ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: Све оно чега ће тражити да се одрекнемо – од Косова до Руса

Три су догађаја обележила годину коју испраћамо: Трамп, Трамп и Трамп. Наравно, није све друго било ни мало ни неважно. Али све то је, макар у накнадним интерпретацијама, било у најужој је вези са бурном првом годином у Белој кући.

Било би забавно чути оне који су прошле године у ово доба са висина небеског разумевања толковали како се ништа у америчкој спољној политици неће променити Трамповим доласком, јер је Америка један велики брод… и знате већ. Годину дана касније ништа није исто ни у Америци ни у свету. Ко је, рецимо могао да помисли да ће једна Јужна Кореја америчку помоћ пред могућим нападом Северне Кореје сматрати одвећ провокативном и ризичном. Она је потражила помоћ Русије, инаугуришући је у најстабилнијег глобалног посредника у политичким споровима. Или да ће Британци ускратити подршку САД гласајући о Јерусалиму у УН. Или да ће сам Вашингтон, место где су се деценијама ауторизовале поједине националне политике, у 2017. постати престоница коју светски државници заобилазе.

Како год, Трампов долазак мења Америку више него иједан догађај после Првог светског рата. Скоро целу годину у дефанзиви против „дубоке државе“, губећи своје најбоље људе и често делујући као да се предао, Трамп је заиграо офанзивно, екстравагантно и ризично. Пошто је на непомирљивом ставу према Северној Кореји почео да уједињује нацију иза себе, повукао је серију потеза који нису имали одговор из „дубоке државе“. Окупљало их је то што су, према свом политичком исходу, сви били изразито изолационоистички – од изласка САД из трансконтиненталних трговинских уговора и дистанцирања од Европе, све до оспоравања Париског споразума о клими, нуклеарног споразума са Техераном и признања Јерусалима као престонице Израела.

РЕДИСТРИБУЦИЈА СВЕТСКЕ МОЋИ

Не зна се кога ће у 2018. години више плашити Америка. Да ли своје пријатеље, којима је постала непоуздан партнер, или непријатеље, који страхују да би Трамп под притиском изнутра ново конфигурисање света могао да покуша зауставити оружјем. Срећа је да повлачење Америке попуњавају Русија и Кина као неагресивне силе. Тим ће шансе да се избегне неконтролисани хаос у свету бити веће. То се најбоље видело по томе како је крај рата у Сирији потпуно афирмисао Русију. Најпре је уништила ISIS и спасила главу Асаду, а већ сутра би могла бити посредник у дијалогу између Јевреја и Палестинаца.

САД то више не могу. Такође, срећа је по свет да руске иницијативе прате кинески економски пројекти, и да је то партнерство доста стабилно. Оно је окупљено заједничким страхом од САД и чињеницом да је реч о две комплементарно „некомплетне“ велике силе. Наиме, тешко би Русија, са економијом тек мало већом од шпанске, могла без Кине тако брзо да стекне статус глобале силе. За Кину би то без Русије било још теже због дефицита у војној моћи и дипломатском искуству на глобалној сцени.

Зато ће свет у 2018. бити наставак започетих процеса, с тим што га убрзавање губитка америчке моћи под Трампом чини додатно ризичним. Следеће године Русија и Кина и први ред њихових партнера биће још јачи. Зато ће добар део америчких савезника, па и традиционалних, потражити нове утицајне пријатеље. То, како год било названо, у суштини је чин редистрибуције глобалне моћи.

У тој редистрибуцији улогу ће имати и Србија, посебно после дипломатски претешке, али и бриљантно окончане 2017. Проблем је, међутим, што су пред нама две још теже године, у којима ћемо бити изложени сили притисака и претњи споља и из региона, и сили неразумевања изнутра. Републиканска Америка не би ни регистровала постојање Балкана да на полуострву нису ојачали руски утицаји. Док су у свету бележиле неуспех за неуспехом, САД су у последње две године на Балкану имале успеха. НАТО је покорио Црну Гору, чак разбијајући њену опозицију на неодређено време. Затим је, после разбијања власти Груевског, за регионалног љубимца инаугурисан Зоран Заев и освежена нада у НАТО будућност Македоније.

У следећој години Скопље и Подгорица – из које већ траје рат монтенегринског подземља са српским, и то искључиво на територији Србије – биће ојачани као пунктови притиска САД на Србију. Јер на реду за ломљење је Србија, пре свега натерана да се потпуно одрекне Косова и Метохије и сваке, а посебно војне сарадње са Русијом.

ВАЖНО ЈЕ ДА САД НЕ УСПЕЈУ У ИЗОЛАЦИЈИ СРБИЈЕ

Наравно, све то не значи да су САД ослабиле у свету, а ојачале на Балкану. Ништа необично у томе да Империја ослаби у центру, а да још неко време на слабој периферији делује моћно и стабилно. Не би било добро да нас то завара будући да су у Подгорици и Скопљу победили изолујући их од остатка светског процеса, да би им процес на Балкану продали као једини који се заиста одвија.

Динамичан дипломатски живот председника Вучића најбољи је показатељ да се у Београду опасност од изолације разуме. Посете Макрону, Кастру и Путину показале су стратешка опредељења Србије. Европска будућност све мање је и америчка, утолико пре што улазимо у годину кад ће, по свој прилици, почети европско дизање санкција Русији. То је за Србију политички бинго, који нашем односу према ЕУ даје сасвим другу димензију. У Хавани се видела намера Србије да води независну спољну политику. Важним састанком са Путином, где је показано да се Србија неће изоловати од главног актера своје одбране, који је и фактор који је највише разликује од виђене судбине Скопља и Подгорице.

2018. биће година великих притисака и великих шанси. Важно је рећи да, ако је неко у Србији и мислио да се одриче Косова, глобалне промене и унутрашња криза Албанаца су толико дубоке да би то сад било заиста глупо. А то значи да је све оно чега ће тражити да се одрекнемо – од Косова до Руса – није наша омча о врату, већ наш ресурс. Зато и траже.

У међувремену, мораћемо да научимо да догађаје наизглед без много везе са политиком, попут недавних инцидената на стадиону Партизана, читамо у политичком кључу. И да се не палимо на будале, чак и кад су сугестивне. Да би се то догодило, биће нам потребан известан степен националног једиства. Не видим краћи пут до тога од ванредних парламентарних избора овог пролећа, који ће повећати моћ српског отпора.