ШТРБАЦ: Логори за Србе били формирани и прије пада Вуковара

Предсједник Документационо-информационог центра „Веритас“ Саво Штрбац изјавио је да су Срби у Хрватској деведесетих година прошлог вијека били изложени жестоким малтретирањима и нападима на њихову имовину и животе, што доказује и примјер из западне Славоније, из села Кип и Клиса, гдје су прије пада Вуковара били основани логори смрти као што су Марино Село, Рибњак и Пакрачка Пољана.

Штрбац је рекао да је увод у такозвану Вуковарску битку био однос Хрвата и новоформиране сецесионистичке војске „Зенге“ према легалној војсци ЈНА и према Србима којих је тада било око 40 одсто на подручју Вуковара.

„У изјавама хрватских званичника нигдје се не спомиње да су и у Вуковару страдали Срби и војници ЈНА. Из њихових изјава произлази да су однекуда дошли Срби и војска и да су извршили инвазију или агресију, покорили те ненаоружане, јадне Хрвате“, рекао је Штрбац за Срну.

Штрбац је истакао да се и у „Веритасу“ залажу за то да се мора гајити пијетет према жртвама, сјећати их се и служити помене, али да овакво једнострано приказивање историје са хрватске стране не може довести до помирења.

„За помирење је потребна најприје истина, онда и извињење, па и обештећење“, нагласио је Штрбац.

Он је додао да се једностраним приказивањем рата деведесетих година свакако неће достићи циљ – помирење, за које предсједник Хрватске Колинда Грабар Китаровић каже да неће доћи дуго времена.

„Када се рат буде приказивао објективно или бар много, много објективније него данас, онда се можемо и надати неком помирењу, суживоту којег данас нема у Хрватској, посебно у Вуковару, где су пред руководством узвикивали усташке покличе, у мјесту гдје и данас има највише Срба у Хрватској“, истакао је Штрбац.

Он је додао да се Срби који живе у Вуковару јуче нису видјели, већ су били иза затворених врата и прозора, а у Западној Славонији су остали у траговима, гдје су били у већини или значајна мањина.

Према подацима „Веритаса“, од 12. до 18. новембра 1991. године припадници хрватске војне полиције у селима Кип, под сумњом да скривају оружје војног порекла, и Клиса, ради „измештања“ становништва, похапсили су 24 српских цивила, затим их одвели у Марино село, те их затворили и држали у подруму импровизованог затвора „Рибарска колиба“.

Ухапшени Срби су у импровизованом затвору били психички и физички малтретирани и то тако што су их потапали у воду, прикључивали на индукторску струју, сјекли им уши, резали по прсима и солили ране, газили ногама, тукли металним шипкама и дрвеним палицама.

Шесторица ухапшених Срба преживјели су мучења, док су осамнаесторица ликвидирана, с тим да се за тијелима петорице још увијек трага.

За ликвидацију српских цивила, а након што је тужилаштво Хашког трибунала доставило исказе преживјелих српских цивила, хрватско правосуђе је у марту 2008. године процесуирало шесторицу припадника војне полиције при 76. Самосталном батаљону Збора народне гарде.

Жупанијски суд у Осијеку на поновљеном суђењу у јуну 2011. године осудио је Томицу Полета на 15 година и Жељка Тутића на 12 година затвора, док је Дамира Куфнера, Павла Ванцаша и Давора Шимића, у недостатку доказа, ослободио оптужбе, а против Антуна Ивезића оптужба је одбијена због застаре кривичног гоњења.

Пресуда је потврђена и од стране Врховног суда Хрватске у децембру исте године.

У периоду од 8. октобра 1991. до 29. марта 1992. године у логорима „Рибарска колиба“ у Марином Селу и „Стара циглана“ у Пакрачкој Пољани, које је основала јединица за посебне намјене МУП-а Хрватске, ликвидирано је, према „Веритасовим“ подацима, више од 100 жртава, углавном цивила српске националности.

Жупанијско државно тужилаштво у Загребу је у јуну 2011. године подигло оптужницу против Томислава Мерчепа, оснивача и комаданта јединице МУП-а Хрватске „Јесење кише“, која је основала поменуте логоре, којом се терети да је у јесен 1991. године, као командир резервне јединице МУП-а, те као савјетник у хрватском МУП-у, лично наређивао незаконита лишавања слободе, мучења и убиства цивила.

Жупанијски суд у Загребу је у мају 2016. године неправоснажно осудио Мерчепа на пет година и шест мјесеци затвора зато што „није спријечио себи подређене да врше незаконита хапшења, злостављања и убијања 31 цивила доведених из Загреба, Кутине, Рибњака, Јање Липе, Бујавице, Међурића, Збјеговаче и Пакрачке Пољане, од којих је 23 усмрћено“, док су из чињеничног описа пресуде изостављене жртаве за које се није могло утврдити ко их је ухапсио и ликвидирао.

Врховни суд Хрватске је пресудом из фебруара ове године преиначио првостепену пресуду тако што је оптуженом повећао казну на седам година затвора.