Емир Кустурица

Вријеме је за друштво српско–српског пријатељства!

29.06.2018.

(Емир Кустурица) Фото: М. Цветковић

Када би човјек живио само један дан, било би довољно времена да осјећа кривицу као да је иза њега већ 50 година живота. Када један народ постоји више од хиљаду година, страда, али без престанка оставља цивилизацијске трагове и великом свијету великодушно лиферује цареве, научнике, умјетнике, банкаре, спортисте, бизнисмене, милијардере и што више то чини, у његовом завршном рачуну њему остаје све мање. Да ли је онда наше страдање користило највише другима а најмање нама? Нема сумње јер смо пристали на то и у властито књиговодство од великог деветнаестог вијека у двадесетом углавном уписивали банкроте један за другим. И што је горе од те стварности, данас живимо без свијести о том историјском бродолому. Нисмо освјестили наше државне трагедије и на властиту историју шкиљимо полузатвореним очима.

    Ако се користимо језиком фудбала – српски народ је у два свјетска рата забио спектакуларне голове, а одмах иза ратова пуцао сам себи у властиту мрежу. Ипак, за дивно чудо, за сво то вријеме нисмо успјели да уништимо традицију чија нас траса води ка коријену нашег идентитета – Видовдану и временима за које смо оптужени да их славимо као губитници, а да за мит о Косову немамо довољно докумената. Данас када обиљежавамо сто година од завршетка Првог свјетског рата, бићемо криви пошто обиљежавамо побједу. Кривица није бачена на наша рамена само за далеку историју. Она је вјечно тржиште наших непријатеља који су до јуче говорили све најгоре о Југославији, а однедавно радо говоре о региону. Упркос истини да мало ко од наших предака у нашој новијој историји није желио уједињење Јужних Словена у једну државу и мало ко од нас данас није сентименталан према времену заједничког живота, те Југославије су настале управо послије Првог и Другог свјетског рата и великих губитака. Настајања тих Југославија и ишчезнућа стоје на заједничкој кривици, али су нажалост потврде онога о чему пише наш велики историчар Милорад Екмечић. Нису те Југославије опстале јер су наметнуте одозго и није њихово рођење проистекло из стварне потребе народа и култура које су чиниле ту заједницу. Да ли је онда државност коју смо уњели у двије Југославије била замрнута све до распада Титове Југославије!

    У кругу којег је затворило вријеме краја Првог и краја Другог свјетског рата, српски народ стоји затворен нерашчишћеним рачунима двије историјске појаве! Њихова парадоксална повезаност стоји у основи подвојености српског народа. Јосип Броз, каплар аустријске војске, поражен је у Првом свјетском рату од српске војске гдје је Дража Михаиловић стајао у строју побједника. На крају Другог рата, Јосип Броз је вјештим кретањем између Стаљина и Черчила надиграо ројалистичког пуковника Дражу Михаиловића. На крају га је и погубио, за гроб му не знамо, а себи обезбједио вјечно станиште у срцу српске престонице. Да ли је то српска великодушност, склоност ка обичајном поимању живота, или пристанак на кривицу која нам је успјешно наметнута?

    Општеприхваћене идеје да су идеологије превазиђене и да свијетом влада надидеологија, српском народу није дозвољена, а на могућности да се ова анахрона појава укине и читав народ ратосиља несреће није могућа и управо је намећу они који су патентирали идеју да су фашизам и комунизам иста ствар. Појава која задире дубоко у суштину читаве културе остала је најуспјешније примјењени модел „завади па владај“. Чак се осјети и на репертоару наших ресторана и јавних мјеста гдје је једна врста пјесама добродошла, а друга забрањена!

    Да ли је могуће да тржиште кривице тако добро ради у случају нашег народа? Колико смо криви према себи и свом насљеђу најбоље говори и овај дан. Требало је да прође петсто година па да откријемо загрљај браће Соколовић – споменик Макарију и Мехмед-паши Соколовићу чија појава стоји насупрот тврдњи и идеји да нема рата док не удари брат на брата, да стоји изнад историје наше љубави према мржњи и уништава стереотипе о неподношљивости комшије према комшији иновјерцу.

    Као у најбоља времена и доба цара Константина, када је градио велики град и имао смисла за умјетнике и њихов рад, тако и ми данас, захваљујући Милораду Додику и његовом вођењу Републике Српске, те доброј сарадњи са Републиком Србијом, можемо да реализујемо пројекте који ће служити нашем и другим народима да суде о нашим добрим намјерама.

    Мени је због улоге вашег домаћина припала и улога да се бавим историјом, па с тим у вези и немогућим претпоставкама, имам један приједлог који вјерујем да стоји као кућа, и то не она коју смо саградили на сред пута и коју су тако успјешно рушили у сваком походу на Исток. Та идеја је као муња сјевнула на једном путовању, као уосталом, и прије двије године – слика о споменику браћи Соколовић. Послије свих друштава, пријатељства које смо остварили са другим народима, вријеме је, сестре и браћо, да оснујемо друштво српско-српског пријатељства. Говорим ово са пуном свијешћу о тежини задатка. Ако се сложимо са првим представником, биће тешко са другим, јер какви смо то ми Срби ако би се двојица лако нагодили? Треба се надати да се, ако их ускладимо, не окуме – биће онда свашта и, што је горе, ваља наћи тог другог. То удружење српско-српског пријатељства не може без двојице. Како се договорити? Сито и решето би он морао да прође. Те „је л’ завршио факултет“, „има ли довољно стажа“, „да му није лажна диплома“, „што онако гледа“, „што носи зулуфе“, „што је онако сагет“, „како стоји са ловом“, „ко ће му бити благајник“ , „је ли жењен“, „хоће ли нас покрасти“, „глава му је велика“, „да ли је партизан или четник“, „како стоји са кривичним гоњењем“…

(Говор Емира Кустурице на свечаности откривања споменика браћи Соколовић у Андрићграду, 28. јуна 2018. године)