Двадесетак километара од града-луке Бизерте у Тунису је Мензел Бургиба, насеље на периферији града где је међународно војничко и хришћанско гробље.

Гробље је у веома лошем стању. Гробови су порушени, надгробне плоче попуцале, зарасле у траву… Али, при дну гробља блиста обновљени споменик са куполом и натпис „Французима и Србима умрлим за отаџбину“.

Недалеко је Српско војничко гробље – сређено и очишћено. Сабље од ливеног гвожђа, пободене у земљу у савршеном су реду. На сваком је плочица, име, грб, јединица, ловоров венац.

„Преко 1.200 српских војника је сахрањено на војничком гробљу у Мензел Бургиби. За њих 800 зна се тачно место, име и датум рођења. Међутим, остали су сахрањени као незнани војници“, каже туристички водич Томислав Штулић.

Гробље одржава Ваурдија, која је сада у осмој деценији. У преводу са арапског на српски језик њено име значи Ружа. Живи у кући поред гробља и после мужевљеве смрти, са сином и унуком, брине о српском гробљу. Све који су дошли заједно са екипом РТС-а је пољубила.

„Срећна сам што сте дошли. Ви сте моја родбина. Овде су сахрањени ваши. Ми смо једно. Ја бринем о вашим прецима. Недавно је издата књига о српским војницима који су овде сахрањени. И ја сам у њој“, каже Ваурдија.

Од 1915. до 1917. године више од 60.000 српских бораца је стигло на обале севера Африке, тако да је и ту део српске историје. Опорављали су се и лечили од последица рањавања, глади и тифуса после преласка Албаније. Лека, нажалост, није било за више од 3.000 бораца. Њихове вечне куће су „тамо далеко“ у Египту, Алжиру, Мароку и Тунису.

Око 10.000 српских војника стигло је после преласка Албаније 1915. године у Бизерту. Тада су саграђене и дрвене бараке. Наредних неколико година овде им је била друга кућа. То је још један доказ нераскидивог пријатељства између Туниса и Србије.