Није било ни речи о предлогу Русије за укидање санкција. Може се рећи да је овај план био претходница Дејтонском споразуму – прича Јовановић.

О односу Јељцинове Русије према СРЈ говори и догађај из септембра 1998. године, када је пре седнице СБ УН о КиМ, Јовановић требало да се састане са шефом дипломатије Игором Ивановим.

– Њихова делегација нам је говорила да је презаузет, да ће се састати са Клинтоном. У тој трци, видим га у ходнику. Приђем и кажем да нам је јако битно да разговарамо. Обећао је да хоћемо. Ипак, нисмо.

Исте године, наша делегација је отишла у Москву.

– Иванов је, мимо протокола, узео реч и говорио 40 минута о југословенско-руским односима. Критиковао је СРЈ, говорио да Југославија наводно слуша САД, а да од Русије тражимо помоћ – сећа се Јовановић.

МОНОЛОГ је „појео“ време састанка, па је Иванов предложио да се иде на ручак и да Јовановић тамо узме реч.

– Био сам незадовољан. Треба да говорим уз звецкање тањира и шетање конобара. Размишљао сам како да изразим незадовољство, рекао да имам неке потребе и отишао. Само сам стајао са стране и трошио време, а они су сви стајали и чекали ме – говори Јовановић.

Министар СРЈ се вратио и разговор је настављен:

– Почео бих са сугестијом да све оно што је изговорено у сали тамо и остане. Како две братске државе воде толико различиту политику? КиМ је за Србију судбинско питање, а за Русију само једно од питања којим се бави.

– Одлучно одбијам све инсинуације да Русија тргује косовским питањем – одговорио је Иванов.

У јуну исте године настављају се разговори о КиМ са Холбруком који у Београд стиже после посете покрајини. До тада, Србија и САД се слажу да је ОВК терористичка. Припремајући се за састанак са Холбруком, Јовановић „налети“ на „Тајм“, где је објављена његова слика са терористима из села Јуник.

– Одем у Бели двор. У библиотеци разговарају Милошевић и Милан Милутиновић. Показујем новине. Ћуте. Секретарица јавља да је Холбрук стигао и крећемо. Милошевић ми каже: „Жико, дај ми те новине“ – препричава догађај Јовановић.

МИЛОШЕВИЋ састанак почиње реченицом Холбруку:

– Видим да сте имали интересантан програм посете на КиМ.

– Председниче, хтео сам да почнем баш том темом, да објасним. Извињавам се. Никада нисам био код неке обичне албанске породице и зато сам одлучио да одем у такву посету. Таман сам дошао и сео, кад дођоше два медведа и седоше поред мене наоружани. То није било планирано. Ту је био неки фотограф, сликао и побегао – „правдао“ се Холбрук.

Јовановић је затим, како каже, тражио реч:

– Нама је потпуно јасно ваше објашњење, само се питам како ће на објављену фотографију реаговати четири милиона читалаца који не знају позадину.

Јовановић објашњава да је Холбрук тада љутито рекао Милошевићу:

– Ја сам се вама извинио, а ви дозвољавате да ваш министар доводи у питање кредибилитет мог објашњења.

– Пусти Жику, ионако си му пре неколико месеци рекао да је детерминиста. Него, реци ми да ли је Кети успела да ослободи турске новинаре? – скренуо је Милошевић тему помињући Холбрукову супругу.

ПРЕМА речима Јовановића, у мају 1998. године, договором Била Клинтона, Холбрука и америчке државне секретарке Медлин Олбрајт, одлучено је да се ОВК употреби за рушење Милошевића и она онда из терористичке „претворена“ у ослободилачку организацију.

– У писаној изјави датој Хашком суду, Џон Кросланд, британски аташе у Београду, каже: „Сви смо знали да је ОВК терористичка организација и тако смо је третирали, али када су у мају 1998. године, Клинтон, Холбрук и Олбрајт одлучили да збаце Милошевића и да у томе може да им помогне ОВК, онда је постало ирелевантно шта ја или било ко други мисли о карактеру ОВК“ – подсећа Јовановић.

Уз фразу да су сва средства исцрпљена, мимо свих правила међународног права, у марту 1999. почиње НАТО агресија на СРЈ. Тадашњи премијер Русије Јевгениј Примаков окреће авион који је летео према Вашингтону и враћа се у Москву. Због овог потеза и симпатија према Србији, није именован за изасланика у преговорима, већ је то постао Виктор Черномирдин, пријатељ тадашњег потпредседника Америке Ала Гора и премијер Русије од 1992. до 1998.

– Постоји прича да је Гор причао Черномирдину да ће га Клинтон подржати на председничким изборима – прича Јовановић. – На састанку Милошевић-Черномирдин-Ахтисари 2. јуна 1999. питао сам зашто се споразум не позива на главу шест Повеље УН, него седам. Ахтисари је одговорио – зато што смо мој друг Виктор и ја тако одлучили. Јасно нам је дао до знања да Черномирдин није српски друг.

Две деценије касније, Јовановић сматра да се Милошевићу не може оспорити да се борио за српске националне и државне интересе и да је Резолуција 1244 заоставштина која брани Србију од покушаја отимања територије, као и Дејтонски споразум. Свима је, наводи, постало јасно да је Клинтон водио непринципијелну и неморалну политику. Не може да каже, шта је заправо Милошевић мислио о руским, америчким и европским политичарима који су кројили, а онда „помагали“ да се сукоби на Балкану реше. Али је у једно сигуран: „Сви они, Милошевића и мртвог поштују“.

АМЕРИКА „КУПИЛА“ МИЛА

ПОВОДОМ докумената из Клинтонове библиотеке о америчком утицају на то да Црну Гору окрену од Србије, Јовановић каже: – Американци су најпре од председника Момира Булатовића тражили да отцепи Црну Гору. Кад то није прихватио, одговорили су да ће наћи другога. Нашли су Мила. За ту улогу поштедели су га од неких процеса, награђивали га специјалним кредитним линијама, политичком, пропагандном и обавештајном логистиком. Што је био више против Србије и Русије, то је био већи миљеник Вашингтона и Лондона.