Специјалне снаге у саставу Министарства унутрашњих послова СССР формиране су у оквиру свеобухватних припрема за Олимпијске игре 1980. године, која је била одржана у Москви. Светска заједница тада је још и те како добро памтила кошмар са Олимпијских игара у Минхену 1972. године, када је погинуло 11 израелских репрезентативаца. Спортисти су постали жртве терориста, између осталог зато што немачка полиција у својим редовима није имала специјалну службу за борбу против тероризма.

Први совјетски специјалци су били одабрани из редова Одвојене моторизоване дивизије за посебне операције. У почетку је мало више од 100 припадника прошло обуку. Најважнији захтеви за будуће специјалце били су одлична физичка спрема и психичка стабилност. Током обуке најпре се увежбавало ослобађање талаца. Одред је 1978. године добио и свој главни симбол — беретке боје крви.

„Припадници специјалних снага одувек су доживљавали да је то боја крви и управо су тај смисао у тај одред заложили његови оснивачи. Када је тек била формирана та јединица, ми, тада млади официри, сви смо потајно маштали да постанемо део ње, иако то уопште није било једноставно. Одабирани су најбољи“, каже за Спутњик Александар Бугаев, председник Удружења ветерана специјалних снага „Братство Витез“.

Берете боје крви касније су постале део униформе и неких других јединица унутар МУП-а. На иницијативу Сергеја Лисјука, команданта „Витеза“ и хероја Русије, берета је постала најважнија одлика специјалних јединица. До данас је право да носи берету крви остало резервисано само за припаднике јединице који су претходно прошли веома озбиљне испите психо-физичке издржљивости.

Прва операција у којој су припадници елитне јединице „Витез“ учествовали било је регулисање нереда у Северној Осетији током октобра 1981. године. Већ након два месеца „витезови“ су успешно ослободили таоце у граду Сарапулу, у тадашњој совјетској републици Удмуртији (данас руска република). Припадници специјалне јединице „Витез“ учествовали су 1986. године у ослобађању путника из авиона у руском граду Уфи, који су отели терористи. Ослобађање је трајало свега 8 секунди, а од више од 80 талаца, само једна особа је погинула током акције. Ипак, заиста активан период за ту јединицу почиње крајем осамдесетих година 20. века, када почињу да искре етнички конфликти на границама СССР-а.

Активне деведесете

„Најозбиљнији изазов и испит ефикасности за специјалце МУП-а у то време је био конфликт у Нагорно-Карабаху. Читав регион је био попут нагазне мине, никад се није знало где ће и шта експлодирати. Специјалне снаге су учествовале у разоружавању илегалних војних формација, пратиле конвоје, дежурале на различитим кључним тачкама и заједно са локалним органима хапсиле криминалце“, сећа се Александар Бугаев.

У контексту дешавања 1989. године, специјалне јединице МУП-а су постале значајно бројније. Након распада СССР-а, припадници „Витеза“ најчешће су ишли на Северни Кавказ. Од десет припадника „Витеза“ који су постали хероји Русије, осам је добило највише државне награде за подвиге које су постигли у Чеченији и Дагестану. Нажалост, четворица специјалаца су постхумно одликована.

Операције које се и данас су памте су акција у селу Первомајско, деблокирање јединице „Росич“ коју су претходно опколили терористи у околини Бамута у Чеченији. Најтежи задатак је била борба у Ножај-Јуртовском региону Чеченије, када су током размене ватре са милитантима у мају 1995. године погинула четворица специјалаца, а осморица рањена.

Јединица „Витез“ је 2008. године, након спајања са јединицом „Рус“ добила ново рухо и име: 604. Центар за специјалне операције унутрашње војске МУП Русије. Специјалне снаге су почеле да практикују и нове задатке, од деминирања, до алпинистичких и ронилачких припрема. Специјалне снаге имају и своју авијацију коју чине беспилотне летелице. Центар број 604, и даље познат под популарним именом „Витез“, ушао је у састав Росгвардије. Ветерани су уверени да је припадницима „Витеза“, без обзира на све изазове кроз које је прошла јединица, пошло за руком да очувају све оно најбоље што су оснивачи уградили у темеље формације још крајем седамдесетих година прошлог века.

„Традиција и дух, као и искуство ’Витеза‘, без сваке сумње су очувани. Старије колеге предају своја знања и вештине млађим генерацијама. Ако очувамо овај континуитет, нема бриге за нас“, закључује Бугаев.