Парадоксално — Русија је пред револуцију имала невероватан економски раст

У години када Русија обележава стогодишњицу Октобарске револуције, која је означила почетак стварања совјетске државе у границама Руске империје, све гласније се поставља питање шта је бољшевичка револуција у економском смислу донела земљи?
Руски публицисти наводе да руско друштво не зна како да се постави према том догађају, да ли да на њега гледа као на националну трагедију, неизбежан догађај, корак напред или назад, пораз или победу. О томе расправљају и историчари, али се сви слажу око тога да је Октобарска револуција умногоме променила ток историје и да је имала велики утицај на Русију и цео свет.

Историја каже да је руска социјална револуција из 1917. била изазвана тешким положајем радника и сељака, а да је дошла после деценија убрзаног и свеобухватног економског прогреса земље.

Истиче се да је Руска империја од средине 19. и почетком 20. века бележила фантастичан економски раст — само се обим индустријске производње у земљи у том периоду увећао седам пута.

Русија је била аграрна земља, а реформе Петра Столипина, премијера у царској Русији, које су између осталог пружиле сељацима права приватне својине на земљу, омогућиле су земљи уочи Првог светског рата да заузме прво место у свету по темпу економског раста и пето по обиму економије.

Није случајно 1913. године руски песник, писац и публициста Александар Блок назвао Русију „новом Америком“. Касније су сви резултати Стаљинових петољетки упоређивани су са нивоом из 1913.

По основним економским показатељима (производњи угља, ливеног гвожђа и челика, обиму машиноградње, дужине железничких пруга) Русија је била пета у свету, иза САД, Немачке, Велике Британије и Француске, а испред Италије, Шпаније и Јапана.

Влада Руске империје у другој половини 19. и почетком 20. века активно је користила мере за стимулисање економије, развој производње и робних тржишта, као и заштиту домаћег произвођача.

Руски публицисти и историчари су писали да се 1913. отворила нова страница у историји авијације, у небо је узлетео први у свету авион са четири мотора „Иља Муромец“, а оружар Владимир Фјодоров је започео тестирање аутоматске пушке, која се појавила за време Првог светског рата.

„Русија је 1913. године била пета по величини привреда на свету, иза САД, Британије, Немачке и Француске. Њена индустрија се до почетка Првог светског рата развијала најбржим темпом у свету, ако говоримо о брзини, али је она ипак доста заостајала за наведеним западним земљама. Руска империја је расла на рачун јефтине радне снаге и производње не баш квалитетних производа тј. на начин како је то деведесетих година прошлог века чинила Кина. Ако, на пример, говоримо о развоју транспортне инфраструктуре, Русија је до 1917. била на другом месту по дужини пруга, после САД. У Русији су биле позитивне тенденције у економији, али су постојали озбиљни проблеми у социјалној афери. Пре свега, имам у виду питање права радника. Истина, 1912. године је уведено осигурање за раднике, а они су били осигурани у случају болести, повреде на раду и у случају отказа. До 1917. године већина радника је имало осигурање. Биле су позитивне тенденције и када је реч о платама, али се ипак не може рећи да је све било савршено. Масовни штрајкови су организовани веома често и питање је колико су власти биле у стању да реше социјалне проблеме. На крају, питање радника је одиграло ако не одлучујућу, онда веома важну улогу у догађајима 1917. године“, каже за Спутњик доктор историјских наука Фјодор Гајда, предавач на Московском државном универзитету.

Економска ситуација Русије се драстично погоршала 1917. На то су утицали и пораз у рату са Јапаном и грађанска револуција из 1905, и Први светски рат, и борба за политички утицај која није престала ни након Фебруарске револуције. Као резултат тога, социјална ситуација у земљи је постајала све тежа.

Први светски рат је довео до праве економске катастрофе. Више од 15 милиона Руса је било мобилисано, па је практично већи део производње одлазио на фронт, што је довело до несташице хране, горива и других ресурса.

До 1917. године укупна жетва жита у Русији смањена је за скоро трећину. Главни разлог је недостатак радне снаге. Милиони сељака су напуштали своја родна села и одлазили ​у рат, а тежак мушки посао је пао на жене, децу и старије.

Да би се надокнадио мањак радне снаге, Влада је ангажовала на стотине хиљада ратних заробљеника. Али то није било довољно.

Ситуација у Русији је постала много компликованија након Фебруарске револуције. Чак су 1917. године трошкови ратовања били већи него у периоду од 1914. до 1916. На њихово покривање је одлазило око половине националног дохотка.

Рат, милиони мртвих војника, озбиљни проблеми са снабдевањем хране, укључујући и хлеб, и несташице основних потрепштина у неким регионима, драстична поскупљења и политички хаос унутар земље водили су ка све већој кризи и расту незадовољства у народу.

Тешка социјално-економска ситуација је ишла наруку бољшевицима, који су били све популарнији међу радницима, сељацима и војницима. Делу народа се чинило да су бољшевици та снага која је у стању да из корена измени ситуацију.

Након пада династије Романов, уследио је период репресија, „црвеног терора“ и гулага, али је Совјетски Савез 20 година након Октобарске револуције постао и прва научна и друга економска сила света по обиму БДП-а, а у току Другог светског рата (упркос губитку преко 25 милиона грађана) и најјача војна сила.

„Постоје амерички научни радови који показују да би Русија, да није било револуције, постигла исти ниво индустријског развоја као Стаљинов Совјетски Савез, отприлике 1940. године. Али ово је само економска рачуница, која не узима у обзир политичке и друштвене аспекте. То јест, то би било могуће ако би царска власт успела да обезбеди стабилан развој и спречи оштри конфликт унутар руске елите, који је између осталог и довео до револуције 1917. године“, наводи Гајда.

Али, пошто се догодила револуција и резултирала грађанским ратом, који је економски докрајчио земљу, Стаљин је морао брзим и жестоким мерама да решава проблеме користећи сва могућа средства, сматра историчар.

„И решио их је прилично оштрим методама. Колективизација је била, на пример, неизбежна последица индустријализације, односно то је било исцрпљивање свих ресурса села за развој града. Међутим, да није било тих метода, земља би 1940. године једноставно престала да постоји“, каже Гајда.

Једно од питања које се често поставља у руској јавности јесте и како би Русија изгледала да није било револуције 1917. године.

„Да није било Октобарске револуције, Русија би се развијала постепено, без потреса, и не би имала толики број жртава. Осим тога, већина становништва би сачувала добар стандард. Међутим, совјетске власти су, после револуције, биле принуђене да мобилизују све ресурсе, што је становништво доживело као пљачку. У сваком случају, да смо избегли револуцију, вероватно бисмо имали развијенију средњу класу, као и мали бизнис, али и већи осећај за имовину“, закључио је Гајда.