100 ГОДИНА ВЕЛИКОГ РАТА: Војник и његов пас

Лука (Павле) Солдатовић (Бастав код Осечине, 1886 – Београд, 1972), трговац из Београда, учесник је оба балканска рата 1912–1913. године, носилац Албанске споменице и још три ратна одликовања. Солдатовићи воде порекло из Херцеговине.

Када је избио Први светски рат 1914. године Лука Солдатовић се затекао у Београду, где се јавио на зборно место као резервни наредник-телеграфиста. Командира вода је обавестио да, пошто је ловац, има пса, кога, будући да је самац, нема коме да остави и замолио за одобрење да га поведе собом. Командир вода се сложио и пас је кренуо са Луком на фронт. Пас, кога је звао Треф, био је немачки дугодлаки птичар, одлично дресиран и извежбан за лов на фазане и дивље патке. Изнад свега, био је веома привржен своме господару.

Лукин вод је припадао пуку из састава познате Дринске дивизије, а он је, као наредник, командовао саставом од десетак војника, који су носили мобилни телеграф, пољске телефоне као и моталице с кабловима и сви су били наоружани пушкама. Лука је поред пушке и службеног пиштоља понео и свој приватни ловачки револвер.

Лука и његов вод учествовали су у познатој Церској (од 12. до 20. августа 1914) и Колубарској бици (од 16. новембра до 16. децембра 1914) у којима је српска војска победила и ослободила Србију од аустроугарских снага. С наредником Луком све време био је и његов пас Треф. Лукино телеграфско одељење у овим и каснијим борбама често је имало веома деликатне и опасне задатке – били су задужени за успостављање телефонске везе између командира чета, батаљона, пукова и команде дивизије. Развлачење телефонских линија вршено је често и у току саме борбе, што је значило да понекад морају и пузећи да пређу преко тзв. ничије земље. Такође, телефонске линије су често биле покидане дејством аустроугарске артиљерије, па је Лука са својим војницима под жестоком пушчаном и митраљеском, а често и артиљеријском, ватром непријатеља пузећи ишао да те линије поново повеже. У тим условима већина је била рањена, па није чудо што је и сам Лука био рањен и оперисан у Војној болници у Нишу.

После ових славних победа српска војска се полако повлачила према Албанији. Ту је и Лука са својим везистима. Иду пешице носећи мобилни телеграф, пољске телефоне и осталу неопходну опрему. Српска војска оскудева у многим стварима, а највише у храни, што је постало евидентно већ ступањем на тло албанских гудура. Лука је неколико пута као искусан ловац, крећући се често ван путева, приметио да има зечева и друге дивљачи. Издвајао би се од свог одељења да би уз помоћ свога Трефа уловио неколико зечева, понеку јаребицу, препелицу или неку другу дивљач. Овај повремени лов је за Лукино одељење био спасоносан. Једнога дана пришао му је помоћник и обавестио га да већ неколико дана нису ништа јели и сугерисао му жртвовање Трефа. Лука је потегао свој револвер и запретио метком у чело свакоме ко буде дирнуо у пса. Одмах је наредио војницима да разгрну снег и под плитком и оскудном земљом потраже маховину, папрат, лишајеве, лишће и корење које је ставио у казан. Тако су се хранили данима и спасли од глади.

На путу кроз Албанију пратила их је жестока зима и снег. Хладноћу су, уз оскудну одевеност и неприкладну обућу, појачавалинепрестана глад и исцрпљеност од дугог пешачења. Шаторска крила, којима су војници били снабдевени, била су слаба замена за покриваче којих није било, а Лука би раскопчао шињел, пригрлио Трефа и тако су се грејали. У Драчу, пред укрцавање на француски ратни брод, Лука је принуђен да од Савезничке санитарне инспекције мољака потврду о здрављу пса како би и њега укрцао на брод, јер су се бојали беснила. На Крфу се после дугог, напорног и исцрпљујућег марша без адекватне исхране разболео од неке заразне болести и петнаест дана лежао у пољској болници под шатором, док му је пас Треф непрекидно лежао уз кревет. После оздрављења и он се придружио новоформираној српској војсци у Солуну десеткованој тифусом и другим болестима условљеним општом слабошћу и исцрпљеношћу.

При првој смотри новоформираног пука, коју је извршио новопостављени командант у пратњи командира Лукине чете, догодио се и први сусрет са псом у строју.

– Па, ово није ловачко друштво – просиктао је командант. Командир је објаснио да је то пас наредника Луке, који га је, пошто није хтео да га остави окупатору, из Београда повео са собом. Тај пас је с њим прешао Албанију, и, ако бог да, вратиће се у Београд. Тада је командант пришао Луки, војнички га поздравио и руковао се. Кроз неколико дана врши се дивизијска смотра, коју врши генерал у пратњи команданта пука. Сцена се понавља, и командант пука рапортира генералу о Луки и псу. Генерал војнички поздравља Луку. Затим, регент Александар Карађорђевић са групом генерала Врховне команда врши смотру неколико дивизија и сцена се опет понавља. Регент Александар војнички поздравља Луку, рукује се и пита за име. Лука рапортира… Последња смотра вршена је пред одлазак на Солунски фронт. На последњој смотри пред полазак на Солунски фронт наредником Луком и његовим Трефом одушевио се и француски генерал – главнокомандујући савезничких снага – Франше де Пере.

Лука и његови везисти учествују у пробоју Солунског фронта. Пас Треф је и на Кајмакчалану и у јуришима после тога све до ослобођења Београда и Србије стално био са својим господаром, с којим је и након рата ловио по српским пољима и планинама док двадесетак година касније није скончао свој необични живот.

Тагови: Београд, Велики рат, Лука Солдатовић