У опљачканој кући

09.02.2018.

Живети у Србији значи живети од избора до избора. Живот се у мојој земљи своди на количину обећања коју си спреман да чујеш и на број лажи која се из њих изроде, а које можеш да поднесеш. Србија није хотел са пет звездица, већ све више личи на страћару која јури за оних дванаест са оне плаве заставе. Политика у Србији је ствар неваспитања. Бити део народа не значи бити део оних који овде живе, већ оних који овде преживљавају.

Не живиш у мојој земљи ако ти нису сви обећали оно што ти треба, а нису те слагали. Док је један који испуњава оно што је обећао, друга је земља у питању. Србин си ако те гледају као дивљака, кољача, терористу, а погледају ли ти икако другачије, онда ти погледај у пасош – није српски. Ако ти народ одумире и напушта овај брод који тоне, у мојој си земљи. У овој опљачканој кући која још увек има дрскости да носи име Србија одлучују они који не би смели, а пљачкају само они који имају. Онај ко нема, он спада у народ. Има ли народа без државе? Ми смо доказ да има. Има ли државе без народа? Опет смо ми доказ да има.

Када око себе виђаш оне који су се овде родили, а једини сан им је да оду, сигурно си у мојој земљи. Ако је садржај твог гласачког листића једино што интересује оне који те познају и једино по чему ти суде, једино због чега си још увек овде и једино од чега ће зависити твој живот, онда си у мојој земљи. Можеш да јуриш правду, помажеш, упозораваш, просветљујеш, подучаваш, дарујеш – ништа од тога никоме не значи ако ти онај кружић није на правом броју на гласачком листићу. Ако лајеш, уједаш, заглупљујеш, претиш, вараш, крадеш, искоришћаваш, банализујеш, сатанизујеш, хулиш, свађаш, хушкаш, назадујеш, а ипак напредујеш – у мојој си земљи! Све твоје заслуге, признања, дипломе, награде су нешто што те само оспорава и дисквалификује, а свака твоја грешка је још један орден на грудима у земљи у којој живим! Ако си учен – неук си, ако си паметан – будала си, ако си добар – лош си, ако си користан без адекватне политичке позадине – бескористан си, ако си радник – нерадник си, ако сијаш – сијаш бесмишљем, ако причаш – лајеш, ако мислиш – дангубиш, ако говориш – претња си, ако не гласаш – не постојиш!

У мојој земљи награђени су најгори, отишли су најбољи, а сиромашнима се проглашавају богаташи! Када си у мојој земљи, оваквој каква је сада, све ти може бити обећано, али ти ништа не сме бити испуњено. Ако видиш земљу у којој се хероји заборављају, будале истичу, поносни стиде, велики људи оспоравају, паметни из ње беже, знај да си у мојој земљи.

Ако чујеш да ти сви нешто траже, па онда наређују, шамарају те, па милују, прогоне, па враћају, понижавају, па уздижу, воле, па те презиру, цене, па пљују, ослобађају те, па те затварају, у тебе се куну, па те проклињу, онда знај да си у земљи из које сам и ја.

Лако ћеш ту земљу наћи… Иди тамо одакле сви одлазе! Уђи онде одакле сви излазе! Погледај у оно од чега сви одвраћају поглед! Упали светла тамо где су погашена!

Наћи ћеш је тамо где нема ничега. Осетићеш је као планински ваздух у вакууму историје. Видећеш једини увели лист на храсту у пролеће кад сви озелене. Наћи ћеш кукољ у житу. Завири у шкољку коју пронађеш на сувом и обрни небеса наглавачке. Кад све то урадиш и пронађеш нешто, знај да је то моја земља.

Није она крива што су је тако издали, продали, покрали, пребили и уназадили. Зато, било ко, ко се нађе у мојој земљи, а најпре ми који овде живимо, будимо ветар који љуља звона на црквама и манастирима, будимо бујица која ће обрадовати суви канал, будимо правда која ће истерати неправду, будимо луч која ће запалити ватру и донети светло овој земљи која је огрезла у таму, будимо први весник неког новог пролећа, будимо све оно што нису они који су нас довде довели и који нас воде даље у провалију, ако има даље. Будимо чудо, јер нам је само оно довољно!

А када је нађеш и дођеш, или се вратиш, па угледаш нешто што је свето и проклето, насмејано и уплакано, победничко и губитничко, своје и туђе, ретко и често, ситно и огромно, божје и безбожничко, паметно и приглупо, невино и криво, богато и сиромашно, обећавајуће и обећано, видовито и слепо, чисто и укаљано, златно и блатно, живо и мртво – то је моја земља и у њено те име молим – помогни или се склони, јер никад није било поштеђених када је Србија устала.