НОВА АМЕРИЧКА СТРАТЕГИЈА ЗА БАЛКАН: Историјско „помирење са Србијом“, Бондстил стална америчка база
(Дејмон Вилсон) Фото: vostok.rs
Преносимо у целости интервју потпредседника Атлантског савета Дејмона Вилсона за Глас Америке у којем говори о новом плану САД за Балкан, односно већем, како војном, тако и политичком присуству и притиску.
„О будућности Западног Балкана поново се говори у Вашингтону. То ће бити тема једнодневне конференције коју у сриједу организује Атлантски савјет САД, али и извјештаја под називом „Балкан напријед – нова америчка стратегија за регион“ који ће та организација објавити у уторак. У извјештају се између осталог предлаже успостављање сталног америчког војног присуства у Југоисточној Европи, залагање за „историјско помирење“ са Србијом, као и обноваљање репутације САД као истинског посредника. Уочи објављивања извјештаја и конференције која ће окупити министре спољних послова региона, високе званичнике Стејт департмента, чланове Конгреса и експерте, извршни потпредсједник Атлантског савјета Дејмон Вилсон рекао је у интервјуу за Глас Америке да је неопходна активнија улога Сједињених Држава у региону. Ако Вашингтон не буде више ангажован, ризикује избијање кризе на Балкану, упозорава Вилсон.
Глас Америке: Атлантски савјет ће ускоро издати извјештај о Западном Балкану. Које су главне тачке извјештаја?
Вилсон: „Атлантски савјет ће објавити изузетно значајан извјештај о Западном Балкану да би упутио поруку да је сада право вријеме за обновљени амерички ангажман у региону и да постоји пут, стратегија како Сједињене Државе могу да се придруже Европској унији и помогну да се оствари визија о томе да ће Балкан постати дио Европе и трансатлантске заједнице. Та визија је изгубила замах од декларације на самиту у Солуну прије много година.
У суштини је дошло до замора када је ријеч о Балкану, смањеног америчког ангажмана, а и Европска унија преиспитивала је одрживост те стратегије.
У нашем извјештају, враћамо се почетним принципима и поручујемо да је вријеме да Сједињене Државе поново изнесу јасну визију да ће Западни Балкани бити дио транстлантске заједнице. То је наша визија, стратегија и партнество са Европском унијом.
Друго, да постоје одређене области гђе Сједињене Државе имају изражену улогу – прво је безбједност, односно да се пошаље порука региону да је присуство наших безбједносих снага трајно и да није повезано само са КФОР-ом, већ и са промовисањем америчког утицаја и пружањем помоћу у изградњи капацитета, када је ријеч о борби против тероризма и брзом реаговању. Да јачамо наше присуство у Југоисточној Европи, као што смо то урадили у њеном сјевероисточном дијелу. То је и сигнал другим великим силама, које су можда активне у региону.
Трећи елемент је политичка динамика.
Залажемо се за унапређење историјског процеса помирења са Србијом и да будемо истински посредник у постизању стварног напретка на политичком фронту- када је ријеч о дијалогу Београда и Приштине или пружању помоћи Грчкој и Македонији да буду савезници у будућности. Имајући у виду измијењене услове на терену, постоји стварна шанса за америчку дипломатију, да уз европску, помогне да ствари крену у правом смјеру и да уклони неке локалне препреке.
Међутим, последњи концепт је веома важан, а то је како подстаћи економске прилике и предузетништво имајући у виду интересовање које влада на Капитол хилу. Како људи у региону, који су изузетни предузетници, могу да имају шансу да остваре своју будућност на начин који не зависи од протекционизма. Заинтересовани смо за начине да се подстакне отварање радних мјеста и раст, који не контролишу политике мреже.
И последње – да Западни Балкан мора да буде интегрисан у Европској унији, када је ријеч о саобраћају или енергетици. И коначно то је шанса да Сједињене Државе и Европа сарађују. У вријеме када многи не очекују да Вашингтон и Брисел заступају исте ставове, Балкан пружа шансу за сарадњу и успјех.“
Глас Америке: Раније сте поручили да ако Сједињене Државе не буду поново ангажоване, ризикује кризу на Балкану која би могла да изненади све. Какву сте кризу имали на уму?
Вилсон: Ако не будемо ангажовани, ако будемо показивали неодлучност, онда ћемо отворити простор за погоршање ситуације. То смо виђели на примјеру Македоније после 2008. године и неуспјелог покушаја да земља уђе у НАТО на самиту у Букурешту.
То показује да смањење америчког ангажмана у региону може да доведе до даљег погоршања неких најгорих трендова и проблема и до могуће кризе.
Наша порука није да Балкан мора да буде најважније питање на агенди Вашингтона. То једноставно није случај, није реално, али ни потребно.
Наша порука је да ако игноришемо регион, и не одиграмо своју улогу, можда ћемо бити свједоци избијања кризе – било да је ријеч о односима Београда и Приштине, или што је вјероватније, у Босни, а и виђели смо потенцијал за то у Македонији.
Међутим, уз мало напора, на политичком нивоу, можемо значајно да помогнемо и да пошаљемо јасну поруку онима који желе да поремете процес трансатлантских интеграција, било да је ријеч о руским обавјештајним снагама или организованом криминалу. Уз мало напора, можемо да се супроставимо тим негативним силама и помогнемо региону да остане на правом путу ка остварењу коначног циља.“
Глас Америке: Шта „мало напора“ конкретно подразумјева?
Вилсон: „Прво желим да кажем да се Балканом баве заиста изузетне америчке дипломате. Наши амбасадори на терену и често замјеници помоћника секретара овђе у Сједињеним Државама су заиста одлични.
