Перо Симић

Последњи рат Бакира Изетбеговића

19.11.2017.

Дугогодишњи протагониста ратнохушкачке реторике Бакир Изетбеговић, на привременој функцији бошњачког члана Предсједништва БиХ, ових дана покушава да исценира свој последњи рат. Након неколико последњих јавних иступа Бакир пријети и призива рат, распламсавајући ратнохушкачку реторику на овим просторима, ширећи пријетње и мржњу према Републици Српској, Србији и Србима уопште, као и према Хрватима, доводећи тако свој ентитет у функцију потенцијалне ратничке заједнице. Свједоци смо да кад Изетбеговићи пријете онда је све извјесно, по најприје рат. То смо осјетили и на својој кожи ,видјевши тај филм у режији старијег Изетбеговића, Алије, рађен по његовом сценарију који се зове „Исламска декларација“. Био је то „спектакл“ високог ризика, са дестинама хиљада жртава на све стране, чијег је аутора само смрт преварила да добије „признање“ ратног злочинца.

Последње изјаве његовог сина Бакира, који по сопственом признању наставља тамо гдје његов Бабо стао, за Дојче Веле, Н1, па онда у Мостару…итд. , попут оне да су Србија и Хрватска само потписнице мировног Дејтонског споразума а не и гаранти споразума и мира, само је дио из арсенала његове ратнохушкачке реторике и пријетње које изнад свега имају за циљ да дестабилизују, на међународној инфузији једва одрживу БиХ, али и цијели регион, са упозорењем, односно пријетњом да се Србија и Хрватска држе по страни у том његовом ратничком науму.

У свој последњи рат Бакир Изетбеговић опет улази као спаситељ и месије, јер у њему види последњу сламку спаса и опстанка на политичкој сцени на којој је доживио пораз, након локалних избора а потом и распадом Странке демократске акције, на чијем челу је још који мјесец. Отуда звецкање оружјем, дизање тензија, сијање страха… Али управо то је „стил“ Бакира Изетбеговића, који никад није излијечен од опасног вируса политичког екстремизма јер будућност види у прошлости. Он изван пријетњи, ратног хушкања и мржње и не постоји. Њему је хаос у друштву потребнији много више него било када раније. У томе тражи спас.

Његове изјаве које су означене као патолошка појава, дозиране су управо у моменту када се велики број припадника пораженог ИСИЛА, у Ираку и Сирији, враћа у БиХ одакле су и отишли. Те Бакирове ратнохушкачке изјаве су израз добродошлице и савезништва повратницима са тих ратишта у којима он види своје одане бојовнике спремне за његове болесне намјере. Јер управо су они правовјерници, идолопоклоници и сљедбеници онога што је афирмисала „Исламска декларација“ и Алија Изетбеговић, чијим стопама иде и Бакир.

За надати се да ће након упозорења из Србије, Републике Српске, Хрватског народног сабора БиХ и др…. да не распламсава ратну реторику и провоцира сукобе, што траје недопустиво дуго, Изетбеговић добити упозорење и од неког из међународне заједнице , која на сва звона пропагира мир, у овом случају недопустиво жмурећи на крајности и опасности коју носи његова ратнохушкачка реторика и провоцирање сукоба. Јер мрзитељи и ратнохушкачи лако се претварају у произвођаче трагедије.