Читајући нову америчку нуклеарну доктрину, стиче се утисак да свeт постаје мрачан и претећи. Русија, Кина и Северна Кореја, по новом документу САД — прете, а Америка је принуђена да се брани. Зато и увећава своје нуклеарне капацитете.

Међутим, она не би требало да има драматичне геополитичке последице, каже Предраг Рајић из Центра за друштвену стабилност. Она је, како каже, још један елемент у густој таписерији комплексне америчке спољне политике.

„Овај потез треба да послужи администрацији председника Трампа, коју у великој мери чине амерички војни званичници, да још једном докаже своју решеност да од Америке поново направи респектабилну војну силу“, каже Рајић.

Стога је нуклеарна доктрина, према Рајићевим речима, пре део прављења имиџа, него намере да се промени светска безбедносна архитектура.

Централна тврдња доктрине — да Сједињене Државе морају да повећају ослањање на нуклеарне снаге како би заштитиле земљу и своје савезнике — супротна је напорима администрације бившег председника Барака Обаме да смањи ослањање на нуклеарне капацитете.

Али и то је питање имиџа, каже Рајић, јер Обама је желео да створи имиџ либералне, миротворачке администрације, која се залаже за поправљање климатских прилика и избегавање оружаних конфликата, иако је Обамина администрација директно учествовала у једној војној интервенцији и индиректно помогла другу.

„Са друге стране, Трамп не жели да створи такав привид и није му циљ да креира имиџ политичке коректности, која му и иначе није високо у агенди, већ да Америку постави тако да она постане синоним за војну силу и војну моћ у свету“, каже Рајић.

Због залагања за смањење америчких нуклеарних капацитета Обама је наилазио на оштре критике републиканске опозиције, а овај нови документ говори о републиканском погледу на питање нуклеарне моћи Америке, додаје он.

„Републиканци сматрају да је таква Обамина политика у најмању руку била непатриотска, да је у питање доводила одбрамбене капацитете САД, али и капацитете превентивног удара, који је битан као одвраћајући фактор. САД су највећа војна сила, када погледате бројке, али на пољу нуклеарне силе они нису најјачи зато што Русија има више нуклеарних бојевих глава. То је, дакле, једно од ретких војних поља где Америка није потпуно доминантна. Трамп размишља и у том правцу и жели да заврши први мандат тако што ће моћи да објави како је, након четири његове године у Белој кући, Америка постала апсолутно доминантна у свим војним сферама, укључујући и нуклеарно наоружање“, каже Рајић.

Нова америчка нуклеарна доктрина може да иницира нову трку у наоружању тако што ће мотивисати друге нуклеарне силе, пре свега Русију и Кину, да ојачају своје нуклеарне арсенале.

„То је већ питање процене у Москви и Пекингу. Ипак, рекао бих да до неке озбиљне трке у наоружању неће доћи јер претпостављам да ће се Москва и Пекинг потрудити да детаљно анализирају и овај документ, али и практични рад који би могао да уследи у америчкој војсци након имплементације овог документа, па ће тек онда доносити одлуке како ће на њега одговорити“, каже Рајић.

Стављање у исти кош Русије, која има велики нуклеарни арсенал, Кине, која према речима америчког аналитичара Адама Маунта има скроман арсенал, и Северне Кореје, за коју се не зна нуклеарни капацитет, али се претпоставља да је мали, питање је, каже Рајић, политичке природе.

Још од времена Џорџа Буша Млађег, Северна Кореја налази се на црној листи земаља „Осовине зла“, а слично мишљење о њој дели и Доналд Трамп. Кина је већ означена као најозбиљнији економски ривал Америци, а Русија се налази на списку као Трампов уступак републиканцима, такозваним неоконзервативцима, сматра Рајић.

У америчкој јавности појавиле су се критике још и пре него што је доктрина објављена (делови доктрине процурили су у јавност још у децембру прошле године), јер у њој има и неких противречности.

Нејасни су, на пример, стандарди по којима би требало одлучити када би гравитациона бомба Б83, од 1,2 мегатона, која се у америчком нуклеарном арсеналу налази од седамдесетих година, требало да буде повучена.

Такође се појавила забринутост да доктрина повећава могућност несразмерне употребе нуклеарне силе, на пример против сајбер-напада. Ове критике одлучно је демантовао генерал Пол Селва, заменик команданта Здруженог генералштаба америчке армије, као, како је рекао, фундаментално неистините. Међутим, из документа је могуће извући и такве интерпретације, с обзиром на недовољно прецизно дефинисану категорију „ненуклеарног стратешког напада“, категорију којом је у Стратегији проширена нуклеарна мисија америчке војске.

У прошлости, током Хладног рата и после њега, постојало је много докумената који би нас, да су примењени, довели до узнемирујућих ситуација, каже војни аналитичар Александар Радић. Међутим, он сматра да у овом тренутку Американци документом шаљу политичку поруку, да ће, како каже, тврдо играти.

„Верујем да нико неће доћи на идеју да превентивно, користећи технолошки супериорну позицију или погодан историјски моменат, користи нуклеарно наоружање и наметне своју предност. Чињеница је да у америчким војним круговима постоје људи који су јако забринути да би технолошка разлика могла да се временом смањује или да би неке иновације које би Русија могла да унесе у своје системе могле да обезвреде средства с којима располажу, и то би наравно могло да доведе људе у искушење да помисле и да причају како би, можда, превентивни удар био коначно решење“, каже Радић.

Доктрина, колико год да је постављена агресивно и колико год да је из ње могуће замислити превентивни удар, ипак је папир који је у функцији психолошко-пропагандног ефекта и јачања дипломатских акција, него што је примењива у пракси, додаје он.

Велика предност америчког нуклеарног арсенала над осталим нуклеарним силама је у томе што сваки авион може да послужи као носилац нуклеарног наоружања, каже Радић.

Са друге стране, САД су, како каже, дрско успевале да истуре своје ракетне лансере који могу да носе нуклеарне бојеве главе, а један од најсвежијих примера је противракетни штит. Ти лансери се данас приказују као дефанзивно оружје, али у сваком тренутку на њих се могу монтирати и нуклеарне ракете.

У доктрини се каже да ће САД по целом свету размештати авијацију двоструке намене и да ће обновити своју флоту авионима пете генерације Ф-35.

Када је реч о модернизацији нуклеарних снага, Американцима је потребан стратегијски документ за унутрашњу употребу, који ће бити упориште за велика финансијска улагања, каже Радић.

„Е, ту већ долазимо до интереса војно-индустријског комплекса, који мора да објасни како је у интересу државе да се потроше силне милијарде долара у модернизацију, и ту је јако тешко раздвојити шта је у дипломатској функцији, шта је заиста војно средство одвраћања или напада, а шта је интерес неких компанија које треба да зараде велике новце“, закључује Радић.

Ипак, без обзира на то да ли Трампова нуклеарна доктрина служи за побољшање његовог имиџа, или је папир који служи за вршење политичког притиска на ривале, свет би спавао мирније да не постоји.