Оно што ми тражимо је да имају већу политичку потпору, да се даље надограђује на посјети потпредсједника Пенса региону, да почну да се граде темељи одлучне америчке стратегије за остварење коначног циља – а то је да се Европа заокружи, а регион интегрише у институције трансатлантске заједнице. И да јасно утврдимо специфичне начине на које Сједињене Државе могу да помогну – а то је снажнији дипломатски пут за помоћ Приштини и Београду да дођу до закључака, да се утврди пут напријед за повезивање Атине и Скопља.
Америчка дипломатија требало би, заједно са Европском унијом, да предводи неке од тих напора, а не да буде у позадини.
Када је ријеч о безбједности, треба јасно поручити да ће амерички утицај и моћ дугорочно бити стабилизујућа снага у региону. И то нема везе само са снагама на Косову. Као што наше присуство у сјеверноисточној Европи служи као стабилизујућа снага за наше савезнике, тако би и војне структуре и стално присуство у југоисточној Европи требало да покажу америчку посвећеност стабилности и безбједности региона и да пружи прави осјећај сигурности за политичке лидере да доносе тешке одлуке и предузму неопходне ризике“.
Глас Америке: Гђе видите то америчко присуство? Да ли говоримо о успостављању америчке базе у актуелним чланицама НАТО-а, Хрватској, Црној Гори?
Вилсон: „Залажемо се за транзицију базе „Камп Бондстил“ – од сједишта КФОР-а до сталног америчког присуства у југоисточној Европи – да промовише тај утицај широм региона. И то заједно са осталим америчким снагама, било у Румунији, Турској или Грчкој. Да оне постану дио ове једначине, односно да имамо снаге стациониране на Балкану – што ће нам омогућити да радимо на изградњи капацитета и партнерству, нарочито са Србијом, Црном Гором, Хрватском, Албанијом. Основа би биле снаге које су данас присутне на Косову.“
Глас Америке: Да ли сте обавијестили Бијелу кућу о вашој стратегији за Балкан? Каква је сарадња са администрацијом у погледу оног што желите да урадите?
Вилсон: Конференција о Балкану, која ће бити одржана за пар дана, као и извјештај, резултат су више од годину дана рада, укључујући и сарадњу са кампањама током избора и са администрацијом током транзиције и прве године мандата предсједника Трампа. О овом питању смо водили разговоре и на Капитол хилу, са агенцијама овђе и потпредсједниковим тимом у оквиру припрема за његову посјету региону.
Радимо са Европском унијом, неким колегама у Бриселу, америчком војском, нашим командантима у Напуљу на утврђивању пута напријед и обједињавању идеја, за које постој значајна подршка, у смислену стратегију и давању политичког подстицаја.
Виђели смо да ја порасло интересовање, зато што смо о Балкану разговарали током проширења НАТО-а на Црну Гору, као и руског покушаја пуча у тој земљи. То нам је дало шансу да кажемо да не би требало само да реагујемо на ствари и да чекамо да се проблеми појаве, већ да будемо испред догађаја, да утврдимо који су наши интереси и да промовишемо америчку стратегију“.
Глас Америке: Да ли је актуелна америчка администрација заинтересована да се више ангажује на Балкану, посебно имајући у виду, како неки сматрају, повлачење Америке са међународне сцене и извјештаје да бројне искусне дипломате напуштају Стејт департмент? Да ли постоји воља и ресурси да се Америке више ангажује у региону?
Вилсон: „Сматрам да постоје. То показује и посјета потпредсједника Пенса региону. Такође, седам министара са Балкана присуствоваће конференцији у Вашингтону и биће у прилици да се састану са високим званичницима у Стејт департменту, биће примљени на највишем нивоу у Савјету за националну безбједност.
То симболизује да постоји политички апетит и интересовање да се то питање погура напријед. Имамо помоћника државног секретара за Европу, замјеника секретара који је заинтересован за ово питање, имамо нове војне команданте НАТО-а, укључујући и америчке команданте, који су веома заинтересовани за ово. Имамо велику шансу, уз двостраначку подршку америчког Конгреса, да заједно са Европском унијом, имамо трајније присуство и ангажман“.
Глас Америке: Да ли се о Балкану више говори ових дана у Вашингтону, него раније?
Вилсон: „У Вашингтону је преовладавао став да смо завршили тежи дио посла. Да смо током 90-тих обавили најтежи посао и лидерство је постепено препуштено Европској унији. И инстинкт да се то уради је, са више аспеката, исправан.
Европска унија је велики играч, што би и требало да буде. Међутим, то не значи да Сједињене Државе немају јасну, дефинисану и важну улогу у том процесу. И то желимо да исправимо.
Виђели смо да та порука добија на значају последњу годину дана, како људи схватају да смо можда због недостатка фокуса у нашем ангажману и пажње – што не значи да нисмо били тамо и да нисмо били укључени, повремено на политичком нову – да смо били свједоци неких узнемирујућих трендова. Виђели смо консолидацију аутократа у региону, стварну дисфункционалност у Босни, затим покушај пуча у Црној Гори.
Виђели смо и потешкоће, два корака напријед, три корака назад, у разговорима Приштине и Београда, као и неколико рунди криза у Македонији. То је привукло пажњу људи – да можда ми нисмо обраћали пажњу и да смо због тога ближе превеликом броју потенцијалних криза.
То је подстакло интересовање и разумјевање да можда морамо да поново да се вратимо у игру, на одлучнији и више политички начин, а не само бирократски. Да покушамо да ствари вратимо на право мјесто“.
